1. maj, nekad i sad, '87: Beograd, Zagreb, Ljubljana... U Jugoslaviji vlada toplo radničko druželjublje

1. maj 1987: Proslave Praznika rada bile su nekada dramatične, ponekad propraćene čak i tragičnim okolnostima, ali uvek su nosile specifičan pečat toplog radničkog druželjublja. Ove godine, kod nas reklo bi se, proslava je bila nešto lepša nego ranijih godina. Naši reporteri su pokušali da donesu bar malo od atmosfere koja je vladala u Beogradu...

Međunarodni praznik rada i ove godine proslavljen je širom Jugoslavije i u mnogim zemljama sveta uz pesmu i igru. Kod nas je praznovanje počelo 30. aprila uveče.

U Beogradu ispred Skupštine Jugoslavije, okupilo se više stotina amatera, glumaca, solista, balerina, muzičara, koji su pozdravili praznik rada muzičko-scenskom priredbom, nakon koje je usledio tradicionalni vatromet.

Počasnom paljbom, ispaljivanjem plotuna iz artiljerijskog oružja, takođe je obeležen praznik. Ali, prava priča o Prvom maju počinje mnogo, mnogo godina pre našeg rođenja.

Davne 1516. godine, Tomas Mor se u svojoj "Utopiji" zalagao za skraćivanje radnog vremena.

Više od sto pedeset godina posle toga francuski književnik Deni Vera u socijalnom romanu "Istorija Sevaramba" izneo je ideju o osam časova rada, osam časova odmora i osam časova kulturnog uzdizanja. Bilo je potrebno mnogo vremena, reči, dela i prolivanja krvi, da bi pokret, koji je nazvan "tri osmice" bio i ostvaren.

Borbu za prava radničke klase nastavili su Marks, Engels i njihovi sledbenici. Godine 1886. Federacija strukovnih sindikata Amerike odlučila je da pokrene masovne štrajkove pod parolom "tri osmice". Najvećih razmera bio je pokret u Čikagu 1. maja 1886, gde se okupilo oko četrdeset hiljada radnika štrajkača. Sledećeg dana pridružilo im se još dvadeset i pet hiljada.

Trećeg dana poslovni i politički krugovi angažuju policiju, koja svojom akcijom za vreme održavanja mitinga ispred fabrike poljoprivrednih mašina pokušava da prekine štrajk. Poginulo je nekoliko radnika, a pedesetak ih je bilo povređeno. Ipak, demonstracije se nastavljaju i narednih dana. Usledila su hapšenja, krvoprolića.

Četrnaestog jula 1889. godine u Parizu održan je osnivački kongres Druge Internacionale. Tom prilikom Prvi maj je proglašen za međunarodni praznik rada koji će biti obeležavan masovnim demonstracijama. Narednih godina na taj dan hiljade i hiljade kolona radnika išle su ulicama Pariza, Liona, Londona, Beča, Ciriha, Brisela, Budimpešte, Barcelone, Praga...

U Jugoslaviji proslava Prvog maja počela je 1890. godine. Svoj praznik slavili su prvenstveno hrvatski i slovenački radnici, mitinzima, štrajkovima, zborovima. Tek u novoj Jugoslaviji Praznik rada proglašen je za državni praznik.

Kada se spominju borbe i zalaganja za skraćivanje radnog vremena treba spomenuti i jednog kralja. Filip II, kralj Španije, 1579. godine izdao je edikt, u kome je pisalo:

"... Hoćemo i naređujemo da rudari rade osam sati dnevno i to u dve smene, svaka po četiri sata..."

To je naredio jedan kralj, a zarad toga vekovima nakon njega će vojevati radnička klasa.

Sama proslava Praznika rada nekad je značila druženje i izlazak u prirodu. Tako, na primer, u susednoj Italiji mnogi kažu da se praznik danas proslavlja laički. Nekada je bilo radnički i borbeno. Nakon mitinga, radnici su sa crvenim karanfilima u rukama ili u reverima odlazili u duge šetnje van grada, u prirodu, gde se jeo bob sa suvim ovčijim sirom.

Prva seljačka prvomajska proslava u Srbiji bila je 1895. godine u selu Duboni, blizu Mladenovca. U zapisima Milije Radovanovića našli smo i ovaj opis :

"Zbog bojazni da nam žandarmi ne ometu proslavu, organizovali smo je tajno i uglavnom sa mladima, jer u starije nismo imali poverenja. Na sam dan proslave sakupili smo se na jednom proplanku u šumi Bukovčić, koji je zaklonjen od vidika sela. Pekli smo jaganjce, igrali, pevali, klicali "Živeo Prvi maj". Na reverima su nam bili crveni karanfili ili grančice belog jorgovana..."

Prvomajske vatre, po tradiciji pale se u praskozorje. Organizovani zajednički izleti i radnički majski uranci propraćeni su pleh muzikom, narodnim i revolucionarnim pesmama. Stanovnici gradova odlaze na zelene površine, izletišta.

Zagrepčani su na Maksimiru, Ljubljančani u Rižniku i Rašici, Mariborčani na Brešterničkom jezeru, Sarajlije na Vrelu Bosne, Prištinci u Grimiji, Kragujevčani u Šumaricama, gde se u kazanima kuva kačamak sa sirom i kajmakom i pije se kuvana rakija. Dubrovački uranci i budnice propraćeni su i salvama trombunjera.

Ipak, ovakvo druženje na urancima, okupljanje i razmena ideja, stavova i akcija, jedno vreme su bili izgubili svoju izvornu draž.

Svetkovina rada i radnih ljudi pretvorila se u dva slobodna dana, u automatizovano slavlje. Ljudi su se povlačili u sebe, u svoje kuće i vikendice, ili su kretali na kraća turistička i šoping putovanja.

Ove godine kao da smo se vratili starim običajima. Beograđani su na najlepši mogući način proslavili praznik i vratili se staroj tradiciji. Više desetina hiljada stanovnika glavnog grada prvomajske praznike provelo je na Ušću, na Adi Ciganliji i u Košutnjaku. Mlađi žitelji grada prvog prazničnog dana su se dobro naspavali i oko podne su krenuli u prirodu.

Svi Beograđani koji su se prazničnog dana našli u prirodi, često su pogled skretali u visine, u plavo nebo. Tamo se nalazio dvomotorac "Cesna" koji je nadletao Beograd. Avionom je upravljao instruktor letenja i reporter Beograda 202, poznati disk-džokej Zoran Modli.

Osim što je izveštavao slušaoce iz vazduha, on je avionom provozao i Predsednika gradske Skupštine Aleksandra Bakočevića i pružio mu priliku da vidi Beograd uzduž i popreko.

Iako uranci nisu kao nekad, jer su modernizovani, ove godine očigledno je da su prihvaćeni masovno i da je inicijativa Veća saveza Sindikata o vraćanju starog sjaja proslave Praznika rada i prvomajskih uranaka urodila plodom, odnosno toplo pozdravljena.

Razgovarajući sa građanima koji su se zatekli na urancima, zaključili smo da su željni ovakvog druženja i veselja. Jer, to je prilika da se izađe na svež vazduh, razonodi uz rekreaciju i dobar program i da se prijateljski popriča sa ljudima.

Napisala: Dragana Mihajlović, snimio: Aleksandar Urošević (Sabor, 1987.)



Podržite Yugopapir na Patreonu * Donate



No comments:

Post a Comment