Čkaljin protest '88: Jugosloveni su kod nas toliko beznačajni da nemaju čak ni jednog nacionalistu

Mart 1988: Radivoje Bojičić, humorista i novinar "Ježa" podsetio je gledaoce noćnog programa "Uvek sa Vama" na nekadašnje blistave dane domaćeg humora, kada su se šale i odlomci tekstova sutradan prepričavali u parku, u kancelariji, u tramvaju, sve po onom "jesi li čuo šta kaže Čkalja sinoć".

U dogovoru sa TV Beograd, Bojičić će napisati jedanaest pisama i putem nezamenljivog Miodraga Petrovića Čkalje poslaće ih na različite adrese: najistaknutijim političarima, ljudima iz javnog života, onima što bi naš narod rekao koji su "budže".

U prvom prilogu, pismu upućenom Marjanu Rožiču (predsedniku Skupštine SFRJ - op. Y.), postalo je jasno da je nađena nova formula koja će zadovoljiti gledaoce: aktuelan i duhovit tekst, nadahnuto pročitan i izgovoren na Čkaljin način i za naše prilike velika novost, Marjan Rožič, koji se pojavljuje "uživo", a sve po scenariju.

- Ovo što je za naše tv prilike velika novina, u svetu je uobičajeno. Drug Marjan Rožič je vrlo uspešno probio led i predstavio se svima nama u pravom svetlu kao veoma pristupačan čovek - kaže Radivoje Bojičić. - A sa druge strane, Čkalja je pravi majstor da izgovori takav jedan, satirično napisan tekst.

Tandem Bojičić - Čkalja poznat je odranije, setimo se samo novogodišnje noći 1985/86, priloga u zabavnoj emisiji "Formula 1"...

- Iznenađen sam što su "Pisma" tako dobro prihvaćena, kaže Bojičić, a to najbolje vidim po tome što me od jutros neprestalno zivkaju novinari. Na nesreću, ja nerado govorim za novine, jednostavno, moja je profesija da pišem i zato volim da ljudi čitaju ono što sam napisao, a ne što sam izjavio.

Pošto je emisija "Uvek sa vama" bila u nedelju u kasne sate, donosimo tekst "Čkaljinog pisma" Rožiču, za one koji su propustili da to čuju i vide na malom ekranu. (M. B.)


• Poštovani druže Rožiču,



Prema poslednjem popisu, u Crnoj Gori, Sloveniji, Hrvatskoj, Bosni i Hercegovini, na Kosovu, u Makedoniji, Srbiji i Vojvodini živi dva miliona Jugoslovena.

U zemlji u kojoj nacije imaju sva prava, Jugosloveni su jedini narod koji nema čak ni rimsko pravo.

Jugosloveni u našoj zemlji nemaju ni svoju opštinu, a o nekoj republici i da se ne govori.

Poslednja republika koju su Jugosloveni imali bila je Užička Republika.

Jugosloveni su jedini koji bi pristali i na federaciju, samo kad bi im to neko ponudio.

Jugosloveni nemaju svoj jezik, pa su prinuđeni da međusobno opšte na maternjem, a sa ostalima pomoću tumača.

Jugoslovene niko ne predstavlja u organima vlasti.

Kad se u organu vlasti i nađe neki Jugosloven, on to mora da čuva kao najveću tajnu. U organu on kao Jugosloven može da bude samo ako niko ne zna za tu njegovu tajnu.

Za političku karijeru, bolje je biti i žena, nego Jugosloven.

U tom pogledu Jugosloven može postići nešto samo ako se pravi mutav, ili ako se pravi Englez.

Jugosloveni su toliko kod nas beznačajni da nemaju čak ni jednog nacionalistu.

Kad bi se danas izjašnjavali, svako ko drži do bilo kakve budućnosti, ne bi se izjasnio kao Jugosloven.

Samo je ovde teže biti Jugosloven, nego na privremenom radu u inostranstvu.

Zato bi, poštovani druže Rožiču, trebalo učiniti nešto da se olakša položaj Jugoslovena u našoj zemlji.

Pomoći im da nađu obećanu zemlju.

Inače se bojim, da će tih dva miliona ljudi zalutati, a Jugoslaviju neće naći!

Možda vi kao predsednik Skupštine Jugoslavije znate gde je ta zemlja, a možda možete i da se raspitate kod onih u Veću republika i pokrajina.

Neko će valjda znati.

Mora da postoji još negde osim na geografskim kartama!

S poštovanjem, Vaš

Miodrag Petrović

(RTV revija, 1988.)



Podržite Yugopapir na Patreonu * Donate