Kako se postaje građanin Beograda: Dolaze oni koji su gradu potrebni, ali i oni koji su mu suvišni...

April 1960: Svejedno je da li je ovo Karaburma, Cvetko, Rospi Ćuprija ili neki drugi kraj Beograda. To je jedan novi deo grada. Nekada su to bile poljane periferije na kojima su se deca trkala sa psima, prepodnevne tišine, predveče mladići šutiraju loptu, niske kuće, nahereni plotovi, bašte sa ruzmarinom, jedva da je bilo i kaldrme...

Jednoga dana došli su merači a posle kopači a zatim zidari i mašine, dizale su se kuće i sada je to postao deo grada, visoke kuće, veliki prozori, balkoni, ulice pod asfaltom.

Svejedno da li je to Karaburma ... sada je to grad i ovde ili na sličnim mestima svakoga dana neko postane građanin.

Biti Beograđanin - to ne znači imati ličnu kartu u kojoj u rubrici "mesto stalnog boravka" piše: Beograd. Biti građanin ovoga grada znači i još mnogo šta drugo. I to neodoljivo privlači provinciju i selo.

Beograd nije samo naš najveći grad. On je blizina svemu što je "naj" - i najvećem i najznačajnijem, i najinteresantnijem i najlepšem, i najuzbudljivijem.

Beograd - to su i bioskopi i pozorišta i stadioni, to su i ulice pune sveta i šarenila i stalno nečeg novog, to je jedan sadržajan život u centru zbivanja.

I čini se da je on centar sveta. Oko njega se vrti zemlja. I odavde se, kao sa nekoga vrha, pogledi mogu da pruže u nedogled.

Magnetski on privlači ljude. Mnogi putevi vode u njega. Svakoga dana dolaze oni koji hoće da postanu njegovi žitelji. Svi putevi vode u Beograd. Iz raznih gradova, raznih krajeva, odasvud. Postati Beograđanin, živeti u Beogradu... San mnogih.

I svi kojima se pruža prilika upinju se da dođu u njega. Dolaze i oni koji su mu potrebni, i oni koji bi imali šta da rade i traže u njemu, dolaze i oni koji su mu čak i suvišni. Dolaze i malo razmišljaju o zahtevima grada koje ko zna da li će moći da ispune.

Putevi ka gradu nisu zakrčeni ljudima i kolima sa stvarima ali ipak njima svakodnevno dolaze sve novi i novi, svi imaju istu želju, Ustav je zagarantovao da svako može da živi tamo gde hoće, zato napred u veliki grad...

Hteo ili ne, Beograd mora da se čuva od mnogih takvih želja. Jer ne postoje mogućnosti da dođu u njega svi koji žele. I mora da se priliv ograničava, to zahteva i stambena i komunalna situacija. Zbog toga se ponekad vodi borba, teška i uporna borba za očuvanje grada. Jer unutrašnjost nailazi - legalno, korisno, potrebno. I dolazi ilegalno, tiho, neprimetno i donosi bezbroj nerešivih problema.

Ti drugi dolaze takoreći neprimetno. Na nekoj poljani u gradu preko noći je iznikla baračica. Ona ni našta ne liči ali ipak je to kućica i za koji dan dobiće i ogradu, u njoj već neko živi.

Prva kućica je bila znak. Kao pečurke posle kiše za prvom nailaze druge, za mesec dana poljana je postala malo naselje. Komunalci se nalaze odjednom pred problemom koji ne znaju kako da reše. Sve kućice su podignute bespravno.

Na ovome mestu treba da se nešto jednoga dana gradi, nešto veliko, i svaka druga gradnja je zabranjena. A pogotovo stihijna, neplanska, ružna. Komunalci odlučuju da ruše malo naselje od dasaka i pleha. Ali ono je sada puno ljudi, žena, dece, oni viču, zahtevaju neka svoja nepostojeća prava, oni plaču, nariču, prete. Zahtevaju da dobiju nove stanove.

Vi niste građani, kažu komunalci. Jesmo, viču divlji građani, jesmo i imamo prava ...

Beograd magično privlači... U temeljima jedne gradnje, koja je bila za izvesno vreme prekinuta, preko noći su se naselili oni koji su odnekuda čuli za taj prostor. Za nedelju dana - sedamdeset i sedam stanovnika. Od njih jedva da neko ima ozbiljno zaposlenje u nekom preduzeću u gradu. Ostali su sezonski radnici koji su nabrzinu doveli svoje porodice i svu pokretnu imovinu.

Ovo je sada naše, kažu oni, ako hoćete da odemo - dajte nam stanove! Komunalci se neprekidno bore. I za raseljavanje bespravno useljenih lica, za vraćanje u mesta odakle su došli, ulažu teške milione. Mora se. Jer svako hoće da postane Beograđanin. I onaj ko može i onaj koji nema nikakve osnove za tako nešto.

Neko uspe da se provuče - nekoliko godina živeo je tako, poluilegalno u Beogradu, stalno je bio zaposlen u nekom preduzeću i - zaista mu se mora dati stan...

Svejedno kako se zove taj kraj grada, to mesto gde su nekada bile poljane - sada je to lepo naselje sa velikim kućama i ulicama pod asfaltom. I tu su došli ljudi sa svojim porodicama sa svih strana, iz nekog drugog kraja grada, pritisnuti teškom stambenom situacijom, došli iz unutrašnjosti zato što su potrebni gradu, ovde su i oni koji su nekako malo čudno i bez neke velike nužde postali deo Beograda.

Postati građanin Beograda. Često neispunjena želja mnogih. A to i nije tako jednostavno kao što izgleda na prvi pogled. Treba osetiti šta je ovaj grad i kako se treba držati u njemu. Nije dovoljno samo živeti. Neko godinama živi sa najurednijim dozvolama i dokumentima ali opet je ostao građanin samo zvanično. U osnovi je ostao ono što je i bio.

Nije lako, ali svakoga dana ovaj grad dobije još nekog svog građanina, mnogo više od onih koji su već i ranije tu živeli nego od onih koji su juče ili prekjuče došli.

Treba šetati između novih zgrada novog naselja, sedeti u njegovim kafanicama, ulaziti u stanove. I dobro otvoriti i uši i oči i čuti i videti kako se postaje građanin. Sigurno je da se to ne događa odjednom, iznenada. Zbog toga je teško primetiti. Ali događa se. Periferija postaje grad. Nestaju poljane ili se bar pomeraju dalje... Da bi jednoga dana i one postale varoš ...

Svejedno da li je to Karaburma ili neki drugi deo grada, svejedno da li se sa prozora kuća vidi nekakav most ili brdo ili Parlament, svejedno kako se zovu ljudi koji tu stanuju, ipak je to uvek skoro isto mesto, i skoro isti ljudi, i sigurno sasvim iste želje koje su ih tu sakupile i svi oni imaju ista ishvatanja i iste probleme.

Heterogena sredina. U istoj kući, jedan pored drugog stanuju pisac popularnog romana i radnik gradske čistoće, inženjer i milicionar, tramvajdžija i profesor gimnazije. Ljudi svih mogućih zanimanja. Došli su sa raznih strana, iz raznih mesta, iz raznih sredina, doneli su svoje gradske ili provinciske ili seljačke navike, sada su ovde, veliki grad im nameće svoje zahteve i oni moraju da svoje navike uklope u tuđe a sve zajedno u život grada.

Čovek koji je stanovao u nekoj šupi na nekoj periferiji sada je dobio stan i on je veliki i prostran. Ima parket u sobama i pločice u kupatilu. On nikada nije živeo ovako. I ne ume. I - ponekad - neće. Neće da se odvaja od života na koji je navikao.

Zašto zavese na prozorima? Zašto žicati i strugati parket kad može i da se riba? I zašto jednu od soba ne izdati čitavoj porodici koja takođe smera jednoga dana da dobije status Beograđana?

Žene su u svojim malim gradovima navikle da prostiru rublje da se suši negde u dvorištu, između dva drveta. To će učiniti i sada. I svejedno će joj biti što je drveće za koje je vezala konopac sasvim, sasvim mlado, što se savija pod teretom rublja.

Deca su navikla da se jurcaju po poljanama, ovde nemaju toliko mesta i ona će trčati po lejama cveća, po budućim travnjacima koji nikada to izgleda neće postati... Deca često umazana, prljava kada leto dođe i - bosa.

Kafanica ima specifičan miris sela i ukrase sela - i odnosi su u njoj bez izvolite i molim lepo, sve je jednostavno kao u sasvim malim mestiima. Pre podne je pusta. Uveče - trešti pesma i razbijaju se čaše... Kao nekada, tamo, u "starom zavičaju" ...

Treba šetati novim naseljem i dobro otvoriti oči. Lepršaju zastave higijene - rublje sa balkona, šarenije od fasada.

Iz nekog kupatila zaciči prase spremljeno za nastupajući praznik.

To su nasleđa ranijih naseobina. I svesno ili potsvesno i slučajno došla su i ovamo. Sudaraju se sa pravilima, sa gradom i njegovim zahtevima. Pokušavaju da se uklope u novu sredinu. I - ne uspevaju.

Slabo je primetan proces kojim se postaje Beograđanin. Donekle mogu da pomognu cifre. One govore o sve manjem broju prekršaja - a sudija kažnjava i za prase u kupatilu i za crtanje na stepenicama i za lumperajku u bifeu - sudije su prilično zadovoljne jer sve je manje težih delikata. Cifre budućnosti obećavaju nove servise, nove dečje vrtiće, nove prodavnice. Milicionari su dobro
raspoloženi - i to nešto znači.

Sredina je veoma heterogena, tu žive ljudi svih zanimanja i izgledalo je u početku da će to da smeta novom naselju. Međutim, to je baš bilo dobro. Susedi utiču jedni na druge. Pisac neće da drži predavanje o kulturnom uzdizanju. Lekar neće da drži kurs higijenskog odgoja dece. Niti će sudija da govori o zakonima i onome šta se sme a šta ne.

Ali to nije ni potrebno. Jer oni svi ipak utiču jedni na druge. I zajedno stvaraju nešto što je neophodno da bi i ovo naselje bilo grad. I da bi oni koji žive u njemu zaista bili građani.

Postati Beograđanin - to nije samo voditi računa o stanu koji je dobijen, o paritetu, stepeništu, prljavoj deci na ulici...

To nije samo umeti snalaziti se u lavirintu njegovih ulica ili redovno odlaziti u bioskop, povremeno u pozorište, svake nedelje na utakmicu.

To nije samo voziti se tramvajima i trolejbusima i gledati izloge, to nije samo da piše u legitimaciji - Beograd.

Grad zahteva izvesnu ljubav i izvesnu pokornost. Poštovanje svojih pisanih i nepisanih zakona.

Treba šetati ulicama novih naselja, gledati i slušati i po mogućstvu posećivati stanove. I biće primetno kako se postaje građanin.

Naš grad je lep i velik: i zaista izgleda kao centar oko koga se vrti zemlja. I nije čudo što privlači. Svi putevi vode u Beograd... Oni nisu zakrčeni ali ipak svakoga dana neko ko je ko zna kada došao u njega postaje njegov pravi žitelj. Postaje Beograđanin...

Svejedno je sasvim da li se to događa na Karaburmi, kod Cvetka ili u nekom drugom kraju grada...

Tekst: M. Bojić (Duga, 1960.)


Podržite Yugopapir na Patreonu * Donate





No comments:

Post a Comment