Nikola Popović, direktor najvećih i najskupljih YU filmova: Koliko su zaista zaradile "Sutjeska" i "Neretva"


April 1978: Davno snimljena "Sutjeska" još stvara nevolje Nikoli Popoviću, energičnom, sposobnom i iznad svega upornom, koji je, nema sumnje, direktor naših najvećih filmova. Popović je bio izvršni producent "Sutjeske", superspektakla sa super brigama, koje ne prestaju ni danas, pet godina posle svečane premijere na Tjentištu. 

Te neprijatnosti su, verovatno, jedan od razloga što je pristao na intervju jedan inače ćutljivi direktor - diplomirani pravnik i ekonomista, koji je bezbednost kabineta, ili advokatske kancelarije, zamenio neizvesnom filmskom stvarnošću.

Pripremajući i snimajući film skuplji od šest milijardi starih dinara - u kome je Ričard Barton tumačio lik Vrhovnog komandanta Tita, Popović je, godinama mučio muku, jer je bilo malo sredstava. Danas, ma koliko zvučalo apsurdno, nevolje su iskrsle, čini se, zbog toga što je "Sutjeska" donela više novca nego što su mnogi očekivali.


Ne ide kako treba ni kad se zaradi



U pedantnom izveštaju na više od 50 stranica, pod naslovom "Bilans dugometražnog igranog filma SUTJESKA", Popović je pre više od dve godine konstatovao da su sve obaveze podmirene i da prihode od poslednjeg kvartala 1975. godine u celini treba deliti radnim organizacijama koje su uložile sredstva u "Sutjesku".

"Predlažemo da se u komisijskom sastavu, koji će odrediti Skupština financijera, izvrši provera dosadašnjih prihoda filma i procena daljih prihoda ... Ubuduće, podele bi trebalo vršiti, po našem mišljenju, svakih šest meseci ... ", napisali su i potpisali v.d. direktor OOUR-a "Sutjeska-Peta ofanziva", direktor filma i predsednik Zbora radne zajednice.


Perspektive sufinansijera su bile relativno ružičaste. Pored zadovoljstva što su pomogli stvaranju najgledanijeg jugoslovenskog filma (do 30. septembra 1975. godine 4.325.491 gledalaca u zemlji), koji je našu epopeju predstavio milionima bioskopskih posetilaca širom sveta, došlo je vreme da
počnu da im se vraćaju uložena sredstva.

Ali preporuka iz bilansa ostala je mrtvo slovo na papiru.

- Prihodi od "Sutjeske" još pritiču. Međutim, radne organizacije, koje su delimično finansirale film, ne dobijaju ni dinara. Reč je o nekoliko stotina miliona starih dinara ... A želeo bih da se ovaj posao do kraja časno završi - kaže Nikola Popović, kome ovakva situacija višestruko smeta.

Mnogi su već zaboravili da je svojevremeno bilo raznih otpora da se snimi "Sutjeska" i da nisu bile retke glasne sumnje u konačan uspeh filma, od umetničkog do komercijalnog. 

Međutim, Nikola Popović nije zaboravio. Kao čovek koji je potpisao ugovore sa 178 radnih i 27 društveno-političkih organizacija, garantujući im učešće u eventualnim prihodima filma, oseća se krivim. Najzad, učestvujući u pripremi novog, ambicioznog projekta "Igmanski marš" - za koji je tridesetak radnih organizacija već udružilo oko sedam miliona novih dinara - Popoviću smeta što se prihodi "Sutjeske" ne dele kako je dogovoreno i ugovoreno.


Zašto se o tome ne govori otvoreno



Producentu, koji je sarađivao sa više oskarovaca, koga je prošle godine Sergej Bondarčuk nekoliko nedelja čekao u želji da baš on bude direktor njegovog filma "Stepa" i koji je, pre više od 10 godina, na povratku iz Kana, doveo u Jugoslaviju reditelja Romana Polanskog, verujući u talenat tada nepoznatog Poljaka, a sa kojim do saradnje nije došlo, jer se nekim ključnim ljudima učinio "mali i neubedljiv", Popoviću smetaju mnoge stvari o kojima se malo i retko otvoreno govori u našoj kinematografiji.

- Znam da i danas ima ljudi spremnih da dignu glas protiv filmova koje nazivaju "skupim" i "državnim" - kaže Popović. - Svi znamo da je veliki broj filmova završio po bunkerima, ili su, recimo, u Beogradu imali do 3.000, a mnogi ne više od 10.000 gledalaca. To su, po mom mišljenju, naši najskuplji filmovi. To su autorske zablude i bačen novac i u onako siromašnoj kinematografiji. O nekoj prodaji tih filmova inostranstvu neću ni da govorim, a propagandni efekat smešno je pominjati.

- Krajnje je vreme da se kaže da su "Sutjeska" i "Neretva" imale devizne prihode od oko 3 miliona dolara i da ih je samo u zemlji videlo oko devet miliona ljudi. Kad se zna da je prosečan devizni prihod po jednom jugoslovenskom filmu između 20 i 30 hiljada dolara, mislim da je sve jasno.

- Šta to znači "državni" film? - nastavio je Nikola Popović. - Poznato je da danas cena najjevtinijih filmova iznosi oko pet miliona dinara. Zna se i da svaki film ima svoje potrebe od kojih zavisi cena i da jednostavno ima filmova koje je nemoguće snimiti za male pare. Najzad, zna se da ima tema za koje je društvo posebno zainteresovano. 

Tako je svuda u svetu, i na Zapadu i na Istoku. Zbog čega bismo mi to izbegavali? Ono što je bitno za takve filmove, jeste da višak sredstava, koji je neophodan za realizaciju, ne dolazi iz fondova namenjenih kinematografiji. Nije mi jasno zbog čega to neki ne znaju ili neće da znaju.


Od čega žive oni koji ništa ne rade



- U našoj kinematografiji ima klanova. Ili, tačnije, postoje grupacije - kaže Popović. - Strah od sutrašnjice, egzistencijalna neizvesnost, teraju ljude u saveze u kojima nastupaju kao grupe. Vremenom, grupe su se izveštile u visokoj školi filmskog marifetluka, pa je često nemogućno pohvatati sve konce, a pri pokušajima da se začarani krug razbije, udara se na pogrešne ljude. 

Naša zla kob je da su interesi kinematografije često podređeni ličnim interesima. Kako, inače, objasniti postojanje nekih filmskih kuća koje za dve i više godina snime po jedan film? Od čega u međuvremenu žive i koji je širi društveni interes njihovog postojanja?!


- Da li ste za integraciju?


- Apsolutno! Postoji disproporcija između značajnih stvaralačkih snaga i rezultata koji se postižu. Naša kinematografija je u celini tehnički veoma siromašna, sa dosta oskudnim saradničkim kadrom. Zato i ne razumem pojavu zatvaranja pojedinih kinematografija. 

Saradnja zdravih, stručnih angažovanih i odgovornih je neophodna, bez obzira da li je reč o pojedincima ili organizacijama. Uostalom, zatvaraju se samo inferiorni. S druge strane, nenormalno je da u jednoj republici egzistira 10 proizvodnih kuća i da, na kraju, društvo interveniše sanacionim programima.

Svaka kuća ima umetničko veće - nastavio je Popović. - To je korisno. Ali, pod uslovom da u umetničkim većima sede ljudi koji ne favorizuju i ne realizuju svoje projekte u okviru tih istih kuća. Dalje, bilo bi neophodno da se konačno organizovano pristupi stvaranju scenarističkog kadra.


- Neki veruju da je opstanak malih kuća jedini način da poneko ostvari svoj projekat mimo umetničkih veća koja rade na principu "ja tebi - ti meni" ...


- Ne slažem se - kaže Popović. - Ako su uspeli da stvore svoju radnu organizaciju, došli bi do filma i u okviru jedne veće, složene organizacije. Naravno, uz mnogo više samoupravnih filtera i provera. I to bi manje stajalo kinematografiju. Integracijom se oslobađaju velika sredstva ...


Štetu prave oni koji su zalutali na film



Kad smo mu rekli da postoji mišljenje da su naši direktori filmova loši i da se često pretvaraju u puke računovođe, klimoglavce i samo potpisuju film, Nikola Popović je odgovorio:

- Već sam rekao da je naš film osiromašio s kadrovima. Rekao bih da imamo ekipu iskusnih i veoma sposobnih filmskih radnika, ali to je nedovoljno za kinematografiju koja proizvodi do 20 filmova. Mora se priznati da su mnogi zalutali na film i da mu prave veliku štetu. Odsustvo visokog obrazovanja u osnovi je razlog što se često radi mehanički, fizički bez ikakvog estetskog odnosa prema zvanju i konkretnom poslu.


- A direktori?


- Možda bi jedna prava analiza pokazala i dokazala da jugoslovenska kinematografija svake godine gubi, otprilike, četvrtinu sredstava zbog toga što je loše ogranizovana, što je loše produkciono vođena. 

Izuzetak je "Jadran-film", kao jedinstvena stabilna producentska kuća u zemlji, koja je oduvek imala i program i sredstva i potpunu materijalno-finansijsku ravnotežu, a da nije bila privilegovana u odnosu na druge proizvodne kuće u zemlji. 

Eto primera koji pokazuje da kod nas može da se radi, ako se produkcija vodi na pravi način. Međutim, što se tiče direktora filma često se prave velike greške. Nedopustivo je da mnogi od njih nemaju ni višu, ni visoku stručnu spremu, a barataju sa milijardama.


- Radili ste sa mnogim rediteljima. Ko su najbolji? - pitali smo Popovića. Odgovorio je bez kolebanja:


- Petrović, Bulajić, Mimica, Štiglic. To su značajni autori da tako kažem, iz stare garde, i svaka kinematografija bi ih poželela. Ima talentovanih i u srednjoj generaciji, poput Mila Đukanovića i Vuka Babića, koji su, na žalost, potisnuti u stranu, čini se zaboravljeni. Imamo mladu ekipu reditelja, koja je i talentovana i pismena. Šteta što su te mlade sineaste razdvojili...


- Kako to mislite?


- Radili su u okviru preduzeća "Tele-film". Između ostalih, tu su bili Dejan Karaklajić, Goran Marković, Srđan Karanović, Miroslav Jokić i drugi. Imali su svoj program. Preduzeće je, međutim, likvidirano, a planirani projekti kupljeni u bescenje. Kasnije, na tim projektima su druge kuće narlavile kapital.


Zamolili smo ga da nam na kraju iznese nekoliko detalja o "Igmanskom maršu".


- Sve je još u pripremi. Savet filma i Izvršni producent daće o tome zvanično mišljenje. U svakom slučaju da bi se stvorilo odgovarajuće filmsko delo, tema Igmanskog marša obavezuje na ozbiljan i uporan rad.

Razgovarao: Dušan Krajčinović (Duga, 1978.)


Podržite Yugopapir na Patreonu * Donate