Mića Popović '84: Slikar koji već četrdeset godina vodi borbu sa dogmatama naše balkanske kulture


Mart 1984: Povremeni nesporazumi na relaciji umetnik - društvo nisu neuobičajeni. Povremeno se čak digne i "velika prašina", upotrebe se i krupne (često nepotrebne) reči. Povremeno ne uspevamo da shvatimo umetnike ili oni nas iako smo na istoj liniji, iako se borimo za istu stvar - samoupravno socijalističko društvo.

Otkuda onda nesporazumi? Čujmo ih, pa makar se i ne slagali sa njima, pa makar i ne stajali iza njihovih izjava, pa makar i ne razmišljali kao oni...

Čudan je taj slikar Mića Popović (čiju je retrospektivnu izložbu nedavno videlo gotovo pola miliona Beograđana koju su neki nazvali "umetničkom demonstracijom") koji već 40 godina vodi borbu sa dogmatama naše balkanske kulture: Otkuda nesporazumi?


• Vaše slike se najbolje svađaju sa "čuvarima".


Dosta uspešno! One doduše ćute, jer ne daju odgovore i ne predlažu rešenja, ali, time što postoje, ne prestaju da postavljaju pitanja, pitanja svima razumljiva. "Čuvari" pričaju, ali ih niko više i ne sluša; publika (mislim i na široku publiku) oseća da su se zamorili.


• Da li se umetnost i politika, po vašem mišljenju, prožimaju u životu?


Zavisi šta se pod rečju "politika" podrazumeva. U društvima u kojima su političke slobode i ljudska prava institucionalizovana, pod politikom se podrazumeva suočavanje različitih predloga za organizaciju življenja, za rešenje socijalnih pitanja ili za ekonomiku. Od uspešnosti ili neuspešnosti u ovim poslovima (a to je lako zaključiti u toku nekoliko godina), zavisi taj opstanak na vlasti jedne političke grupacije. 

U takvim društvima, mislim, nema velike i česte potrebe za prožimanjem umetnosti i politike. Međutim, u društvima u kojima se politika (bez obzira na neuspešnost u organizaciji življenja) svodi na monolog jedne političke grupacije (u atmosferi beznađa da bi se monolog mogao pretvoriti u dijalog i da bi moglo doći do slobodne i prirodne promene vlasti) svaki impuls umetnosti ka sjedinjenju sa slobodom koji je svojstven umetničkom delu, tumači se kao mešanje umetnosti u politiku. 

Proizvođači monologa (možda bi mogli da budu nazvani: monologičari da bi se razlikovali od političara) imaju potrebu za "narodnim neprijateljima", odnosno za makar izmišljenim političkim protivnicima. 

Što se naroda tiče (koji se pominje u sintagmi "narodni neprijatelj") njega niko ne poziva na izbore narodnih prijatelja, a kamoli "narodnih neprijatelja"; od naroda je, bez njegovog znanja i UVERENJA, jedino pozajmljeno ime, da bi mogle da budu skrojene ove dve sintagme.

Ponekad mi izgleda da je život režisera mnogo teži nego život učesnika. Režiseri moraju da izmišljaju misli "narodnih neprijatelja" koje ovi nemaju, da ispisuju reči "narodnih neprijatelja" koje ovi nikada nisu izgovorili, da maštaju o postupcima "narodnih neprijatelja" koji ovima ni u snu nisu padali. 

Mislim da je nepravedno otpuživati režisere da imaju nezaslužen ugled i previsoke plate. Oni se bave najtežim poslom - iracionalnim - kao što je, na primer, puniti bure bez dna...


• U vašoj knjizi "Ishodište slike" kažete: "Nama je sloboda iznad svega i cela naša nada je u slobodi..."


Osećam da čim počne da se govori o umetnosti, odnosno o mojoj matičnoj profesiji, o slikarstvu, treba izbegavati krupne reči. U njima slikarski rad ugine, uguši se kao u gasnoj komori.

Isto tako mislim da umetničko delo ne može da bude putokaz. Ni moralni, ni politički, ni ekonomski, niti bilo kakav. 

Umetničko delo može da proistekne iz tako mnogo stvari koje život nanosi i, možda, ponajpre, kao posledica snažne vere ili velike sumnje, ali uvek u znaku slobode ili, tačnije, u znaku slobodnog izbora.


• Jednom ste rekli da je sloboda put umetnosti...


Rekao sam da je put da ne bi bilo zabune, da se ne bi, iz nekih mojih zabeleški, zaključilo da je sloboda cilj umetnosti.


• Kako umetnik podnosi osude?


Na slično pitanje Mila Gligorijevića u knjizi "Odgovor Miće Popovića" rekao sam: Teže se podnose uspesi. Neuspeh, a pogotovu osuda podnose se lako, prebolevaju brzo i ne ostavljaju negativne posledice.

... Neuspesi i osude mogu da budu i podsticajni i inspirativni, naročito u slučaju onih umetnika koji su skloni inatu i koji stižu da se sete milenijumskog iskustva, da ništa što prođe od prve nije za dugo trajanje. 

Jedna od retkih stvari koju sebi bez snebivanja uzimam u zaslugu jeste upravo ta moja dobra uvežbanost da neuspehe i osude podnosim lako, kao što, na primer, domaćice naviknute na vatru i vruće šerpe, lako podnose opekotine.

Lako je uhvatiti se (kao za slamku) za arapsku poslovicu: "psi laju, karavan prolazi". Ali, ima umetnika koji ne prestaju da sumnjaju u sve i svakog, pa i u sebe samog. Doduše, etikete su najčešće "ćorak", municija koja diže buku, ali ne ubija. 

Pa, ipak, slikari (naravno ne svi) u svakoj zamerci, čak i u onoj koja nije skrojena da bude objektivna kritika, traže zrno istine. 

Uzgred budi rečeno, jedini je valjan dokaz da je neko srušen ako taj neko prestane da radi; jedina efikasna odbrana protiv sopstvenih sumnji je nastavljanje slikanja. 


• Politička aluzivnost vaših slika proglašavana je vašom manjkavošću.


Moje slike se ne odnose na politiku. One se odnose na čovekovu sudbinu unutar rezervata netolerancije, a to je svakako ozbiljna i večna tema. Osim specijalizovanih istoričara, današnji gledalac Gojinih gorkih slika ne zna šta je bio "politički" motiv da slike nastanu; u slikama je ostala snaga otpora protiv nasilja, žestina ironije na račun lažne veličine. 

Te stvari su večna pretnja čovekovom dostojanstvu i smislu opstanka, zar ne!? 

Najzad, eventualna efemernost "političke aluzivnosti" automatski otpada ako slika ima dovoljnu likovnu nosivost; mlitavoj i malokrvnoj slici ne pomažu ni nealuzivnost ni čistota medija.


• Manipuliše li se umetnicima? Da li su oni spremni na kompromise zbog malih i velikih beneficija?


Dok su beneficije postojale, a postojale su onih prvih poratnih godina, spremnost pojedinih umetnika na kompromise mogla se bar shvatiti ako ne i opravdati. Ali je kod nas, već odavno, umetnik prepušten sam sebi i, u tom pogledu, mi smo dostigli stupanj zapadnog sveta. 

Prepušten sam sebi, dakle, neobezbeđene egzistencije, umetnik je, nema sumnje, na neki način oslobođen moralnih obaveza prema društvu i u situaciji da i na društvo i na sopstvenu sudbinu gleda bez "prižmirivanja" na jedno oko. 

Neko se ovim novim oblikom slobode koristi, neko ne!


• Institucija "državni umetnik" deluje ofucano. Ukoliko postoji, gde je ona najjača?


Ne znam kakva je situacija u ostalim republikama; što se tiče Srbije, usuđujem se da tvrdim da u njoj institucija "državni umetnik" ne postoji. Ona retka i minimalna ulaganja u kulturu, u toj meri su demokratski raspoređena na sve umetnike, da blagodet "državnog umetnika" niko ne oseća.


• Neki kažu da se progledavanja u umetnosti i životu na ovim meridijanima događaju sa priličnim zakašnjenjem. Da li su za to krivi jadni Turci ili naš mentalitet?


Naša kulturna i ostala "zakašnjenja", s malim modifikacijama, karakteristična su, čini mi se, za sve krajeve ove zemlje, a ne samo za one njene delove koji su proveli pet vekova pod turskom dominacijom. Krajnje je vreme da "jadne Turke" ostavimo na miru i da ne preuveličavamo njihove zasluge za naš mentalitet. 

Često zakasnela, kako rekoste, progledavanja u životu, bila bi, sigurno, prava tema za ozbiljna istraživanja ljudi neuporedivo kvalifikovanijih od mene. Pretpostavljam da bi u ovakvim istraživanjima značajno mesto zauzela činjenica o našem geopolitičkom položaju u proteklim vekovima, ali o tome se ne sme suditi neodgovorno, uz put i naprečac, pogotovu o tome ne mogu ja da sudim. 

U pogledu kulturnih zakašnjenja, ona su, mislim, nastupala uvek kad smo umesto iskaza vezanih za sopstvene dileme, pokušavali da sustižemo forme tuđih iskaza, zaboravljajući da su forma i sadržina stvari koje se ne mogu razdvajati. 

Na uvezene, pozajmljene ili, jednostavno, "sustignute" forme (nije važno da li brzo ili sporo sustignute) ne mogu se, bez štete po kulturu i njen smisao, nakalemiti naše sadržine.

Izvesna internacionalizacija sadržaja u dvadesetom veku uslovila je, dabome, internacionalizaciju formi, ali je suština problema, ipak, ostala otvorena. 

Ispričaću jedno svoje iskustvo, odnosno jedno svoje zakasnelo doznavanje. Pre dve godine, u razgovoru sa jednim američkim kolegom, vrsnim i obrazovanim slikarom, upitah kako tumači pojavu da za vreme vijetnamskog rata, koji je bio i ostao stid američkih intelektualaca, američki umetnici nisu, na svoj način i u svom medijumu, reagovali. 

On se začudio mome čuđenju i mojoj neobaveštenosti. Objasnio je da je poznati likovni trend - Minimal Art - nastao upravo kao rezignativna posledica vijetnamskog rata, tj. kao protest američkih slikara protiv mešanja Sjedinjenih Država u sudbinu vijetnamskog naroda. 

Uzrok nastanka Minimal Arta je bio psihološko filozofske vrste i kao takav logičan sadržajno-formalni sklop; kasnije uvezena forma ovog trenda u druge sredine, pa i u našu, posledičila je, nužno, čistim estetizatorstvom, pa i besmislom.


• Ne treba ismejavati samo one koje manipulišu, već i one koji dozvoljavaju da budu manipulisani. Time se obično bavi napredna književnost. Da li će neko reći za vaše "Prizore" da su satirično slikarstvo?


Pravilo da "sve postoji u svemu" nije, čini se, nigde tako često potvrđeno kao u umetnosti.
Prave dramatike valjda i nema bez prisustva humora, ni tragike bez ironije, ni zamaha bez učešća mirovanja. 

Žanr slikarstvo nastalo pod kraj XIX veka nikad nije uspelo da se oporavi od jedine greške koja mu se potkrala - bilo je smrtno ozbiljno i zbog toga ostalo dosadno...

Imam utisak da savremeni čovek ne samo da ume bolje da se "zeza" od čoveka iz nekih ranijih epoha, nego su mu i oni umetnički iskazi sa priličnom dozom ironije, i u najozbiljnijim temama vazda dobrodošli. 

Umetnost doprinosi duhovnoj klimi vremena (dobrim delom je i stvara), a zatim, kad uđe u krug koji je i sama crtala, iz njega više ne može da izađe.

Razgovarao: Dejan Lučić (Halo u poverenju, 1984.)




Podržite Yugopapir na Patreonu * Donate