"Salaš u Malom Ritu": Ko je bio i kako je završio pravi Šicer / Špiler, šef policije Dunavske banovine




Lukavi policajac umeo je neobično tačno da odredi od koga može izdaju iznuditi mučenjem, a koga treba obrađivati ubeđivanjem i obećanjima. Neke prekaljene komuniste nije čak ni mučio; znao je da će oni sve izdržati, pa ih je bez oklevanja odredio za streljanje






Prašnjavim putem kroz polja kukuruza i suncokreta, u banatsko selo pritisnuto omorinom letnjeg dana, začuđeno i zabrinuto posle velikog požara prošle noći, u kojem je izgorela pšenica namenjena Velikom Rajhu, stiže automobil, a u njemu beše policajac Georg Šicer ...

*****



Ta scena iz treće epizode "Salaša u Malom Ritu" podsetila je mnoge Banaćane na strašne i krvave godine rata.

Lik Georga Šicera, očigledno folksdojčera, smirenog i uglađenog policajca, koji ne diže glas, ne poteže pištolj, ne udara šamare, ali svakim svojim gestom, svakim pogledom iza cvikera, a naročito postupcima, odmah odaje pravog majstora svog zanata, proračunatog i sigurnog da teško može naći nekog ko mu se može suprotstaviti, neodoljivo podseća na istinitu ličnost, komandanta policije okupiranog Banata, dontora Juraja Špilera.


Rođen za policajca



Tog svršenog pravnika zagrebačkog univerziteta Banaćani koji su upamtili rat nikad neće zaboraviti.

Priča o njegovom životu bi, bez ikakvih doterivanja, bila izuzetno zanimljiva osnova za roman ili film o strahotama koje oko sebe seje izopačeni duh inteligentnog čoveka čije je zanimanje lov na ljude, a koji pri tom ne razmišlja mnogo u ime čega dela: važno je da mu to neki gazda naredi.

Još pre nego što je čuo za "ludog kaplara", budućeg Firera, Juraj Špiler se iskazao kao odličan policajac, pred kojim stoji sjajna karijera u Kraljevini SHS.

Obdaren nemačkom pedantnošću i temeljitošću, naoružan pravničkim znanjem, a odličan poznavalac naroda s kojim deli domovinu, učinio je režimu neocenjive usluge u progonu zagrebačkih komunista i skojevaca.

S istim profesionalnim žarom i upornošću. gonio je i druge neprijatelje Kraljevine, tako da se, iako kasnije ubeđeni fašista, našao na spisku krvnih neprijatelja ustaša!

Bio je toliko prilježan na poslu, da je u jednoj akciji ranjen u nogu i ostao hrom.

Ako je išta umeo da ceni, birokratski aparat Kraljevine cenio je dobre policajce.

Pred početak drugog svetskog rata Juraj Špiler postavljen je za šefa policije Dunavske banovine, sa sedištem u Novom Sadu. 

Tu je nastavio nemilosrdne progone svih neprijatelja režima i Kraljevine - izuzev jednih: kulturbundovaca, folksdojčerske organizacije.

To su bili njegovi.

Posle sloma stare Jugoslavije, kad su Hortijevi mađarski fašisti zaposeli Bačku i Novi Sad, Špiler je uhapšen i kao krvni neprijatelj revanšista i separatista, izveden na streljanje.

Čak je i streljan - ali je ostao živ, pritajivši se među onima koji su bili pogođeni. 

Odatle su ga spasli usplahireni kulturbundovci što su stigll na stratište neposredno pošto je odjeknuo plotun njihove sabraće u zločinu.

U Banatu, koji je formalno pripadao Nedićevoj "srpskoj državi" a koji su folksdojčeri želeli da pripoje Velikom Rajhu, postajao je tradicionalno jak komunistički pokret.

Oko njega se okupio velik broj rodoljuba koji nisu hteli da pokorno trpe okupaciju.

Već u vreme ustanka, u Banatu su postojale partizanske čete, koje su ubrzo prerasle u odrede. U toku jula organizovane su akcije paljenja pšenice i onesposobljavanja vršalica, i oružani napadi na nemačke posede u selima.

U takvoj situaciji Juraj Špiler smatran je za idealnog čoveka.

I zaista, zahvaljujući njegovom talentu stavljenom u službu monstruoznog režima, NOP i Partija su u Banatu pretrpeli teške udarce.


Stručnjak za mučenje



Pritajen i hladnokrvan kao lisac, Špiler je čekao svoj trenutak. U zimu 1942. ga je i dočekao.

Način njegovog rada najbolje se može videti na primeru sela u srednjem Banatu. Kumanačko-Melenački partizanski odred nije pred zimu uspeo da se prebaci u Srem, a opstati zimi u pustoj ravnici bez šume bilo je zaista nemoguće.

Odred je povučen u sela, u "baze", manje ili više vešto napravljena skrovišta u kućama simpatizera.

Preko pažljivo odabranih provokatora i izdajica, dr Špiler je to saznao.

Čim je stegla zima, sela su blokirana, opkoljena gustim obručem vojnika i folksdojčerskih dobrovoljaca.

Unutar sela počela je akcija na prokazane ili sumnjive kuće.

Odlično poznavajući organizaciju i način konspirativnog rada partije i SKOJ-a, Špiler je polako, hladnokrvno, ne odajući nikad lične emocije, uporno tragao za ključem cele podzemne organizacije, ispitujući nekoliko ljudi koji su među prvima uhapšeni.

Većina je hrabro izdržala najteže muke - Špiler je s ponosom izjavljivao da upotrebljava 60 različitih mučenja - ali je bilo dovoljno da samo jedan poklekne, pa da krug uhapšenih počne da se širi.

Lukavi policajac umeo je neobično tačno da odredi od koga može izdaju iznuditi mučenjem, a koga treba obrađivati ubeđivanjem i obećanjima.

Neke prekaljene komuniste nije čak ni mučio; znao je da će oni sve izdržati, pa ih je bez oklevanja odredio za streljanje.

A jednog od rukovodilaca SKOJ-a kasnije prozvanog Crni Rada uspeo je tako majstorski da preparira, danima s njim razgovarajući i servirajući mu vesti s frontova na kojima je Nemačka beležila pobede da je ovaj pristao ne samo da izda sve što je znao, nego da postane jedan od najodanijih i najopasnijih agenata nemačke policije!

Dešavalo se da dr Špiler iznenada pusti iz zatvora neku krupnu ličnost iz pokreta, od koje nije uspeo da izvuče ama baš ništa.

Kad bi iznenađenog i zbunjenog ilegalca izveo na zatvorsku kapiju, Špiler bi ga očinski zagrlio i poljubio, što bi naravno, osmatrači na ulici zapazili i tek tada bi nastala uzbuna, jer bi organizacija posumnjala da se našao još jedan izdajnik!


"Radiću i za vas"



- Ja sam samo specijalista za svoj posao - imao je običaj da kaže Juraj Špiler - i mogu da radim pod bilo kojom zastavom.

- Još ću ja raditi i za vas, komuniste, ako se kojim slučajem desi da vi pobedite, i vašoj državi biće potrebni dobri policajci - imao je običaj da kaže svojim žrtvama.

Naravno, to mu nije smetalo da piše spiskove za masovna streljanja.

Pred kraj rata Juraj Špiler je uspeo da pobegne u Austriju.

Mnogi detalji ni dan danji još nisu poznati, ali postoji sumnja da je on sve vreme bio i - saradnik britanske obaveštajne službe.

Možda je to razlog što je živeo dosta komotno, sve do trenutka dok ga naši obaveštajci nisu oteli i doveli u Jugoslaviju.

Prema neproverenoj priči, koja navodno 'potiče od jednog učesnika ove akcije: dr Špiler je smatrao da su po njega došla kola jednog uticajnog Austrijanca, s kojim se bio dogovorio da pođe u lov.

Suđeno mu je u Zrenjaninu.

- Bio sam na suđenju - priča Dejan Radovanović, viši kustos zrenjaninskog muzeja - i želeo sam da izbliza vidim lice tog monstruma, koji je svojom rukom dodao ime mog brata na spisku za streljanje. Ničeg neljudskog na tom licu: samo izraz cinika, sigurnog u svoje znanje i inteligenciju.

Sve vreme je nudio da radi za našu novu državu i mislim da nije ni shvatio kako to da odbijamo takvog "stručnjaka".

Kad je izveden na gubilište, prvi put je izgubio prisebnost: ponašao se kukavički.

Napisao: Dušan Sekulić, obrada: Yugopapir (RTV revija, april 1976.)



Podržite Yugopapir: FB TW Donate