Ivo Andrić kao glumac: Pozorište je postalo, pored knjige i škole, moja glavna strast... (1959)


Oktobar 1959: Možda bi se moglo reći da svaki čovek ima ili je imao, neke svoje sporedne koloseke, jedan ili više njih. Kad bih govorio o svom takvom koloseku, ja bih morao govoriti o svojoj strasti za vodene sportove koja se u mom konkretnom slučaju može nazvati jednom rečju: Sava. 

Iza te reči krije se čitav jedan svet i jedan dobar deo života. Sunčanje, kupanje, plivanje, veslanje, pecanje, loptanje. 

I ne samo to nego i dugogodišnji dodir sa onim svetom koji obitava savsku obalu od Makiša do železničkog mosta i koji živi na vodi i od vode. 

Sava, sa svim onim što mi je ona u toku mnogih godina pod raznim vidovima pružala, od igre i sunca do druženja i prijateljevanja sa zanimljivim i bliskim ljudima na njenim obalama i adama, - bila je, da tako kažem, moj glavni "sporedni kolosek".

Ali to je duga priča i velika strast. A po nekoj, možda ne mnogo logičnoj ali čestoj i stvarnoj ljudskoj sklonosti, mi ne volimo da govorimo o onom što najviše volimo.

Verovatno je to uzrok što ću, odgovarajući na vaše pitanje, govoriti nešto o jednom drugom, mnogo manjem davno napuštenom sporednom koloseku.

Jedan omladinski list postavio je pre nekoliko godina mnogim našim javnim radnicima, pa i meni, čitav niz pitanja o tome čime smo se sve uzgred bavili u svojim đačkim godmnama. Izgledalo mi je da sva ta pitanja nemaju ničeg zajedničkog sa mnom ni mojim detinjstvom. 

Ali kod jednog pitanja sam posve neočekivano zastao. - "Da li ste se bavili glumom?" - U mom sećanju iskrsnuo je zaboravljen doživljaj iz dečačkih godina, i sa njim jedan od onih samo početnih i odmah napuštenih koloseka.


*****



Kad smo se o raspustu između trećeg i četvrtog razreda gimnazije vratili iz Sarajeva u našu malu varošicu, mi smo doneli sa sobom sećanja i žive utiske na prve pozorišne pretstave koje je u Sarajevu tada davala neka putujuća trupa iz Srbije. Pozornica mi je izgledala kao neki divni, nedostižni svet sjaja i umetnosti, a glumci u nekom komadu sa pevanjem kao neki viši ljudi. 

Mene je obuzela prava teatarska groznica. Pozorište je postalo, pored knjige i škole, moja glavna strast.

Nemajući nikog ko bi nas posavetovao i uputio, a željni nekog umetničkog doživljaja, ja i moji drugovi smo se rešili da i sami organizujemo svoje pozorište. Našli smo prostorije, na jednom vidnom i prostranom tavanu, napravili nekako pozornicu i pozajmili klupe za sedišta. 

Pitanje repertoara rešili smo tako što smo uzeli jednu pripovetku iz seoskog života, čini mi se od M. Đ. Milićevića, i preradili je za scenu. Taj posao je poveren meni. To je bio i moj prvi pozorišno-literarni rad.

Kako sam ga izvršio, ne bih umeo da vam kažem, jer sam to srećno zaboravio. Znam da se završna scena dešava u krčmi i da jedan seljak na kraju ubija krčmara nožem. 

Ali naša pretstava je imala neobičan kraj. Evo kako. Nesreća je htela da je meni poverena i uloga seljaka ubice. Ja sam je i proučio i naučio. Izdeljao sam i obojio i nož od drveta, tako da je izgledao "kao pravi".

Na dan pretstave napisali smo i oglase i išli od kuće do kuće i pozivali publiku. Bila je određena i neka mala ulaznina. Publike je bilo prilično: naše majke, tetke, sestre i poneki dokon starac ili neka baba iz susedstva, a iza njih svi naši drugovi i drugarice.

Na tavanu je vladalo svečano raspoloženje. Sve je bilo "kao pravo". I zvonce je zvonilo, i zavesa se digla. Istina, digla se sa malim tehničkim defektom koji je dobro razveselio publiku. 

Pojedinosti se ne sećam, znam samo da mi je lice gorelo, da mi se činilo da mi tle ispod nogu poigrava, da vreme juri strelovito i da treba nešto raditi i govoriti pred raširenim i u nas nemilosrdno uprtim očima publike. 

Sve je još nekako išlo, dok nije došao red na mene da se dignem, da grubo odgurnem stolicu, da oštrim i glasnim rečima napadnem krčmara zelenaša i da na kraju, kao osvetnik povređene pravde, potegnem nož i udarim toga nevaljalog čoveka, na što treba da padnu i krčmar i - zavesa.

Kod mojih prvih, po mom mišljenju gromkih reči nastalo je neko pomeranje u publici, zatim neki šapat, koji sam čuo kao kroza san, ali koji je bivao sve jači, pa najposle prešao u prigušen kikot. 

Držao sam se grčevito svoje uloge i nastojao da nadvičem svoju publiku. Ali to je imalo, izgleda, obrnuto dejstvo. I upravo u trenutku kad sam potegao nož, izgovorio tragičnu poelednju reč i hteo da udarim krčmara - moja publika je prasnula u grohotan smeh. 

Umesto da budu, kako sam ja predviđao i želeo, potreseni i uplašeni, svi su se smejali iz punog grla. Zbunio sam se i potresao - ja. Zbog toga mi udarac, koji smo moj partner i ja toliko studirali i vežbali, nije uspeo kako treba. I to je izazvalo nov talas smeha. 

A što je najgore, moj partner krčmar nije hteo - prokletnik! - da padne, nego je živ i zdrav i dalje stajao nasred pozornice, gledao radoznalo u publiku i - smejao se sve više i sam, pridržavajući rukom guste crne brkove od vune.

Ne znam šta bih dao da je tada htela da se spusti zavesa. Ali ne. I onaj naš "tehničar", koji je morao da to učini, predao se opštoj veselosti i smehu, i zaboravio na svoju dužnost. Izgledalo mi je sada da vreme stoji i da se svi ljudi na zemljinoj kugli grohotom smeju. 

Videći da drugog spasa nema, pobegao sam sa otvorene pozornice i sakrio se negde u dnu tavana, iza nekih dasaka. Tek tada sam video da u grčevito stisnutoj ruci držim još uvek drveni nož. Bacio sam ga sa ogorčenjem daleko od sebe.

Moje razočaranje u sebe i u svoju publiku bilo je veliko, ali sam se brzo utešio i pomirio sa mišlju da nisam ja za pozornicu, ni pozorišna veština za mene. Uostalom, više nismo ni davali pozorišne pretstave, nego priredbe sa pevanjem. Samo, što ja nisam ni pevao. Jer nisam imao glasa. 

I tako sam spao u tehničko osoblje, pisao programe i nameštao klupe. Pa i u tom, izgleda, nisam bio naročito vešt. Sve su manje meni poveravali te dužnosti, dok nisam najposle shvatio lekciju i napustio i taj posao. Tada sam prešao u publiku i postao prosto dobar i pažljiv slušalac i gledalac.

Tako je zakopan i zaboravljen ostao u meni jedan sporedni kolosek, prekinut jednom zauvek već u samom početku. A jedno novinarsko pitanje oživelo je, posle toliko godina, već zamrlo sećanje na njega.

Ivo Andrić (Ilustrovana politika, 1959.)


Podržite Yugopapir na Patreonu * Donate