Milunka Savić / Spakovala je svoju platnenu vojničku torbu i stala pred oca: Babo, ja odoh u rat...


Oktobar 1968: Nosilac Karađorđeve zvezde sa mačevima i vitez francuske Legije časti, 78-godišnja Milunka Savić bila je u prvom svetskom ratu jedan od najhrabrijih srpskih boraca...


*****



Pre nekoliko godina na svečanom prijemu u Solunu, pored predstavnika savezničkih armija iz prvog svetskog rata, bila je i jedna starija žena u šumadijskoj narodnoj nošnji.

Uparađeni oficiri sa neskrivenom pažnjom su posmatrali "seljanku" na čijoj su se bluzi nalazila odlikovanja od kojih bi neka, mnogi od njih poželeli.

Ovoj ženi sa Karađorđevom zvezdom, Obilićevom medaljom, dva ordena francuske legije časti, francuskim Ratnim krstom sa palmama i Albanskom spomenicom, prišao je mlađi strani pukovnik i rekao:

- Madam, odlikovanja koja vi nosite nedostižna su za većinu vojnika. Borio sam se u drugom Svetskom ratu. Ali vi ste, bez sumnje u svoje vreme bili hrabriji. Možete li da mi kažete svoj čin?

- Zašto ne, pukovniče - kazala je Šumadinka - ja sam narednik.

Pukovnik u belom svečanom mundiru stao je mirno.

- Naredniče, dozvolite - rekao je - da popijemo za vašu hrabrost.

Ista scena se ponovila te večeri još nekoliko puta. Oficiri školovani u Sen Siru, Vest Pointu, bili su počastvovani prisustvom te sedokose žene koja je sa njima razgovarala jedino uz pomoć tumača.

A dva dana kasnije, kada su sve vojničke parade i počasti završene, Šumadinka je noseći odlikovanja u jevtinom kartonskom koferu, otvorila drvenu kapiju svoje skromne kuće na periferiji Beograda. Najzad 70-godišnja Milunka Savić bila je u svome domu.

Mogla je da šeta baštom, sedi na svojoj niskoj hoklici i posmatra izlokanu, džombastu ulicu, kojom retko ko prolazi.



Hajduk Radenkov




Kada je u leto 1914. godine buknuo prvi svetski rat 24-godišnja Milunka Savić iz sela Koprivnice kod Kraljeva spakovala je svoju platnenu vojničku torbu i stala pred oca.

- Babo - rekla je - ja odoh u rat.

- Zar, opet? - upitao je otac.

- Moram, ovoga puta će biti teže.

Po običaju, otac je ćerki pružio ruku da je poljubi i Milunka Savić, redov Drinske divizije iz ratova 1912. i 1913. godine ponovo je krenula da se bori. Čim je stigla u Niš otišla je pravo generalu Petru Vojoviću.

- Gle, cure - rekao je general - Kojim dobrom?

- Hoću svoj ratni raspored - odgovorila je Milunka.

- Znaš, devojko - predložio je on - ostavi se puške i vojevanja, nego lepo mi tebe da udamo.

Milunka Savić "onaj hajduk Radenkov", kako su je seljaci zvali, ovoga puta je bila odlučna.

- Neću da se udajem! Hoću da ratujem!

- E, kad je tako - kazao je general Bojović - a ti lepo idi u Drugi puk i prijavi se komandantu.

Ordonans pred komandantovim vratima nije hteo da je pusti ali kada je ona počela da viče, izišao je pukovnik Dimitrije Mitić da vidi šta se događa.

- A ti si to, Milunka - rekao je kada je spazio devojku sa šajkačom na glavi i torbom preko ramena - ’ajde, znam zašto si došla. Idi u magacin i primi opremu.



Od danas si Milan




Istog dana po podne devojka-ratnik je stajala u stroju sa ostalim "prvopozivcima", jer njoj ni na kraj pameti nije bilo da ostane u komori ili sanitetu. Četni narednik, brkata vojničina, kod kojeg nije bilo pogovora, stao je pred devojkom koja je bila ukrućena kao sveća.

- Od danas - rekao je narednik - ti ćeš se zvati Milan, a ne Milunka. Jasno!

- Razumem, gospodine naredniče! - kazala je ona.

- Drugo, - nastavio je narednik - danas ćemo učiti kako se bacaju ručne bombe. Prvi si ti na redu, Milane!

I tako je počela obuka. Marševi, juriši, gađanje, koje često i snažni mladići teško podnose. Ali, na sreću sve to nije dugo trajalo i posle nekoliko dana puk je krenuo na položaj kod Bajine Bašte.

- Prepucavali smo se sa Švabama preko Drine - seća se Milunka Savić - ali to nije bilo pravo ratovanje. Tek kada smo prešli Drinu i nagrnuli za Švabama, osećala sam se kao da sam dobila krila.

Drugi puk je tako "potprašio" neprijatelju tabane da su vojnicima u zelenim uniformama samo pete sevale. Sva u zanosu borbe Milunka Savić, sa bajonetom na pušci, naletela je na jednu grupu Austrijanaca.



Prva rana




- Predajte se! - viknula je.

I, Austrijanci su se predali. Vodeći ih kao stado ona je došla do komandanta i raportirala:

- Gospodine pukovniče, dovodim dvadeset zarobljenih neprijateljskih vojnika.

- Dobro, Milane - kazao je komandant - nastavi gonjenje!

Jureći još nepokošenom livadom Milunka Savić je stigla svog četnog narednika Micka, koji je trčao za jednim potežim Austrijancem sa zelenom pelerinom.

- Drži ga, Milane - viknuo je narednik devojci - ono je neki oficir, slavu mu njegovu!

Ali, uto je pripucala austrijska artiljerija i Milunka Savić odjednom je osetila užasan bol u glavi. Onesvestila se. Došla je sebi u bolnici. Iz glave joj je izvađen komad granate.

Kada joj je rana zarasla, dobila je devet dana odsustva. Otišla je kući ali je kod svojih, koji su je držali kao malo vode na dlanu, ostala samo dva dana.

- Više nisam mogla da izdržim - priča ona - vukla me želja za mojim pukom.

Ponovo su nastali dani krvavih neprekidnih borbi. Vojnici su ponekada uspevali da načas sklope premorene oči. Neprijatelj je uporno napadao i u jednom neprijateljskom jurišu kod Vujišta u blizini Užica, Milunka Savić se za trenutak pridigla na koleno da bi bacila bombu na neprijateljski streljački stroj. Pala je prostreljenih grudi.

Odneli su je u previjalište a zatim u nišku vojnu bolnicu gde je ranjen takođe ležao i Đorđe Karađorđević.

- Rana mi se brzo zacelila - nastavlja Milunka Savić. - Bila sam zdrava, mlada i htela sam da tučem neprijatelja, a to je za vojnika najbolja medicina.

Za srpsku vojsku su nastupili teški dani. Nadmoćni neprijatelj napadao je sa svih strana i jedna mala, hrabra vojska bila je prisiljena na povlačenje. Počelo je epsko povlačenje preko Albanije.

- Nismo imali hrane, a zima stegla da je kamen pucao - priča Milunka. - Vojnici vuku se kao aveti. A ja kad vidim neku Albanku, priđem, skinem šajkaču da mi vidi dugu žensku kosu i kažem: "Ja sam žena". Albanke me u čudu gledaju i samo uzdišu: "Ti, asker, bre?". "Hleba" - kažem. I obično su mi davale. Posle to podelimo. Po komadić. Tako smo, nekako, stigli i u Skadar. Tamo su vojnici dobili vruć hleb i počeli halapljivo da ga gutaju. Posle toga, ne bi napravili ni desetak koraka. Padali bi i umirali.

Vojsci gotovo na izdisaju bio je neophodan odmor. I srpske trupe su upućene u Bizertu u Afriku, da bi prikupile snagu za dane koji su dolazili. Kaplar Milunka Savić počela je više da se bavi ženskim poslovima.

- Bilo je vojnika koji ni dugme nisu umeli da prišiju - priča ona. Pomagala sam im, ali isto tako sam išla i na vojničku obuku. Dobili smo novo oružje i trebalo je da naučimo njim da rukujemo.

Jednog dana nije bilo obuke, komandiri su se rastrčali po četama.

- Čisti opremu, brij se, podšišuj! Da budete kao svatovi - naređivali su.

Nepogrešivim vojničkim instinktom ratnici su znali da će u obilazak doći neki veći starešina i kada je puku komandovano: "Mirno!", na konju, praćen svitom naišao je ministar vojske general Božidar Terzić.

General je stao pred puk, sjahao i glasno pozvao:

- Kaplar Milunka Savić, napred!

Zbunjena devojka nije čula svoje ime. I tek kada ju je drug do nje gurnuo, ona se pribrala i čvrstim vojničkim korakom izišla iz stroja. General joj je prišao i stavljajući joj na koporan zlatnu Obilićevu medalju, rekao:

- Dajem ti ovo visoko odlikovanje za vojničko držanje u ratu.

Devojci koja je do tada u noćnim jurišima išla na nož, potekle su suze.

- Čestitam, kaplare - rekao je ministar i sam vidno uzbuđen.

Godine 1916. ponovo su oglasili topovski pucnji. Počela je čuvena gorničevska bitka. Milunkina jedinica je ušla u "džep" između Bugara i Nemaca. Iz Lokvi, prešli su Crnu reku kod Broda. Dva dana besnela je borba. Juriši i protivjuriši su se smenjivali.

Trećeg dana jedinica, podnarednika Milunke Savić upala je u bugarske rovove. Bugari su izbačeni bajonetima. Dok je još bitka trajala, Milunka je krenula dugim rovom. Za njom se uputio i trubač Trajanče Ciganin iz okoline Niša.

- More, podnaredniče, kuda ćemo? Tamo su Bugari - počeo je crnoputi trubač.

- Ćuti i za mnom! - naredila je.

Išli su dugo i u jednom rovu opazili su bugarskog vojnika. Oguglao i na pucnjavu i topovske kanonade on je glavom naslonjenom na ruke spavao. Milunka Savić mu je prišla i prodrmala ga. Vojnik preplašen, skočio je.

- Koliko vas ima u četi? - upitala je.

- Ima nas 43 - odgovorio je Bugarin.

- Hoćete li da se predate?

- Hoćemo, ali nas čuvaju oficiri, mitraljezom.

Milunka Savić je brzo skovala plan.

- Ja ću zagovarati vaše oficire a vi se polako provucite rovom do naših - rekla je.

Devojka je ustala i popela se na grudobran. Pedeset metara dalje opazila je dva bugarska oficira sa mitraljezom.

- Nešto me je steglo oko srca - priča ona - ali više se nije imalo kud. Povikala sam oficirima: "Hej bratko, hoću da se predam". "Dobro" - odgovorili su oficiri - "dođi". "Ne mogu danas nego noćas, samo nemojte da pucate". Dok sam se ja nadvikivala sa oficirima, bugarski vojnici, pogureni, prebegli su na srpsku stranu.



Vitez Legije časti




Borbe su se nastavile na Skočivir čuki. Bugari utvrđeni na uzvišenju, nisu dali srpskim vojnicima ni oko da otvore. Nisu im dozvoljavali ni da krenu napred, ni da se povuku.

- Nestalo nam je i municije - seća se tih teških časova Milunka Savić. - Slali smo jednog po jednog vojnika u pozadinu po municiju ali se nijedan nije vraćao, svi su ginuli. Najzad smo ostali samo kapetan Đorđević, trubač Trojanče i ja. "Gospodine kapetane" - kažem - "idem ja po municiju". I krenem. Oko mene prašti kamenje. Bugari me gađaju kao na strelištu. Ipak, uspela sam da doprem do komandanta puka, dograbim jedan sanduk sa municijom, i srećno se vratim. Uto su iz pozadine pristigle i naše jedinice. Krenuli smo na juriš i tada sam ponovo pala. Jedan metak mi je prostrelio obe noge.

Hrabrog podnarednika vojnici su preneli u bolnicu. Kada je posle desetak dana mogla da stane na noge, u bolnicu je došao komandant savezničkih trupa general Saraj i predao joj Orden francuske legije časti.

- Ponovo sam se vratila u jedinicu - priča Milunka Savić - našla sam je u Pologu iza Kajmakčalana. I kao onda kada sam dobila Obilićevu medalju, naređeno je da se puk postroji. Ovoga puta su se pojavili kralj, vojvoda Mišić i general Bojović. Kralj je stao ispred stroja i prozvao me. Izašla sam uplašena kao đače. I on je sa svojih grudi skinuo orden Karađorđeve zvezde sa mačevima i predao mi ga.

Sledeće borbe donele su Milunki Savić i drugi Orden legije časti, zatim najveće francusko ratno odlikovanje Ratni krst sa palmama.

I kada se rat završio, narednik Milunka Savić obrela se u kasarni na Banjici. Počeli su da stižu regruti. Među njima je bio i jedan crnokos čovek.



Regrutov »bog«




- Kako se zoveš - upitala ga je oštro.

- Veljko Gligorević - odgovorio je.

- Mlad si za regruta - kazala je Milunka. - Gde si bio za vreme rata?

- U vojsci, ali onoj drugoj. Ja sam Bosanac i bio sam u austrijskoj vojsci.

- A, tako - promrsila je.

I od tada je "regrut" upamtio "svoga boga".

- Terala sam ga više nego ostale - smeje se Milunka Savić.

Ali, putevi sudbine se ne mogu predvideti. Jednog dana, ona koja se zarekla da se nikada neće udavati, udala se baš za "regruta" prema kojem je bila toliko stroga.

Prošle su tolike godine. Već ostareloj Milunki Savić, rezervnom naredniku, vitezu Legije časti, nosiocu Karađorđeve zvezde i tolikih drugih odlikovanja vreme prolazi u podizanju unučadi koji babino ordenje zovu "klepetuše".

- Mladi su - kaže ona - čak su mi i sablju prisvojili. Ali, šta se može?

Napisao: Boro Radonjić, obrada: Yugopapir (Ilustrovana, 1986.)



Podržite Yugopapir na Patreonu * Donate