Jugoslovenski diskofili u stalnom su problemu: Kako doći do novih gramofonskih ploča? (1960)


Septembar 1960: Kada je časopis "Jazz Magazine" sredio rezultate jedne ankete dobio je statističku sliku prosečnog francuskog ljubitelja džeza:


  • On ima između 15 i 20 godina, uči gimnaziju ili studira, džez voli od pre četiri godine;


  • redovno ide na koncerte džeza, ali voli i ozbiljnu muziku;


  • Prislija i Enku izbacuje iz oblasti džeza;


  • njegova zbirka broji između 50 i 100 mikro ploča, siguran je da će voleti džez celog svog života...

Kod nas još nije izvršena slična anketa pa prema tome ne znamo statističke generalije našeg ljubitelja džeza.

Ali naš ljubitelj džeza postoji, on ima svoju prosečnu fizionomiju i izvesne osobine koje smo otkrili kroz poznanstva i posmatranja, a koje je stekao u specifičnim uslovima u kojima zadovoljava svoju naklonost prema ovoj muzici.

Pre nego što se pozabavimo samom ličnošću domaćeg ljubitelja džeza, pogledajmo prethodno gde i kako on može da sluša muziku koju voli.

Neposredno ili živo izvođenje džeza može se slušati na koncertima i u lokalima (povremene ili redovne igranke u nekomfornim salama isključivo iz posmatranja).

Ako naša posmatranja koncentrišemo samo na naš glavni grad doći ćemo do sledećih, za ljubitelje džeza vrlo mršavih rezultata, koji se u izvesnim vremenskim periodima svode na nulu.

Koncerti stranih džez muzičara vrlo su retki. 

Za poslednjih deset godina u Beogradu je samo osam grupa stranih džez muzičara dalo samostalne koncerte.

(Mali sastav Jute Hip, orkestar Two Beat Stompers, veliki ork. Dizi Gilespija, veliki ork. Glen Milera, trio Horsta Jankovskog sa Toni Skotom, Milanski džez oktet, kvintet Horsta Jankovskog i Luj Armstrong sa svojim sastavom.)

Domaći džez muzičari jedva da se pojave na koncertu jedanput u dva-tri meseca. Ovde moramo konstatovati, nažalost, da imamo pojedince koji su dostigli evropski nivo, međutim domaći džez u celini ne može da izdrži poređenje sa inostranim džezom.



Ploče su subjekt i objekt njegovog interesovanja za džez




Ako želite da slušate džez u lokalu, jedno jedino mesto možda će udovoljiti jednog ljubitelja džeza: Terazije bar. Uz uslov, naravno, da vaš džep izdrži teret barskih cena ili obavezne konsumacije određenih dana u nedelji.

U posrednom slušanju ljubitelj džeza obraća se radiu i gramofonskim pločama.

(Radio Beograd ima na programu jedanput nedeljno stalnu emisiju pod naslovom: Za ljubitelje džeza, sredom od 23,30 do 24.00 čas.)

Pojam gramofonske ploče nerazdvojno je vezan uz sliku ljubitelja džeza. 

Radio i ploče pretvorili su džez od muzike američkih crnaca u internacionalni muzički jezik, ali samo gramofonska ploča daje ljubitelju džeza mogućnost da u svako doba, po sopstvenoj želji i izboru sluša muziku koju voli.

Njegova zbirka gramofonskih ploča istovremeno mu pruža i zadovoljstvo svakog kolekcionara u posedovanju, pored aktivnog zadovoljstva u slušanju.

Ploče su subjekt i objekt njegovog interesovanja za džez.

Samo preko ploča ljubitelj džeza zadovoljava najpre svoju pasiju a zatim i usavršava svoje muzičko znanje i prepoznavanje koje često začuđuje i školovanog muzičara oštrinom auditivnog zapažanja u šarolikoj skali tonskih boja, stilova i solista koje pruža džez.

Za našeg ljubitelja džeza ovde dolazi jedno veliko "ali"...

Naš ljubitelj džeza lišen je mogućnosti da u domaćim trgovinama dođe do ploča sa džez muzikom, stranom ili domaćom. Jedna ili dve ploče domaćih izvođača ili dve-tri ploče stranih džez muzičara ne znače ništa i ne menjaju tvrdnju da naš ljubitelj džeza ne može po svom izboru da nabavi jednu džez ploču. 

(Ovih dana na tržištu su se pojavile tri ploče od 45 obrt. u izdanju Jugotona koje se mogu smatrati kao prve džez ploče domaće proizvodnje: Elington, Ted Hit i Ljubljanski džez ansambl)

On može da kupi poslednji roman Fransoaz Sagan ili svesku dobrih ili loših detektivskih romana iz crne, zelene ili ružičaste serije.

U trafici može da kupi Lajf, Pari Mač, Kvik, Epoku.

On može da poruči knjigu iz bilo koje oblasti na ma kom jeziku, ali ne može da kupi niti da naruči ploču sa džez muzikom.

Iz tog razloga naš ljubitelj džeza je malo melanholičan. 

Znajte da vas je zaista počastvovao kad vas je pozvao:

"Dođi da čuješ ploču koju sam nabavio".

On ne kupuje ploče, on ih nabavlja.



Ako našem ljubitelju džeza neko iz porodice putuje u inostranstvo...




Ako ste dobili takav poziv, onda, pazite. Ni jedan ljubitelj džeza ne voli da za vreme slušanja muzike govorite ma o čemu drugom, pa čak ni da komentarišete ploču tako opširno da prekinete slušanje.

Posle slušanja, ploča će biti pažljivo vraćena u omot i stavljena na svoje mesto koje je nekiput obezbeđeno i ključem.

Ako našem ljubitelju džeza neko iz porodice putuje u inostranstvo on će mu dati ceduljicu na kojoj su naslovi i brojevi ploča:

"Ne tražim auto ni motocikl, ne molim za frižider, ne želim štofove, ni plavi kišni mantil. Donesi mi makar jednu od tih ploča koje sam zapisao".

Zatim nastaje veliko iščekivanje, pa radost ili razočaranje.

Ako je lično putovao u inostranstvo, u njegovom koferu, na prljavom rublju, pažljivo upakovana leži kutija s gramofonskim pločama. Uštede od dnevnica, pokloni rodbine pretvoreni su u ploče.

Njihov broj ponekiput dovede u nedoumicu carinskog službenika.

"Za ličnu upotrebu ili za trgovinu?"

... Srećni turisti šetaju po širokim trgovima evropskih gradova i posmatraju patinirane krovove, ulaze u muzeje i robne kuće.

Naš turista gleda u fasade kuća tražeći natpis: ploče.

On ulazi i vrlo određeno traži, naprimer, sekstet Majlsa Devisa. Prodavac ljubazno tvrdi da takva ploča ne postoji:

"Ali, zato imamo njegov kvintet".

"Ne, hoću sekstet i ta ploča postoji. To je kvintet sa kojim svira i Džulijen Ederli".

Prodavac ipak pronalazi traženu ploču i pomalo se čudi ovom strancu koji zna ovakve detalje i koji tražene ploče neće ni da sluša već ih samo slaže na gomilu.

"Elington na festivalu u Njuportu 1958, u redu, dajte, Art Bleki, može, Parker, naravno. Hvala lepo, da platim".

Odoše sve uštede.

Jedanput se putuje u Pariz.

"Molim po spisku ploče Džanga Rajnherta. Kad suma dostigne 20.000 franaka, recite", kaže drugi prodavcu ploča.

Prodavac daje 15% popusta. Ploče su spakovane. Ljubitelj Džangove muzike odahne. Tek posle ovoga razgledaće Pariz. U Luvr će ići, naravno, ali nedeljom kada se ulaznice ne naplaćuju...



On nije sebičan i voli da podeli svoju radost...




I kada vam naš ljubitelj džeza kaže da ima diskoteku od dvadesetak mikro ploča, znajte da je podneo velike žrtve.

Ako vam odbije molbu da vam pozajmi ploču, ne ljutite se.

Za vas je to samo gramofonska ploča a za njega izgubljeno vreme, utrošen novac, nadanja i razočaranja.

Novčanim ekvavalentom vrednost takve ploče ne može se izraziti.

Međutim, on nije sebičan i voli da podeli svoju radost, pa će vas rado videti pored sebe ako želite da saslušate njegove omiljene ploče.

Postoji još jedan način interesovanja za džez, dopunski: preko literature o džezu.

Čitajući knjige o džezu i specijalizovane časopise, ljubitelj džeza zadovoljava svoje interesovanje za džez, a istovremeno saznaje, uči i koriguje svoje znanje.

Kod nas ne izlazi nijedan časopis posvećen džezu; prevedene su tri knjige.

(J. E. Berendt: Knjiga o jazzu (Mladost, Zagreb, 1958); Barry Ulanov: Historija Jazza (O. Keršovani, Rijeka, 1958); Langston Hughes: Početnica jazza (O. Keršovani, Rijeka, 1959).

Ali nemojte ih čitati jer će vam možda probuditi želju da ih ilustrujete muzikom, koju na normalan način, kupovinom ploča, nećete moći da zadovoljite.

A nezadovoljene želje mogu da vam stvore komplekse. Ovog puta kompleks zapostavljenog ljubitelja džeza.

Napisao: Svetolik Jakovljević, obrada: Yugopapir (Duga, 1960.)





Podržite Yugopapir na Patreonu * Donate