Pavle Vujisić gradi brod na Adi: Kakva će to da bude lađa, spremna i za Dunav i za Crno more! (1977)

Avgust 1977: Za Paju Vujisića leto ne traje tri meseca, koliko traje po kalendaru i merilima ostalog sveta. Za glumca leto počinje u aprilu, a završava se u oktobru: toliko je mogućan život na Adi Ciganliji i Savi.

Paja je na Savi imao kućicu i godinama je u njoj živeo. Lane, iznenada, Paja je kućicu prodao i time ražalostio sve svoje komšije, reku Savu i Adu Ciganliju.

Svi su pomislili da će ostati bez Paje, da će Paja da se preseli u neki drugi svet. Ovoga leta, tačnije ovih dana, svima je laknulo. Paja gradi brod i po ceo dan je na Adi. U debeloj hladovini jednog adskog vrbika našli smo Paju među brdom dasaka, točkova, testera, čekića, eksera, brodskog lepka, kutija ulja i farbe.

Paji i njegovom majstoru Žući pomažu dečaci. Rade šta zatreba i čuvaju brod svojim "puškama"
i "strelama" kad Paja i majstor Žuća odu na špricer.

- Kakav će to brod da bude, druškane! - kaže Paja. - Neće mi biti potreban stan. Od aprila do oktobra biću na brodu, u međuvremenu snimam van Beograda i tako sam rešio to pitanje ...

Briše znoj Paja, vrućina je.

- Deco, odoh na špricer. Vi da ne pravite nikakav džumbus! Dogovoreno! - kaže Paja.

- Dogovoreno! - viču uglas dečaci.


Ručak pod vrbama



Tu su i stari drugari sa Save koji sa Pajom pretresaju prošle dane, kada su Ada i Sava, bile čiste i nezagađene, kad je Paja bio spasilac na Savi, kad tu još nije bilo asfalta i kada su rekom plivale štuke i od deset kilograma.

A ne kao danas, kaže Paja, čovek kad ulovi dobrog šarana ne može da se povrati od iznenađenja.

Pitamo Paju kako će brod da se zove. Kaže da to još nije rešio, ali da je jedino siguran da će to biti jedna divna bela lađa, spremna i za Dunav i za Crno more, možda i dalje.

Čim brod bude gotov, Paja će na Dunav, na probnu vožnju.

Paja je, u stvari, nemiran čovek. Čas sedne, čas ustane, prošeta malo, jedan špricer, cigareta, pa onda traži testeru i kaže majstoru Žući:

- Žućo, da otpilam ja ovo?

- Čekaj da ti obeležim - kaže majstor Žuća.

Zatim ponovo - odmor. Paja odlazi u restoran.

Dečaci ga mole da se malo provoza na njihovom biciklu. Paja seda, vozi, a dečaci jure za njim. Dečak, vlasnik bicikla, sasvim ozbiljno pita:

- Čika Pajo, je li dobar moj bicikl?

- Nego šta! Ovo je najbolji bicikl na svetu - kaže Paja.

- Jeste li čuli - hvali se svojim drugovima.

Najzad ručak. Paja i majstor Žuća ručaju pod vrbama.


O filmu ni reči



O filmu Paja nerado priča, upravo osvojena nagrada uopšte ga ne uzbuđuje. (Zlatna arena u Puli za uloge u filmovima "Hajka" i "Povratak otpisanih")

- Arena kao arena - kaže on i tu prestaje razgovor o tome. 

Dolazi neka žena i žali se da joj je neko noćas, posle ponoći lupao po kućici. Kaže, umrla je od straha.

- Ne boj se, mislio je čovek da je to njegova kućica. Garantujem! - kaže joj Paja.

Dolazi jedan čovek. Javlja Paji da će uskoro da stigne i telefon na Adu, a Paja mu odgovara da je telefon "čista glupost".

Šta će im telefon? Kome treba telefon, neka ide sa Ade. Nije mu tu mesto!

Stari Pajin drugar Spasa sprema se na Kosmaj. Tamo ima vinograd i šljivik.

- Donesi šljiva! - dovikuje mu Paja.

- Mislio sam da voliš samo šljivovicu! - smeje se Spasa.

Možda nemamo glumca koji sa tako savršenom lakoćom može da igra lekara i profesora, šofera i sekretara mesne kancelarije, bokserskog trenera i partizanskog komandanta, i, možda, nemamo ni u jednom glumcu jednostavnijeg čoveka od Pavla Vujisića.

To zna svako ko je Paju video na Savi i Adi makar samo jednog letnjeg dana.

Napisao: Stefan Grubač, snimio: Al. Šimon, obrada: Yugopapir (RTV revija, 1977.)






Podržite Yugopapir na Patreonu * Donate