Beograđanke 1983: Po čemu su posebne i kako izgledaju Dorćolke, Vračarke, Palilulke, Zemunke...


Novembar 1983: Ko su Beograđanke? Zašto se na njima odmah vidi da su Beograđanke? Kako i najveća neznalica smesta primeti da je Beograđanka Beograđanka, a da nije ni Zagrepčanka, ni Parižanka, ni Londonka, ni Moskovljanka, ni Valjevka?

Kladim se da ste i za neke Japanke u Beogradu prvo pomislili da su Japanke, ali se ispostavilo da su i one Beograđanke, naročito kad onako beooogradski ooootegnuto kažu: sajoooonara!

Kako izgledaju Beograđanke, kako se oblače i hrane, šta čitaju (i da li?), kako se doteruju i neguju, koje su im vrline i mane? Sve sama pitanja.

Naravno, ovaj tekst ne bi ni bio objavljen kad bi sve ostalo samo na pitanjima.

Zato se istraživač Maksi-humora godinama bavio opsežnim ispitivanjima, uzduž i popreko, vodoravno i uspravno, i u svim ostalim pravcima.

Kao i većina naučnih radova, i ovaj je doneo izvesne rezultate, ali od njih štampamo samo najkraći, ali najvažniji deo.

Ko su Beograđanke?

Osim onih koje su se rodile i oduvek žive u Beogradu, Beograđankama same sebe proglašavaju i sve one koje u njemu proborave najmanje pet i po dana i sedam časova.

Posle tolikog staža, nekoliko poseta aktuelnim sastajalištima i upoznavanja sa, u proseku, 43 prave Beograđanke, lako je proglasiti se Beograđankom.

Nekad se govorilo: već dvadeset godina živim u Beogradu, a sada: već dvadeset dana sam u Beogradu. Ta pojava je naročito uočljiva prilikom početka jesenje fakultetske sezone.

Samo, nije isto želeti i - biti Beograđanka.

Svaka žena u Beogradu voli da kaže da je Beograđanka, a najviše one koje nisu. Kad nisu u Beogradu, Beograđanke jedva čekaju da ih neko pita odakle su (došle).

U Beogradu žive stare i mlade Beograđanke. Srednjih nema. Ni jedna Beograđanka ne voli da spada u srednju klasu. Ako takvih i ima, sede u kući, jer neće da budu srednje.

Po čemu se na ulici prepoznaje Beograđanka? Prvo, po hodu. Ona tako sigurno hoda ulicama, podzemnim prolazima, parkovima i kafanskim baštama - kao atletičar koji je hiljadama puta prešao istu stazu.


Njihov je cilj da se dopadnu - sebi



Beograđanka obično prolazi trotoarom ne okrećući glavu prema izlozima, pošto se uglavnom oblači u depozitu ili, u krajnjem slučaju, u butiku.

Mnoge Beograđanke šiju same sebi (odnosno preko svog predstavnika: mame, tetke itd.) pa opet
izgledaju kao da su sišle iz "boutiquea".

Beograđanke uvek hodaju uzdignute glave i ne gledaju druge prolaznike i prolaznice. One uvek, s pravom, očekuju da drugi gledaju njih.

Kozmetika je skupa, a i nema je uvek, ali su Beograđanke uvek našminkane po poslednjoj modi u svetu.

Ako nema šminku ili za šminku, Beograđanka će ostati u kući i čekati da joj nešto stigne - preko veze.

Beograđanke se hrane na razne načine i na raznim nivoima, ali najčešće po sistemu najaktuelnije dijete ili aerobika, aerokrave i drugih aerokurseva.

Beograđanka dobro zna da svaki suvišni zalogaj znači komadić krpica u garderobi - manje.

Po logici Beograđanke lepše je moderno obući vitko telo, nego biti punačka u prevaziđenoj bluzici.

Beograđanke se, uostalom, ne trude da se dopadnu drugima, njihov je cilj da se dopadnu - sebi.

Postoji jedan paradoks: stare Beograđanke rado ogovaraju mlade Beograđanke. Mlade spremno odvraćaju kako su stare Beograđanke zaboravile da su nekad i same bile - mlade Beograđanke.

Postoji li uopštena, prosečna Beograđanka?

Ne! Čak ni statistika ne priznaje prosečnu Beograđanku. Sve Beograđanke su - natprosečne!

Obrada: Yugopapir (Nepotpisan tekst i slike u Maksi humoru, 1983.)




Podržite Yugopapir na Patreonu * Donate