Vesna Nestorović, spikerka TV Beograd, od kolevke do ekrana: Moje slabosti su TV, muzika i poezija

Maj 1968: Privatno sa Vesnom Nestorović, novoizabranim blagajnikom Udruženja spikera Jugoslavije. Spljiskaće članarinu na put oko sveta...

Najzad smo ostali sami. Očekivao sam da će vrisnuti "U pomoooć!" ili skočiti kroz prozor. Međutim, ona je pušila i posmatrala me začuđeno. 

Prišao sam bliže, zatim još bliže... 

Pre nego što je mogla bilo šta da preduzme, skljokao sam se na stolicu i upitao je: Pa, kako ste, više u principu?


- Hvala, vrlo uopšteno.


- Ako jednog dana odlučim da postanem najavljivačica tv programa, šta bih sve morao da preživim?


- Najpre biste morali da prođete kroz petnaestak audicija. Na svakoj bi vam rekli da zadovoljavate, ali da je neophodna još jedna provera. Jednog dana možda bi vam dozvolili da stanete pred kameru. 

Posle svakog nastupa, laskali bi vam da vam je kosa bila neuredna (tačnije: nedovoljno uredna), šminka rđava, akcent pogrešan... 

Ukoliko biste uspeli da sve to izdržite dve-tri godine, nije isključeno da biste ostvarili životni san. Mogu li ja da priupitam nešto vas? Kako se postaje novinar?


- Morate se obratiti za pomoć nekom jačem štihu. Meni to još nije pošlo za rukom. Zašto vas to interesuje?


- Pre nego što sam postala najavljivačica, maštala sam o pozivu žurnaliste. Zbog toga sam i jezike studirala.


- Kako, onda, zalutaste na televiziju?


- Nije bilo sasvim slučajno. Zalutala sam u Radio Beograd sa nepunih osam godina i ostala sve do položene druge godine na fakultetu. Bata Miladinović rekao mi je da Televizija Beograd poziva na audiciju spikere i da bi trebalo da se prijavim. 

Pomislila sam da ne bi bilo loše da upoznam, pored mikrofona, i tajne kamere, pa sam prikupila hrabrost, prijavila se, pokazala šta znam i - uspela.


- Bilo je to, što bi rekao Platon, pre četiri godine. Čime ste se bavili u međuvremenu?


- Samo sam završila fakultet.


- Samo?! A šta ste još mogli da učinite? Da postanete akademik?


- Ne, toliko nisam ambiciozna. Uostalom, možda ću i to postati. Još sam mlada.


- Koliko?


- Imam tek 24 godine.


- Bruto?


- Neto.


- Ispričajte mi nešto iz studentskih dana. Jer ionako nemamo šta da radimo.


- Naš dragi profesor Borivoje Nedić, koga smo zvali Šekspir, kad god bi me video u kabinetu, pitao me je zašto mu ne mahnem sa ekrana, jer to očekuje od mene, svake večeri.


- Zbog čega ste mu uskratili to zadovoljstvo.


- Imati diplomu je lepa stvar, ali zadržati posao, mnogo je bolje.


- Prilično promućurno, za vaše godine. Udati?


- Ne, - kaže ona samouvereno.


- Zašto?


- Pitate me takvim tonom kao da imam sto godina.


- Zar se treba udavati tek posle navršene stote?


- To ne, ali prošlo je vreme naših baka koje su se udavale u šesnaestoj.


- Žena koja se ranije uda, prema najnovijoj teoriji, može se više puta razvesti nego ona koja to učini sa zakašnjenjem.


- Još uvek sam romantična.


- Recite, ali, molim vas bez uvijanja: ko je ON?


- Iju! Pa, ovaj, javnost to zna ili pretpostavlja. Toliko o tome.

TV venčanje godine - Vesna Nestorović i Momčilo Popović

- Hvala. Više nisam ni očekivao... Vesna je u nastavku po peti put izrazila bojazan da je totalno neinteresantna ličnost.


- Frapirajte publiku nečim neverovatnim. Još nije kasno.


- Dok sam najavljivala program, primetila sam miša...


- Morate smisliti nešto mnogo žešće. Kao: napolju je bila strašna pomrčina, a vi ste hteli da zamenite Evu Čizmar, udatu Hristić...


- Deanu Vukotić - ispravlja me Vesna, jer pati od realnosti.


- Radite li rado koleginicama o glavi? I one vama?


- Ni slučajno! Izvrsno se slažemo.


- Pa šta onda, dođavola, radite?


- Smeškamo se dragim gledaocima.


- Za koliko, mesečno?


- Za manje nego što mislite.


- Ne mislim ništa. Ako bismo iz toga izveli zaključak, ispada da vi plaćate Televiziji Beograd što se pojavljujete na ekranu.


- Toliki entuzijasta baš nisam.


Ovih dana Vesna je avanzovala. Postala je blagajnik Udruženja spikera Jugoslavije. Uzgred budi rečeno, ovaj zanimljiv skup sačinjavaju oko 180 trudbenika sklonih priči, bez pregalaca na železničkim stanicama i u robnim kućama.


- U kojoj čarapi čuvate članarinu?


- Još nisam preuzela blagajnu. Molim vas napišite to da me obijači ne bi bezrazložno uznemiravali.


- Šta ćete sebi lepo kupiti od tih para?


- Imam mnogo bolju ideju. Čim se domognem novca, pobeći ću u inostranstvo, ukrcati se u prvo prevozno sredstvo i krenuti na put oko sveta.


- Javite se s polutara razglednicom.


- Vrlo rado, ukoliko obećate da ćete mi donositi cigarete.


- Radije bih krenuo sa vama. Niste nam se pohvalili sa manama.


- Moje slabosti su televizija, muzika i poezija. Što se mana tiče, ima ih.


- Samo nastavite.


- Užasan sam kolerik.


- Ma nije valjda!


- Majke mi. Uostalom, sačekajte još malo, pa ćete imati priliku da me vidite kako izgledam kad se razvičem.


Ustao sam i izišao bez zbogom. Neka ona viče na koga hoće, ali na mene neće.

Razgovarao: Žika Srećković (TV novosti, RTV revija, 1968.)


Podržite Yugopapir: FB TW Donate