Miki Jevremović, životna priča jednog od naših najpopularnijih pevača: Svakoj pesmi davao deo srca

Avgust 1999: Miki Jevremović je više od tri i po decenije na sceni, doživljavao je takvu popularnost još u onoj bivšoj, velikoj Jugoslaviji, kakvu danas pevači mogu samo da sanjaju.

A on je oduvek bio i ostao romantična duša, što se vidi i po pesmama: "Pijem", "Ako jednom vidiš Mariju", "S kim si sada kad je tužno vreme"... bilo da ih je sam pisao i komponovao ili pažljivo birao od drugih autora.

Vreme poštenja: "Rodio sam se na takozvani dan prevrata, 27. marta 1941. godine u Beogradu. U stvari, u to vreme je moja porodica živela u Požarevcu, ali je moja majka Angelina samo zbog porođaja došla u Beograd.

Kao gotovo i svako detinjstvo i moje je bilo prelepo, zapamtljivo do detalja. Srećno, uprkos činjenici da je bilo posleratno, što je podrazumevalo takozvane tačkice za namirnice i odeću, čekanje u beskrajnim redovima za mleko ili proju.

Svako u mojoj porodici je imao svoje zaduženje: moje je bilo da poranim ujutru, u četiri, da odem do prodavnice i sa šerpicom zauzmem red za mieko. Onda bih, ponovo, oko sedam sati, odlazio po tu šerpicu s mlekom, kad bi se zapravo radnja i otvorila. 

Bilo je to vreme neizmernog poštenja. 

Nikako nije moglo da se desi da vam neko zameni šerpu, ubaci se u red... Taman posla!

Ja sam srednje od troje dece. Imam stariju sestru i mlađeg brata s kojima sam se družio i igrao. Omiljene igre su mi bile fudbal na poljančetu i hvatanje golubova u koš od kukuruza. 

S jeseni, kad se kukuruz okruni, na podu koša je ostajalo mnogo zrnevlja, pa su golubovi uletali. Zbog njih sam baš znao da poranim kako bih za njima zatvorio vratanca i tako ih gajio i imao za igru. 

Kao klinac zaista sam bio pravi mali vrag. 

Nije bilo drveta na koje se nisam popeo... Doduše, tada je u modi bio Tarzan i sećam se da sam dugo štedeo novac sa svojim drugarima kako bismo mogli da kupimo konopac koji bi nam poslužio kao lijana. 

Jedva smo uspeli da skupimo novac za mnogo manji konopac nego što smo želeli, ali, dobro, bar je bio naš. 

U mojoj ulici rastao je dud, a pozadi u našem dvorištu dve trešnje. Jednom sam rano ustao, nabrao trešnje i pažljivo ih okačio na dud. Zabavljalo me je kako su prolaznici s nevericom posmatrali dud na kome "rastu" trešnje.

Škola mi je oduvek dobro išla. 

Već u prvom razredu osnovne škole počeo sam da pevušim u horu. Čuo me je nastavnik muzike, izvukao iz hora i poslao na međuškolsko takmičenje. Pevao sam kao predstavnik svoje škole iz Burjan male "Svrljiška brda" i osvojio prvu nagradu. 

Ali, to sam i očekivao, jer sam već dve godine išao u muzičku školu i svirao violinu koja je bila veća od mene. 

Zaista sam voleo da sviram, ali nisam voleo solfeđo, pa sam često bežao sa tih časova. Ipak su me u to vreme više privlačili klikeri, pa sam ubrzo i napustio muzičku školu. Mnogo godina kasnije počeo sam da učim gitaru i, evo, već trideset godina se družim s njom.

U školi sam imao tu nesreću da su mi se često menjali učitelji. Promenilo se i školstvo. Do tada se obrazovanje od petog do osmog razreda zvalo niža gimnazija, a onda osmoljetka. Svejedno, ništa mi to nije smetalo da pravim razne nestašluke. 

Ali, osnovnu školu najviše pamtim po svojoj ljubavi. Bio sam smrtno zaljubljen u jednu debelu Miru. Pošto su meni u kući stalno govorili; ,Jedi, jedi’, za mene je pozamašna Mira bila oličenje lepote. I strašno sam patio. 

Nisam mogao svojim očima da verujem kad se zgledala s jednim ponavljačem Mirkom, a ne sa mnom, ’ej odlikašem.


Adios, mućaćos



Imao sam zaista divne roditelje, koji me nisu kažnjavali za nestašluke. Uostalom to i nisu morali da rade, jer sam sam sebe kažnjavao. Malo, malo, pa dođem s razbijenom glavom ili kolenom.

U osnovnoj školi imao sam veoma strogog profesora matematike, koji me je naterao da naučim taj predmet. A pošto sam ja ambiciozni Ovan, sedeo sam po celu noć nad nekim zadatkom i tako mi je matematika krenula. 

Voleo sam sve predmete, pa nisam mogao da se odlučim šta da studiram. U to vreme nije bilo televizora, samo nešto malo radio-aparata, tako da smo se mnogo družili. Roditelji su obično bili u jednoj prostoriji, a mi, deca u drugoj. 

Stalno smo izmišljali neke rođendane, godišnjice, slavlja. I obično bi nas zabavljali čuveni harmonikaš Mika Kajla i njegova sestra Lena. Odrasli bi dobro znali da lumpuju, tako da bismo mi deca ujutru gazili po srči. To je bilo u vreme kad slave nisu bile baš popularne, tako da smo na prozore stavljali ćebad kako se ne bi videla upaljena sveća...

Negde na početku osmog razreda, preselili smo se u Valjevo. 

U Valjevu je bio čist vazduh, četiri reke. U početku je bilo teško. Dve godine smo spavali u prodavnici. 

Sve je ličilo na Felinijeve filmove: toga dana kad smo odlazili iz Požarevca pljuštala je kiša, a mi se skupili u dva kamiona u kojima je bilo sve naše bogatstvo. 

Pevali smo "Adios, mućaćos" ("Zbogom, prijatelji"), a sestra je neutešno plakala, jer je bila pred velikom maturom i u Požarevcu već pustila korenje... 

A ja... Ostavio sam neke drugove tamo, ali sam kao avanturistički duh tu selidbu tako i prihvatio...


Romeo i Julija iz Valjeva



Prve dve godine u Valjevu su bile teške. Kako sam u Valjevu bio nov, morao sam da se dokazujem, tako što sam se svakodnevno tukao.

Kad me je direktor gmnazije, koja se nalazila u centru grada, uveo u razred da me predstavi i kad su čuli da sam odličan đak, začuo sam: ,Jedini, jedini'... 

To je bilo problematično odeljenje, ali su bili sjajni drugovi. Ušao sam i u hor.

Opet poznata priča.

Profesor Mijanović me je zapazio i promovisao za solistu. Negde u drugom razredu gimnazije bilo je srednjoškolsko muzičko takmičenje, a glavni pevač iz moje škole se razboleo, pa su me bukvalno gurnuli na scenu. 

Nisam stigao ni tremu da dobijem. Osvojio sam prvo mesto i postao glavni pevač. 

Kasnije sam toliko često i normalno nastupao na takmičenjima - kao da idem u prodavnicu po hleb.

Uostalom, ta nadmetanja su me celog života pratila, tako da i dan-danas nastupim na nekom festivalu.

I otac i majka su sjajno pevali, pa im je bilo drago što sam nasledio njihov talenat. Međutim, mislim da su celog života žalili što, ipak, nisam završio mašinski fakultet. 

Za gimnaziju me vezuju divne uspomene; prva prava ljubav, muzička takmičenja, prava drugarstva koja traju i danas, a nekako u to vreme sam počeo da igram i šah, pa sam kao omladinski prvak Valjeva u šahu predstavljao svoj grad na prvenstvu Srbije, igrao sam i fudbal za "Radnički" u kojem je moj tata bio predsednik...

E, oko tog fudbala nastaju moji jadi. 

Na zaprepašćenje nekih ljudi, moj tata je kao novajlija u Valjevu postao predsednik kluba "Radnički." A na to mesto je pretendovao dugogodišnji Valjevac, otac moje devojke, čiji je sin takođe igrao u klubu. 

On me je zbog toga zamrzeo, pa smo moja devojka i ja bili Romeo i Julija Valjeva. 

Znate ono: roditelji nam se nisu podnosili, a mi smo bili zajedno. Na kraju se ta moja ljubav sa Katarinom, kao i sve prve ljubavi, završila u lomovima.

Pošto sam sa odličnim uspehom završio gimnaziju, bio sam oslobođen mature. Došao sam u Beograd na studije i u tramvaju se još premišljao hoću li na književnost ili mašinstvo. 

Bacio sam dinar i ispalo je mašinstvo, zbog čega sam bio pomalo tužan, ali i zadovoljan, jer sam od valjevskog "Krušika" dobio stipendiju. 

Ona je podrazumevala osigurano radno mesto po završetku studija. Međutim, kako sam u međuvremenu zarađivao pesmom novac, vratio sam im stipendiju. 

Bio sam najmlađi u generaciji i u roku sam apsolvirao, pa sam rekao sebi: ,Hajde sad, Miki, daj sebi oduška, posveti se pesmi’ i tako nikada nisam diplomirao.

Te godine sam uzeo i časove kod Stanoja Jankovića, prvaka Beogradske opere, da profesionalno naučim da pevam. Ta naša saradnja je trajala intenzivno četiri, a kasnije, kad god mi je trebalo, još 12 godina. Nagovarao me je da odem u operu, jer sam tad bio visok tenor ali sam krenuo drugim putem. 

Počeo sam da pobeđujem na festivalima i prihvatio sam pesmu kao ljubav i poziv, i čini mi se da mi je ona pružila mnogo više nego da sam bio inženjer. Jer, zahvaljujući pesmi proputovao sam ceo svet, stekao mnogo, mnogo prijatelja, upoznao razne kulture i shvatio da je estradni život ponekad lep, ponekad težak, ali nikada dosadan.


Prvi alkohol i venčanje



U to vreme je bilo teško postati pevač ako ste netalentovani. Ali, ako imate talenat, imali ste i mnogo prilika da pevate, pobeđujete na takmičenjima.... 

Tako sam osvojio "crvenu majicu Jugoslavije", nagradu koja mi je otvorila vrata svetilišta - Radio Beograda u koji nije mogao svako da uđe. Dobio sam i priliku da snimim ploču, što se smatralo vrhuncem uspeha. Danas to možda zvuci smešno, jer se obrnuto radi: snimi se ploča, pa se onda uči pevanje.

Ne, nismo išli u kafanu, to je bilo takvo čedno vreme. Prvi put sam okusio alkoholno piće na svojoj momačkoj večeri u 27. godini, dakle pred venčanje. 

Nešto pre braka, tačnije 1961. godine, počela je i moja prava karijera. Prava, jer sam snimio ploču "Mama" koja je postala hit, pa srebrna ploča. U to vreme i nije bilo zlatnih ploča. Snimio sam je posle dugih peripetija sa PGP-om. Dve godine me pored potpisanog ugovora nisu pozivali na snimanje. 

Onda sam snimio ploču za zagrebački "Jugoton" i 18 godina sarađivao s njima. 

I druga ploča je imala isti uspeh... U međuvremenu je pukla moja bračna ljubav. Razočaran, napisao sam muziku i tekst za pesmu "Suza u vetru" i time se upisao u kantautore.

U to vreme su me pozvali i na čuveni festival u Opatiji, gde smo Đorđe Marjanović i ja delili sobu. On je bio neverovatno popularan, čak se i kasnije publika oko nas podelila. Iako smo bili konkurencija, ostali smo prijatelji, a takozvani "đokisti" i "mikisti" se svađali. 

Đorđe je od mene dosta stariji, desetak godina i mnogo mi je pomogao, naročito na početku karijere. Dovoljno je bilo biti u njegovoj blizini, naučiti šta je estrada, kako se boriti za svaki nastup, davati se pesmi onako kako je on to znao. 

I čini mi se da sam i ja svakoj pesmi davao po komad srca ne bih li joj vratio ono što je ona meni dala.


Negde gubiš, negde dobijaš



Posle tih silnih festivala nastupilo je malo zatišje, a onda sam 1965. godine snimio kompoziciju koja je danas evergrin, "Pijem". 

Ona je bila prodata u 200 hiljada primeraka, a postojalo je samo oko 100 hiljada gramofona. 

Zaista sam uživao neverovatnu popularnost, često bih posle koncerata završavao na ramenima publike, ali sam znao da je u svemu tome bilo najvažnije ostati normalan, ne poleteti u nezamislive visine, jer je posle toga pad teži. 

Znao sam da čovek ne može uvek da bude na vrhu, tako da sam kasnije našao svoje mesto i na njemu sam i danas. 

Što se tiče privatnog života, već sam spomenuo da sam se oženio na "Pesmi leta", gde sam pobedio s pesmom "Pijem". S tom devojkom sam se već zabavljao četiri godine, ona je studirala prava i iz tog braka imam sina Đorđa. 

Negde pred njegovo rođenje imao sam profesionalnih problema zbog pobedničke pesme. Napadali su me u novinama govoreći da je pesma "Pijem" plagijat

Bio je to strašan pritisak za mene koji sam od svog imućnog oca Vidoja nasledio samo obraz... Otišao sam u Grčku da upoznam čuvenog kompozitora Jorgosa Zambetasa, tvrdili su da sam uzeo njegovu pesmu... 

Naravno, utvrdili smo da to nije tačno i u međuvremenu se toliko sprijateljili da mi je postao kum, krstio sina. I to prijateljstvo je trajalo godinama, do njegove smrti, da bi, evo, nedavno sa prvim grčkim konvojem humanitarne pomoći došao i njegov sin Mihael da se ponovo vidimo. 

Da, 1972. godine mi se desio i razvod, a baš te godine sam imao i neverovatnih uspeha u karijeri. Ipak, razvod me je prilično uzdrmao...

Međutim, u dokolici, na jednoj od mamutskih turneja po SSSR-u, kad sam telefonirao svima koje sam znao, između ostalih, okrenem i broj mojih poznanika Dražena i Zlatice iz Sarajeva, koji su mi saopštili da je njihova ćerka postala mis Bosne i Hercegovine. 

Sonju sam video još davno, kad je bila mala, ali kad smo se ubrzo sreli, ona je bila već stasala devojka, koja je u gimnaziji polagala popravni iz matematike. 

Zadao sam joj 50 zadataka iz matematike da bih je kasnije uzeo u svoju prateću grupu, i, blizina je učinila svoje. Venčali smo se 1980. godine i već sledeće dobili Jelenu, a 1987. Stefana."

Zabeležila: Nada Torlak, obrada: Yugopapir (Huper, avgust 1999.)



Podržite Yugopapir: FB TW Donate