Danica Maksimović: Taj silni kreativni rad mi je oduvek pomagao da se iščupam iz neke svoje muke


Septembar 1999: Uvek je nasmejana, vedra, raspoložena, reklo bi se bezbrižna. Ali, Danica Maksimović smatra da je preživela golgotu - zainat. Onako uz prepoznatljiv osmeh, gordo i ponosno.

U Aranđelovcu su je deca zvala Gumerabika Maksimović, jer je rado i na zaprepašćenje velikih i malih pokazivala akrobatsko umeće deteta od gume, koje ni danas nije izgubila. Uostalom, sa tri godine je tom svojom veštinom zaradila i prvi radio aparat.

Oduvek se od svih svojih problema spasavala radom. A kad pati, pati strasno, ali da se ne vidi. Šta se koga tiče? - reći će prkosno.

Svojom manom, ali i vrlinom smatra to što je direktna i iskrena. Ali, "ko zna zašto je to dobro", njena je krilatica.

Nemaština i glad su je naterali da ceni to što ima, kad ima, ali i da imetku nikada ne pridaje preveliki značaj.

Njena upornost da se tek iz trećeg pokušaja upiše na Akademiju, višestruko se isplatila: upisala je i završila fakultet koji voli, radi posao koji je opseda i još više od toga: u njemu uspešno traje, evo, već 25 godina.


Lepa Gumerabika



- Rođena sam u Reljincima, na tromeđi sa Ugrinovcima i Zagrađem, tamo gde je čuvena Ostrvica koju je gradila prokleta Jerina. Narod tog kraja je veoma gord i ponosan. Možda je previše radio i trpeo, ali je tim pre postao čvršći i okoreliji.

Verujem da u meni postoji neka crta tog podneblja, tog duha. Mislim da okruženje ostavlja traga na ljude, na našu psihu, na način na koji se borimo kroz život, kako gledamo na stvari, kako se ne damo... na to kako sam ja sve svoje probleme i prepreke savladavala u inat. Čini mi se da sam se u inat i rodila. Možda nije tako, ali ja tako vidim.

Vrlo brzo po mom rođenju (imala sam nepune dve godine) moji roditelji su dobili zaposlenje u Aranđelovcu. Otac Staniša u fabrici šamota, a majka Branka u ugostiteljstvu. Rodnog sela se, naravno, ne sećam iz perioda dok sam u njemu živela, ali sam kasnije često tamo odlazila kod mojih baba i deda, jer nismo imali para za more i banje.

Tako sam naučila da čuvam stoku i da žanjem. U međuvremenu, majka me je naučila da kuvam i ja to veoma volim, jer mislim da je to veoma kreativan posao.

U Aranđelovcu su me zvali Gumerabika Maksimović. To ime sam dobila po jednoj vrsti veoma jakog lepka koji je mogao lako da se savija i oblikuje. Bila sam sportsko čudo od deteta, a pretpriča je tekla ovako: imala sam tri godine kad se tik uz našu zgradu, u kojoj smo bili podstanari, gradio novi soliter, tako da je oko nas bilo gradilište. A usred gradilišta rupa u kojoj se gasio kreč...

Jednom sam posle kiše želela da izađem napolje. Majka me je pustila samu, jer je morala da povije moju mlađu sestru Dragicu uz upozorenje:

"Nemoj slučajno da isprljaš čizmice, istući će te otac!"

Naravno, isprljala sam ih i htela da ih operem u onoj rupi punoj vode. Upala sam u nju i počela da se davim... Srećom komšija me je video kroz prozor, iskočio i bukvalno mi spasao život.

Kad je mama čula šta mi se dogodilo, pala je u nesvest, pa smo obe "zaglavile" u bolnici. Dobila sam zapaljenje plućne maramice, pa sam preko socijalnog otišla na oporavak u banju. Uglavnom, tamo su fizioterapeuti sa mnom radili vežbe. Ma nije normalno kakvog su akrobatu od mene napravili!

Odmah po povratku iz banje deci sam na livadi pokazivala šta sam sve naučila. To nikada neću da zaboravim: ljudi su na okolnim zgradama otvarali prozore i počeli da bacaju pare. Svuda po livadi su letele crvene stodinarke.

Deca su ih pokupila i dala mi taj novac da odnesem kući. Za te pare kupili smo naš prvi radio "Vesna". On me je opčinjavao, jer sam uvek mislila da su u njemu mali ljudi koji govore i pevaju. U stvari, kad počne program, znala sam da se "zalepim" za radio i tako ga satima slušam. Na taj način sam iskazala i svoje prve sklonosti ka pesmi, glumi, ka sceni, kojoj me je vodila intuicija, kao i u svemu u životu.

Uostalom, moja mama je lepo pevala, a otac je bio akrobatski tip, čigra. Onako atraktivnog, zvali su ga Šeki, jer je veoma podsećao na Šekularca. Bio je i druželjubiv, ali to ga je odvelo i na drugu stranu - u alkohol, koji mu je došao glave.


Bekstvo u rad



Detinjstvo mi je bilo teško, ali i lepo, jer su sve moje igre zavisile od mašte i kreativnosti. Svoj put i prostor sam našla u sportu, druženju, čitanju. Nije bilo te sekcije u školi na koju nisam išla, niti je bilo te igre niti kola koje ne znam da odigram, jer sam nekih 16 godina bila u folkloru što aranđelovačkom, što kasnije u "Krsmancu".

Prema tome, bežala sam u rad. Bežala od nemaštine, kućnih prilika i atmosfere. Moj otac je bio dobra duša, ali kad popije... nas tri žene smo izvlačile deblji kraj. Možda je to razlog što ja nikada nisam htela da se udam, odnosno da nekome formalno kažem "da" za ceo život.

Školu sam mnogo volela. Zimi sam imala običaj, kao i moji drugari, da sednem na školsku torbu, pa da začas niz padinu stignem do škole. Takođe sam mnogo volela i svoju učiteljicu Draginju Vukobrat. Ona je osetila da u meni "čuči" neki talenat, pa sam već u prvom javnom nastupu imala naslovnu ulogu u "Seoskoj učiteljici" Svetolika Rankovića.

Za 25. maj, Dan mladosti, bila sam jako popularna, jer su me posmatrali kao dete iz cirkusa koje predstavlja svoje gimnastičke veštine. Da, uvek sam bila dobar đak. Volela sam društvene predmete, ali sam čak išla i na matematičko takmičenje. Posle škole sam trenirala rukomet, išla u muzičku školu i svirala mandolinu. Učestvovala sam i na krosu "Politike".

Otac mi je bio strog, a majka blaga, predivna. Moj pravi prijatelj. Sad kad sam bez njih, osećam se kao da mi je neko posekao granu na kojoj sam sedela. O, dobijala sam batine, kako da ne?! Posebno od oca. Sećam se, jednom i od majke...

Upisati se u gimnaziju, bila je stvar prestiža. Ja sam pripala odeljenju koje su zvali "harem", jer su u njemu bile samo devojke. Za razliku od drugih škola gimnazijalke su morale da nose školske kecelje, bele kragne i manžetne i ni pod razno da se šminkaju.

Mi smo stalno išle pre podne u školu i pre ulaska morale smo da se preobujemo u čiste patike, a popodne su u tu istu školu koju smo delili, dolazile našminkane učenice ekonomske škole, kao da su pošle na igranku.

Ali, naš direktor je bio veoma strog. To je, inače, otac Tanje Bošković, sa kojom sam i dan-danas prijateljica. Nije se ona zaista izdizala zato što sam ja bila siromašna.

Negde u to vreme u Aranđelovcu mi se desio i moj prvi poljubac. Naravno, kradom sam se sastajala sa tim svojim prvim dečkom Slobodanom. Roditelji mi nisu dozvoljavali da izlazim, tako da sam za naše susrete koristila red za čekanje na izvoru kisele vode.

A kad bismo došli na početak reda vraćali smo se na začelje ne bismo li što duže bili zajedno. Negde u sumrak zavukli smo se pod vrbu čije su grane pod teretom snega bile povijene i činile odlično sklonište za prvi poljubac od koga mi je pala šubara u sneg. Kad je trebalo da krenem na studije u Beograd, naš rastanak posle četiri godine zabavljanja je bio neminovan, zbog daljine, zbog... Sećam se, bilo je vrlo tužno.


Treća sreća



Taj period mog života je bio preloman i traumatičan. Moji roditelji su se razveli. Sestri i meni je bilo strašno što smo morale na sudu da odlučimo sa kojim od roditelja želimo da živimo, jer je roditelje teško deliti. Odlučile smo se za majku...

Ali, od života se uči. Ako imate mudrosti, vi ćete se drugačije ponašati od onoga što ste iskusili. Usvojila sam krilaticu "ko zna zašto je to dobro" i kad mi se nešto lepo, ali i ružno desi. Jer, iz svega možete izvući pouku ako ste dovoljno hrabri da sebi kažete:

"E, ovo sebi ili bližnjima nikada neću dozvoliti da se desi".

Na Akademiju sam se upisala tek iz trećeg pokušaja. Za treću audiciju na glumi pripremila sam Krležinu Lauru, pesmu Desanke Maksimović i imitaciju svojih profesora iz gimnazije, posebno Radeta Jovanovića koji je predavao srpskohrvatski jezik i koga smo svi obožavali.

Profesor Minja Dedić je svaki put bio u komisiji, setio me se i zapitao zbog čega sam uporna.

"Zato što tu pripadam", rekla sam i bila primljena.

Letela sam od sreće. Naravno studije prava na kojima sam dogurala do kraja druge godine sam odmah batalila, kao i posao komercijaliste, zapravo prodavca knjiga, koji sam uporedo radila ne bih li se prehranila.

Gluma me je potpuno okupirala. Prosto sam lebdela po staroj Akademiji u Knez-Mihailovoj. Volim što sam imala prilike da osetim miris te zgrade. Već posle prvog semestra prebacili su nas kao prvu generaciju u novu, današnju zgradu Akademije.

Moja grupa je bila veoma kompaktna, Mnogo smo se družili. Prve dve godine nismo smeli nigde da nastupamo i mislim da je taj stari sistem dobar, jer ne možete nekoga pustiti da pliva ako to ne zna. Imala sam vremena i za "Krsmanac".

E, tu sam srela novu ljubav. U stvari, sve moje veze su bile duge, trajale po nekoliko godina. Moja treća ljubav je otac mog deteta sa kojim i danas živim. Sa Časlavom iz "Krsmanca" sam mogla da izlazim, jer sam sada imala slobodu i vreme kojim sam mogla da raspolažem.

Pošto sam veoma emotivna mnogo sam se vezivala i za te svoje ljubavi. Ali volim da patim, zbog toga što sam tada vrlo kreativna: glumim, pišem pesme...


Uvek od nule



Kad sam diplomirala glumu i dobila prvi honorar, nisam znala šta ću sa njim. Nisam ni znala kako se otvara žiro-račun, što je vrlo i smešno i tužno. Pošto sam odrasla u tipično radničkoj porodici, ta neka nemaština me je naučila da cenim kad nešto imam, a i da tome ne pridajem preveliki značaj.

Zbog toga nemam neki specifičan odnos prema novcu i imetku. Bitno mi je da svakog dana budem dobro raspoložena, da imam iskrene prijatelje sa kojima mogu da podelim i dobro i zlo.

A pravo prijateljstvo je veoma teško održati, naročito u teškim vremenima. Život me je naučio da budem promućurna. Tako moj osmeh nije dežurni, nije maska, već moj mehanizam odbrane. Čak mislim da vedri ljudi imaju više problema od onih večito namrštenih.

Samo, jednostavno svoje probleme nisam htela da prenosim na druge. Osmehom sam štitila i njih i sebe. A i zašto bih nekog opterećivala ako već ne može da mi pomogne?

Moja vrlina i mana je što sam direktna, otvorena i iskrena prema ljudima, što uvek govorim istinu, ma koliko da boli. Čak su mi zamerali što sam javno govorila da sam ostavila alkohol, zahvaljujući pomoći lekara i svoje porodice.

Svuda u svetu je normalno da postoje klinike u kojima se ljudi leče od alkoholizma i ostalih poroka, samo je kod nas strašno priznati svoj porok. Ja ne mislim tako, ali je važno da sam pobedila nešto u šta sam se tek bila uplela.

Naravno, za takvo priznanje je potrebna i hrabrost, a ako je ja imam zašto to drugima smeta. Tata mi je bio alkoholičar, pa sam mislila da je reč o "nasledstvu". Ali, moje dugo bežanje od alkohola me je samo nateralo da brže upadnem u isti porok već kad sam se zaposlila u pozorištu.

Ne verujem da postoji pozorište u kome se ne konzumira piće. Ali, taj segment mog života je završen pre osam godina. Tu nema mnogo mudrosti. Najvažnija je volja.

Gluma je veoma surova profesija, naročito za žene jer su u literaturi dve trećine uloga pisane za muškarce, a mnogo je više diplomiranih glumica nego glumaca.

Jeste, moj posao je i kreativan, ali trebalo je naći mesto pod suncem. Kao glumac stalno krećete od nule. Ništa moje silne nagrade, počev od Sterijine, ništa novinski napisi "zvezda Danica" za kabare i to baš, za mene, najgore vreme, kad sam ostavljala alkohol.

Ali, ja se na sve to ne oslanjam. Idem dalje. Taj silni kreativni rad je oduvek pre svega meni pomagao da se iščupam iz neke svoje muke, jer sam uvek iz svih problema bežala u rad. Posle 25 godina bavljenja ovim poslom ponosna sam što trajem, što danas, hvala Bogu, mogu da biram uloge.

Ali, ta neka večita borba... Istrajavala sam zahvaljujući podršci čoveka s kojim živim više od 20 godina i s kojim imam 21-godišnjeg sina Miloša, studenta režije.

Moj Tode je biznismen, bavi se distribucijom parfema, ali je uvek imao razumevanja za moj posao. Njegovo podnošenje moje profesije i moju opsednutost njome poštuje, na čemu sam mu zahvalna, jer drugačije i ne bih mogla da se bavim glumom.

Zabeležila: Nada Torlak, snimio: Branislav Nacić, obrada: Yugopapir (Huper, 1999.)




Podržite Yugopapir na Patreonu * Donate