Šerbedžija kao Tesla: Na snimanju me treslo 40 hiljada volti, kod kuće me zamalo ubio fen za kosu!

Bez velike pompe i previše publiciteta u studijima zagrebačke televizije snimaju se poslednje scene serije "Nikola Tesla". Tumač glavne uloge Rade Šerbedžija celog dana nosi gumenu masku da bi dočarao Teslu kad je ovaj imao 80 godina.

Kad se budu snimili eksterijeri u Pragu, Njujorku, Kolorado Springsu i na slapovima Nijagare, može se reći da je jedan veliki posao završen. 

Reditelj Edo Galić, ćutljiv i spokojan, kaže da je bio siguran kada je angažovao Šerbedžiju za tumačenje tako složenog lika:

- Radeta duga poznajem i više puta smo radili zajedno. Uvek uspešno. Nisam tragao za fizičkom sličnošću sa Teslom, mada je Rade ima. Želeo sam da serija obiluje podacima, i da Teslu predstavim kao naučnika. Mogu reći iznenađen sam kako je sve teklo glatko i bez teškoća.

Rade Šerbedžija, televizijski Tesla, mlad glumac sa velikom reputacijom smatra Teslu izuzetno složenim likom koji nosi mnoge zamke. Kakve su to zamke?


- Igrati velikog čoveka, znači snositi veliku odgovornost. Velika ličnost često "pojede" glumca. Predstava svih ljudi o Tesli je jedinstvena. On je bio veliki, genijalan čovek. E, sad treba znati kako da predstaviš tog velikog čoveka.

- Bojite li se da će publika reći za Vašu ulogu da to nije Tesla?

- Nemam čega da se bojim. Ja sam učinio koliko sam mogao. Proučio sam ono što je najbitnije kod Tesle, a o čemu se malo zna. Za Teslu svi znaju ali malo ko zna o njemu. Da bih ispunio svoj glumački zadatak, morao sam mnogo da naučim. Prostudirao sam do tančina sve eksperimente, postupke koje sam objašnjavao, morao sam znati. Da nisam, ubila bi me struja.

- Zar ste radili verodostojno, onako kako je stvarno bilo?

- Da. Kroz mene je na trenutke prolazila struja napona 30-40.000 volti. Ponekad sam osećao kako me trese negde iznutra.

- Niste se bojali?

- Glumački posao nosi izvestan rizik. Zato sam i naučio sve postupke i eksperimente. Zvučaće, možda, malo banalno ali moram ispričati: pre desetak dana zamalo nisam poginuo kod kuće i to od fena za kosu. Na snimanjima sam izlazio na kraj sa džinovskim transformatorima, a kod kuće me struja bacila na kauč. To je bila valjda neka opomena.


Čovek je crna kutija



Reditelj Galić nije insistirao na fizičkoj sličnosti?

- Razumljivo. I ja sam imao pre svega u vidu Teslinu zatvorenost, ćutljivost, jednu gotovo odbojnost, zamišljenost. Bitno je shvatiti da je Tesla čovek koji je koračao ispred svog vremena. On je razgovarao sa svemirom, ja kažem imao je svemirsku grešku.

- Taj izraz nam dosad nije bio poznat?

- Imam svoje objašnjenje. U našem mozgu postoji tajna našeg postanka. Tamo stoji zapisano ko smo, šta smo i kako smo postali. Mi smo avionska crna kutija. Kad se ta kutija razbije, tajna ostane. Uveren sam da se povremeno u našem svetu događaju greške, takozvane svemirske greške. Tesla je bio čovek sa greškom. Bio je pametniji, mudriji, drugačiji. Njegovi pronalasci su fenomenalni, u tome je njegova izuzetnost.

- Snimili ste taj Teslin najkomplikovaniji i najplodniji period između tridesete i pedesete godine. Sad igrate Teslu starca. Prvi put u životu igrate osamdesetogodišnjaka.

- Nemojte mi to spominjati, kad se toga setim postajem nervozan, gotovo da se ljutim. Mnogo je teško. Koncentracija je osnova života, sve se oko nje vrti. Moraš se koncentrisati na posao koji radiš. Svaki posao se radi na neki način, kad glumiš nekako najveći deo sebe odvojiš. Kako će glumac odigrati bol? Onako kako je to u svom životu osetio, onako kako je njega bolelo. Gluma je, dakle stalno razbijanje vlastite ličnosti, neposedovanje sebe.

Kažu: "Rade, igrao si Hamleta izvanredno!" A ja kažem: "Đavola sam igrao". Nije to bilo dobro. Osećam da imam snage da odigram Hamleta triput bolje. "Hamlet" u Dubrovniku, na Lovrijencu u neprikladnom je prostoru, okolnosti su potpuno neteatarske. Govoriš na zidinama, reči ti odlaze u nepovrat. 

Isti slučaj je sa Don Žuanom. Kad sam počeo da radim, znao sam da neću uspeti. I nisam uspeo. Nekom se možda sviđa Rade Šerbedžija kao Don Žuan, ali se Radetu Šerbedžiji ne sviđa.

- Šta se još Radetu Šerbedžiji ne sviđa?

- Ne sviđa mu se što je nekolkko puta mnogo pogrešio. Što je igrao u filmu "Popodne jednog fazana" koga se i danas stidi i crveni kad se pomene. Ima još nekih gluposti u kojima sam igrao.


Ničiji dužnik



- Snimanje televizijske serije "Nikola Tesla" biće završeno za desetak dana. Šta posle toga?

- Reditelj Žika Pavlović angažovao me je za film "Hajka", po romanu Mihaila Lalića. Snimanje počinje 10. januara, ulogu sam već proučio. Lado Tajović je pravi lik. Četiri godine nisam snimio nijedan film. Sad ću snimiti "Hajku" i onda opet dugo ništa neću snimati.

- Čini nam se da postoje određeni ljudi sa kojima sarađujete?

- Jeste. Evo, snimam film sa Žikom Pavlovićem, recitujem poeziju Arsena Dedića, igram u televizijskim serijama Eda Galića...

- Da li biste mogli reći da Vas je neko otkrio? Da li ste nekom zahvalni što ste danas Rade Šerbedžija?

- Nisam ničiji dužnik, treba jednostavno samo biti zahvalan nekim ljudima zbog poštenog gesta. Šta znači kad reditelj kaže za glumca "Ja sam ga otkrio". Nije istina! Da ga nije on otkrio, otkrio bi ga neko drugi. On bi morao biti otkriven, kad-tad stvari dođu na svoje mesto. 

Sve se mora dokazati, nema nepravde. Dok sam bio u gimnaziji u Vinkovcima, petljao sam nešto oko pozorišta i nameravao da se prijavim na beogradsku Pozorišnu akademiju. Jednog dana došao je u naše pozorište profesor sa beogradske Akademije i oni iz pozorišta rekoše "Daj, saslušaj maloga, hoće u glumce".

On me sasluša pa kaže "Jeste li vi ludi. Šta će on na akademiji?". 

Ipak sam postao glumac.


Usnuli teatar



Kad smo se dogovorili sa Radetom Šerbedžijom da ga snimimo za naslovnu stranu, zagonetno se nasmešio rekavši:

- Sad ću vas odvesti na jedno mesto na Zrinjevcu. Videćete, to je ...

U zrinjevačkom parku peli smo se travom obraslim stepenicama. Gore na vrhu doživeli smo iznenađenje. Pred nama se nalazio letnji bioskop, nalik na pravi grčki amfiteatar. Drvene klupe sasvim zarasle u korov, ponegde se provalila trula daska, debeo sloj lišća prekrio je pozornicu. 

Niz mokro lišće slivala se jutarnja rosa i kroz krošnje se probijalo jesenje sunce. Idilična atmosfera koja nagoni čoveka da za trenutak zaboravi stvarnost, da siđe na pozornicu i odigra jednog Don Žuana ili Jaga pa da se vrati i sve to iz gledališta posmatra.

Rade se nada da će idućeg leta dobiti taj usnuli teatar. Pa će na tom mestu doživeti premijeru "Ričard Treći", ulogu koju u potaji sprema i kojom je opsednut. 

Kad ga neko pita - gde će se taj "Ričard Treći" izvoditi, odgovara:

- Ne znam gde će se i kada izvoditi, ali znam da ću ga ja jednoga dana igrati. I to ovako.

Tog trena od šarmantnog tridesetogodišnjaka postaje prava nakaza poput zvonara Bogorodičine crkve. Trup se iskrivi, lice se užasno deformiše, oči zasijaju čudnim sjajem, progovori nepoznati glas: 

"O sjaj ti, sunašce mireno, ogledalo dok ne nađem da tako bar po sjeni svojoj, mogu motriti svoj čar". 

Zamislite još kako će to izgledati kad Rade stavi masku...

Razgovarao: D. Vesović, obrada: Yugopapir (Ilustrovana, decembar 1976.)


Podržite Yugopapir: FB TW Donate