Čantavir, jedne srede '75: "Znanje-imanje" uskoro u poseti seoskim pregaocima i ponositim Lalama



Moraću da se zaposlim. I najmanji stalni prihod predstavlja veću sigurnost. Mi na selu zavisimo od tržišta, a nemamo ni socijalno osiguranje, ne teče nam penzijski staž, iako smo, u stvari, radnici na zemlji. Kao da nismo ravnopravni i to samo zato što proizvodimo hleb. Čudno, zar ne?

Mart 1975: Kako žive i šta misle Čantavirci koje u nedelju neće "uhvatiti" TV-kamera kad budemo gledali emisiju "Znanje-imanje"...


*****



U Čantavir, selo na severu Bačke, stigli smo širokim asfaltnim drumom, tu i tamo posutim gomilicama otvrdlog blata sa okolnih salaša. Naneli su ga traktori i zaprežna kola. Podne je. Svuda vlada mir ušorenog vojvođanskog sela gde se sve zbiva unutar prostranih dvorišta odeljenih visokim ogradama i živopisnim kapijama od radoznalih očiju.

Ni po čemu se, na prvi pogled, ne može slutiti da će se za koji dan ovde desiti "događaj godine“ - dolazak televizijske ekipe omiljenog takmičenja "Znanje-imanje".

A desiće se u Domu kulture, u direktnom prenosu 30. marta. Milioni Jugoslovena videće ovo selo.


Zbog "onih s televizije"



Iz velike, lepe zgrade Doma kulture odjekuje lupnjava i galama. Unutar, u dvorani, dvadesetak radnika i još toliko dečaka, čantavirskih osnovaca ukucavaju daske uz staru, malu binu.

- Rekli su nam ovi s televizije da moramo da proširimo pozornicu, jer tu će da se igra, da se peva, snima.

I prednji deo fasade će da okreče, pa će Dom kulture biti još lepši. Uostalom, "oni s televizije" takođe smatraju da fasadu treba ulepšati, mada će se snimati u crno-belom.

Nije Dom kulture, nego klanica, ali i nju kreče zbog TV prenosa

Preko puta, u Osnovnoj školi "Narodni heroji", oko direktora Tibora Lazara okupljen je glavni štab za pripreme takmičenja. 

Od njega saznajemo da je u pripreme uključeno najmanje stotinu Čantaviraca!

A i pripreme su ozbiljne. Nije šala izabrati najbolje kuvarice među vrednim Čantavirkama za tradicionalno takmičenje žena, okupiti najveštije traktoriste, uvežbati kulturno-umetnički progpam. a posebno organizovati smeštaj gostiju, koji stižu iz sela Vojska ...

- Veliki posao - kaže Tibor Lazar - a sve mora da bude završeno za koji dan! Do sada smo potrošili oko 10 miliona starih dinara, ali nije nam žao. Sve će nam se to isplatiti. Imaćemo preuređen Dom kulture i još neke zgrade, a štampamo i monografiju sela. Naš Čantavir će, znači, biti lepši, o njemu će se govoriti, i drugi će nas videti.


Đulini omladinci



Čantavir ima oko jedanaest hiljada stanovnika i isto toliko jutara zemlje. Po glavi, dakle, samo jedno jutro. Neobično za opšte predstave o selima "bogate Bačke". Zbog te oskudice Čantavirci se dovijaju kako znaju.

Oko 1500 njih zaposleno je u fabrikama, tu i u nedalekoj Subotici. Nemali broj se otisnuo u druge krajeve zemlje tražeći uslove za lakši život.

Čantavirski aktivista: Đula Der
Kako reče Tibor Lazar, svuda gde je putovao, a mnogo je proputovao, susretao je svoje Čantavirce. Ipak, najveći broj ostao je u selu na svoja dva-tri... do pet jutra zemlje, gde gaje žitarice, duvan, ili se opredeljuju za stočarstvo.

Uprkos tome, Čantavirci umeju da žive i na "visokoj nozi". U selu ima oko stotinu privatnih automobila, svaka druga kuća ima televizor, a većina je snabdevena modernim električnim uređajima. 

Neko će reći: lako je njima, to je blagorodan kraj. Tačno, ali i valja znati da su Čantavirci vredni i dobri domaćini.

Raspitujemo se za najnaprednije, one koji uživaju ugled u selu i kraju. Onda, vele, morate obavezno da razgovarate sa Đulom. Jer, on je najzaslužniji za aktivnost mladih u selu. Mogli biste i sa Ištvanom Sedlarom, jednim od najbogatijih ljudi u Čantaviru ...

Đulu Dera nalazimo u Klubu mladih poljoprivrednika. I on je mladi poljoprivrednik. Tek je napunio 27 godina. Gledamo ga onako skromno odevenog, stidljivog osmeha i pitamo se čime je to Đula zadužio Čantavir.

- Možda su vas na mene uputili jer sam prošle godine dobio opštinsku Oktobarsku nagradu kao najbolji uzgajivač duvana. Možda i zbog toga što sam osnovao ovaj Klub mladih poljoprivrednika ... Pre tri godine, dok sam služio Armiju, primili su me u Partiju. Tamo sam, naravno, i druge stvari naučio i shvatio. Onda, kad sam se vratio u Čantavir, počeo sam da okupljam mlade poljoprivrednike, a i ostale u želji da osnujemo ovaj klub. 

Sada imamo dramsku, likovnu i marksističku sekciju i veoma aktivno sportsko društvo. Prošlog oktobra dobili smo na takmičenju "Mladi i selo" prvu nagradu kao najbolja seoska omladinska organizacija u Pokrajini.

Poverenje koje je Der Đula stekao takvim svojim angažovanjem donelo mu je i mnoge druge obaveze i dužnosti.

Član je raznih komisija pri organima društveno-političkih organizacija, delegat u Opštinskoj skupštini.

- Zbog svega toga postao sam gost u sopstvenoj kući. Jedva stižem da odem na salaš gde živim s majkom. Sami ga obrađujemo, majka, ja, a u sezoni još uzmemo na ispomoć nekolicinu radnika. Od tog salaša živimo, tačnije od duvana. 

Samo, to je nedovoljno za pristojan život. Moraću da se zaposlim. I najmanji stalni prihod predstavlja veću sigurnost. Mi na selu zavisimo od tržišta, a nemamo ni socijalno osiguranje, ne teče nam penzijski staž, iako smo, u stvari, radnici na zemlji.

Kao da nismo ravnopravni i to samo zato što proizvodimo hleb. Čudno, zar ne? Govorilo se o "Zelenom planu", o tome da poljoprivredi treba dati ravnopravne uslove i značaj kakve mora da ima, ali slabo se to ostvaruje. Govorimo, samo govorimo ...

- Hoćete li učestvovati u emisiji "Znanje - imanje"?

- Neću, ne mogu da stignem. Šta bih rekao da učestvujem? To, da se malo, nimalo ne misli na nas poljoprivrednike, a od nas živi ova zemlja. To ponavljam i u Skupštini opštine. Ne vredi samo govoriti, mora se nešto i učiniti.


Od brojlera se živi



Ni Ištvan Sedlar neće učestvovati u emisiji "Znanje - imanje". Iz istog razloga - nema vremena. Ne zato što je društveno angažovan poput Đule Dera. Ištvan Sedlar nije ni u jednoj komisiji, ni u jednoj društveno-političkoj organizaciji.

Najveća živinarska farma u Čantaviru: Ištvan Sedlar među brojlerima

On je po celi dan i noć na svom salašu gde bdi nad svojim brojlerima. U jednom turnusu proda 16 hiljada pilića. Najveća živinarska farma u Čantaviru, a kažu, i daljoj okolini!

Pored dve velike zgrade opremljene svim savremenim uređajima za uzgajivanje brojlera, Ištvan Sedlar izgradio je lepu kuću. U njoj se odmara, čita, gleda televiziju. Bila mu je neophodna, kaže, jer mora stalno da bude na farmi.

Brojleri traže stalni nadzor i negu. Inače, u Čantaviru ima drugu "pravu" kuću i porodicu.

- Bio sam vam ja zaposlen u jednom građevinskom preduzeću u Subotici. Po zanimanju sam, znate, moler. Shvatio sam, međutim, da se to ne isplati. Pre desetak godina, kad sam imao samo sedamdeset pilića, primetio sam da će to biti dobar posao. Već iduće godine bacio sam svoje četke i uzeo od zadruge 300 brojlera. Onda hiljadu, pa dve... 

Posao je iz podine u godinu cvetao. Prilično sam se i zadužio da podignem ovu farmu, kupio sam automatsku hranilicu, generatore, sve što treba.

Pilićarima dobro sada ide. A da i stane, nije u mojoj prirodi da odustajem. Snašao bih se ja već nekako. Morao bih, jer o nama, poljoprivrednim proizvođačima, malo se vodi računa.

Tako govore dvojica uglednih Čantaviraca. Ugled im se, naravno, ne može meriti istim aršinom. Ni ostalo, pa je tim pre zanimljivo što misle - isto.

Napisala: Jasmina Lekić, foto: M. Isailović, obrada: Yugopapir (RTV revija, 1975.)

Među čantavirskim đacima - Našeg fotografa namučila su deca koja su se krila iza svojih
vršnjaka: Jedna devojčica po imenu Tereza, koja se stalno kikotala i jedan dečak sa
tranzistorom u ruci koji nam je na rastanku poručio: Čućete vi još mene! 


Podržite Yugopapir: FB TW Donate