Ante Marković, sam protiv svih: Gde god da dirne, savezna vlada naići će na stare i nove neprijatelje



U vreme stvaranja bogate građanske trgovačke klase u gradovima severne Nemačke pojavio se Brügelknabe, dečko koji je dobijao hranu i prenoćište, a za uzvrat batinao ga je učitelj, onda kad gospodsko dete pogreši. To je u suštini uloga našeg premijera, bez obzira šta on umišljao i šta mu obećavali!

Srpanj 1989: Sadašnju vladu, i svaku jugoslavensku vladu u ovom trenutku, ruše i sve federalne jedinice zajedno, i svaka pojedinačno, bez pretjerane opterećenosti principijelnošću i uz potpuno odsustvo bilo kakve jugoslavenske solidarnosti i volje za doprinos zajedničkoj koristi.


*****



Šta je to predsedmk SIV-a, inženjer Ante Marković, učinio za ovo kratko vreme između aplauza u beogradskom Sava centru, prilikom proglašenja ustavnog ujedinjenja Srbije, i današnjih optužbi da je kao prvi čovek "vlade razdora... gori od Šuvara"?

Po jednima je učinio premalo - nije zaustavio inflaciju; po drugima je učinio previše - svojim "novim socijalizmom" počeo je ozbiljno da ugrožava postojeći sistem stvarne vlasti.

Danas, 11. VII 1989.
Izbalansirana procena bila bi da je dobro krenuo, ali se upleo u zamke koje je morao i očekivati kad se tog "ćoravog posla" prihvatao.

Gotovo je sigurno da bi isto kao Marković prošao bilo ko od kandidata za prvog čoveka savezne vlade posle obaranja Mikulića.

Javnost, sasvim prirodno, u svakom novom akteru naše političke rašomonijade pokušava da vidi Mesiju, političare ništa ne košta da na početku daju svoju neobaveznu podršku.

Da li je moguće da je to inženjera Markovića. o kojem se može misliti sve sem da je naivan, moglo zavaravati u pogledu uloge koju predsedniku SIV-a. bez obzira kako se zvao, šta znao i odakle bio, namenjuje naša moćna oligarhija i inercija kola bez kočnice na nizbrdici?

U vreme stvaranja bogate građanske trgovačke klase u gradovima severne Nemačke pojavio se Brügelknabe, dečko koji je dobijao hranu i prenoćište, a za uzvrat batinao ga je učitelj, onda kad gospodsko dete pogreši.

To je u suštini uloga našeg premijera, bez obzira šta on umišljao i šta mu obećavali!

Jasno je da se s Jugoslavijom teško može bilo šta zdravo učiniti, ponajmanje zaustaviti inflaciju, dokle god su istinski gospodari situacije, oni što rukovode zavađenim republičkim ograncima partije, u međusobnom gloženju oko ideja za preraspodjelu vlasti i obračunu s "defetistima" u svojim redovima.

Može, naravno, biti istina da Jugoslavija neće propasti zato što se osipa jedina partija, ali je taj davljenik još uvek dovoljno snažan da nas sve vuče za sobom u još dublju krizu.

U već pomalo paničnoj težnji da svako u svom dvorištu spreči razgolićavanje i izlazak na videlo i naše ekonomske propasti, prešlo se na međusobnu otimačinu oko već oglodane koske i besomučno optuživanje onih "drugih" da su probudili i poslali bauka bede.

A ko vodi tog bauka iz republike u republiku?

Pa predsednik vlade, naravno!

Stvarnim upravljačima ove, na svetu jedinstvene, "države s unutrašnjim sagorevanjem", savremenim Frankenštajnima, koji čarolijama i nebeskim munjama pokušavaju da na životu održe ono što je odavno preživelo, ne pada na pamet da sami preuzmu i najmanju odgovornost.

Munje i gromovi stići će i one koji na njih ponekad upru prstom: zasad samo SIV može biti kriv.




Tko to tamo talasa?





U ovom trenutku je nemoguće zamisliti saveznu vladu koja sama figurira. Ona, htela ili ne, mora da dela, da povlači poteze sa dalekosežnim posledicama.

A pošto smo svi u vodi do brade, svako i najmanje talasanje preti da nas podavi, pa odmah psujemo onog što talasa.

Bilo šta da SIV pokuša, neko grca.

Kako to lepo reče Bogomil Kovač, pre neki dan na sednici Saveznog saveta za privredni razvoj, Jugoslavija je svet u malom, u negativnom značenju te reči.

Mnogi nisu ni primetili da je ona kao klasična država ustvari nestala, da predstavlja čudan savez nezavisnih, sada, na žalost, međusobno suprotstavljenih država, koje imaju manje-više kompletiranu autarkičnu privredu i veoma razvijenu međusobnu sumnju i surevnjivost, bez imalo osećaja solidarnosti. 

Ostala je samo zajednička, za stranu robu, previsokim porezima i carinama, zatvorena granica, i zajednička valuta, koja, kao jedan od osnovnih simbola suverenosti, logično, trpi sudbinu savezne države: složno je uništavaju.

Uopšte se ne bi trebalo čuditi ako uskoro budu uvedene međurepubličke carine.

One, uostalom, za kapital i radnu snagu već odavno postoje.

Sad smo stigli do tačke kad se uveliko razmišlja treba li trgovcima iz druge republike dozvoliti da dolaze i otkupljuju voće i šumske plodove dajući uvek višu cenu, ali zauzvrat prodajući inostranu robu, kupljenu devizama za izvezeno voće, pošto hoće.

I samo kad bi lokalni trgovci bili sposobni da odmah prihvate i izvezu sve što se nudi, to bi se već sutra dogodilo.

Presedan već postoji u zakonu kojim Slovenija sprečava nakupce da dolaze po poljoprivredne proizvode na njenu teritoriju, s motivacijom da na to nemaju pravo jer u proizvodnju ne ulažu.

Naša inflacija nije samo posledica poremećaja robnonovčanih tokova, nego i besprimerne otimačine iz zajedničke kase. 

Po principu: od onoga što ugrabim korist je moja, a šteta zajednička.

To je, sasvim pojednostavljeno rečeno, ustvari trka ko će više naštampati lažnog novca i brže ga pretvoriti u kakvu-takvu realnu vrednost...

Može ovo nekome mirisati i unitaristički, ali niko iskren neće poreći potrebu vraćanja nekih osnovnih i normalnih funkcija federalne vlasti.

Sistematska feudalizacija Jugoslavije, sve do opštine, već odavno je ozakonila princip da su lokalni vlastodršci neprikosnoveni gospodari privrede. Oni vode kadrovsku politiku, odlučuju o investicijama, čak i proizvodnim programima.

Logično, svaki neuspeh bi onda morao da ide na njihovu dušu. Zato neuspeha nema, niti ga sme biti! Zato se po svaku cenu održavaju neizlećivi gubitaši, kod kojih bi višestruko jeftinije bilo plaćati radnike da ništa ne rade.

Nažalost, nije uvek tako, niti je jednostavno naći način da se bezbolno iz radnog odnosa u društvenoj privredi eliminiše onih 30 procenata viška zaposlenih, odnosno fiktivno zaposlenih.



Čija je vlast




I, kad sad neki Ante Marković počne da talasa, neko će početi da se davi i u očajanju će savladati strah, pa glasno prozvati onog ko mu je bio gazda.

Jer, narod vrlo dobro zna u čijim je rukama vlast.

Tamo gde se "dogodio narod", narod nije demonstrirao protiv lokalnih vlada, nego protiv, i ispred, partijskih rukovodstava.

Pošto je veći dio Jugoslavije, onaj siromašniji, inače na ivici opstanka, svako novo zaoštravanje može biti dovoljno za stvaranje kritične mase. Zato je nastao onaj neverovatni zahtev saveznoj vladi: Moraš smanjiti inflaciju, odmah i efikasno, ali da to mene ne košta! 

Odatle i ona bizarna teza o zaveri protiv rukovodstva Srbije putem inflacije.

Naravno da Slobodan Milošević ne bi bio ugrožen eventualnim novim izlaskom na ulice radnika iz Rakovice, ali bi i te kako bili ugroženi beogradski rukovodioci. Oni bi morali da objasne kako obezbediti budućnost ovom značajnom industrijskom basenu, za šta je, prema nekim nagoveštajima, potrebno bar dve milijarde dolara, što je pri sadašnjim uslovima i ovakvom sistemu nemoguće.

Jer, ko će toliki novac uložiti, ako će pravi vlasnici ostati članovi gradskog komiteta, koji ne samo da neće ni da razgovaraju o mogućnosti, na primer, drugačijeg karaktera vlasništva nad fabrikama u Rakovici, nego nanovo pokreću pitanje s početka privredne reforme.

Dušan Mitević, ideolog beogradskog komiteta, javno je zatražio raspravu o Zakonu o preduzeću "sa stanovišta samoupravljanja i vlasti radničke klase", pošto je taj zakon prošao kroz Skupštinu već u drugoj verziji!

Naravno, ništa se ne razlikuje situacija u, na primer, Borovu, ili u celoj tekstilnoj industriji, sem retkih izuzetaka.

Svuda su niti nategnute do tačke pucanja, svaki potres može srušiti kulise i iluzije, navesti razjarene radnike da traže objašnjenja i odgovornost. 

A svaka borba protiv inflacije najpre podrazumeva čist račun i podvlačenje debele, prave crte, koja nikog ne zaobilazi, a potom odricanja.

Svi bi hteli taj čas što više da odlože, iako su svima usta puna zahteva za hitne mere protiv inflacije.

Ako samo ovlaš analiziramo mere Markovićeve vlade, sasvim lako ćemo doći do zaključka kako se svođenja računa s perspektivom daljih odricanja jednako boje svi federalni činioci jugoslovenskog političkog miljea, stvarajući prećutnu solidarnost i u ovolikoj razjedinjenosti, ali je svako posebno ogorčen kad neki potez ostale promaši, a njega zakači.

Dakle, vladu Ante Markovića, i svaku jugoslovensku vladu u ovom trenutku, ruše i sve federalne jedinice zajedno, i svaka pojedinačno, bez preterane opterećenosti principijelnošću i uz potpuno odsustvo bilo kakve jugoslovenske solidarnosti i volje za doprinos zajedničkoj koristi.



Složno razvodnjavanje




Reklo bi se skoro, konsenzus je postignut u "razvodnjavanju" prvog značajnog pokušaja da se zaustavi svojevrsno samoupravno štampanje sopstvenog "sivog" novca u obliku famozne jugo-menice.

Od trenutka kad se pojavio, taj komad papira bio je dokument koji garantuje i platu. Kod nas je pretvoren u sredstvo plaćanja. Nemam čime da platim? Ništa lakše, potpišem papir i on služi kao i novac.

Onaj kome sam ga dao takode ima sva prava kao da poseduje gotov novac, a moguće je da papir nikad i neće biti pokriven novcem.

U aprilu je SIV utvrdio da se u opticaju nalazi oko 33.000 milijarde dinara samoupravno napisanog novca!

Traženo je od Skupštine da ozakoni promptnu zabranu ove manufakturne delatnosti, ali su delegati, imajući svako na umu bar po jedno "svoje" preduzeće koje bi bez menica odmah doživelo bankrot, odlučili da agoniju produže do oktobra. A vladu su odlučili da prozovu već septembra, ukoliko ne zaustavi inflaciju!

Oko kliringa reakcija je žešća jer je neuporedivo više od ostalih pogođena jedna republika, Srbija.

Zanimljivo je da je pre nekoliko meseci Politika prenela neobično objektivan tekst iz sovjetskih novina, pod naslovom "Moskva podstiče inflaciju u Jugoslaviji?", u kojem se sovjetski kolega bavi pitanjem velikog i sve većeg jugoslovenskog suficita.

Klirinška trgovina dokazuje da i od viška ipak ponekad glava boli.

I pored promena poslednjih godina, ogromno sovjetsko tržište manje je izbirljivo nego konvertibilno, možda i zato što mu hronično nedostaju robe koje se kod nas proizvode.

Pošto tu vlada princip robnih lista i praktično zamene robe za robu, poremećaj je nastao značajnim padom cene nafte, najprimamljivije robe koju su naši trgovci uvozili i uvoze iz SSSR.

Mic po mic, ta razlika je narasla do nekih 1,8 milijardi dolara.

Druga specifičnost ove trgovine je što našim proizvođačima i izvoznicima isplatu garantuje i vrši federacija, odmah pošto je roba izvezena, nezavisno od toga kad će protuvrednost biti uvezena i realizovana.

Dok inflacija nije postala debelo trocifrena, nagomilavanje nenaplaćene realizacije u SSSR-u, koje je međutim u zemlji plaćeno iz emisije, nije padalo u oči.

Sad to nije moglo da promakne Markovićevoj vladi kao jedan od izvora inflacije. Uz još neke pokušaje prodaje robe koju Sovjeti mogu da ponude - pošto nisu voljni da daju naftu trećoj strani, SIV se odlučio za slabljenje klirinškog izvoza, jer je sa stanovišta federalne ekonomije, od njega, kao izazivača inflacije, veća šteta nego korist. 

Međutim, najveći izvoznik na klirinškom području tradicionalno je privreda Srbije i tu nastaju nevolje.



Žitom protiv vlade




I u nekim politički normalnijim i manje zaoštrenim vremenima odluka o odlaganju naplate izvoza za kliring na 80 dana, uz obaranje kursa obračunskog dolara, ne bi bila prijatna onima na koje se odnosi.

Ali, danas, kad su sve sebičnosti i neosetljivosti za tuđe nevolje u razdrobljenoj Jugoslaviji izašle na videlo, kad su republički bilansi zaokruženi i značajni baš kao da su državni, kad o svojoj sudbini manje brine i odlučuje sama privreda, a više republička birokracija, očigledno antiinflaciona era savezne vlade automatski se tumači kao - antisrpska. 

Zbog nje Srbija, povlačenjem prethodne saglasnosti za rebalans saveznog budžeta, dovodi SIV u situaciju da poseže za privremenim merama i zadrži Srbiju kao "opoziciju", a u Politici ekspres nastaje provala antivladinog raspoloženja.

Nimalo ne birajući reči, ovaj list optužuje vladu Ante Markovića, ni manje ni više, nego da udarom na kliring, koji po njemu nikako nije inflatorni; nego antiinflatorni faktor, želi da uništi efekat zajma za preporod Srbije, budući da će šteta koju će privreda Srbije pretrpeti biti ravna polovini planiranog iznosa zajma!

U očima običnog građanina srpske republike to znači pouzdanu poruku "s višeg mesta" da Markovića treba odmah smeniti, iako, naravno, to više mesto tako nešto ne traži.

U bilo kojoj normalnoj državi bilo bi sasvim prirodno da i u uslovima mnogo tržišnije privrede nego što je naša, baš u takvoj situaciji država interveniše tražeći načina da se opštom solidarnošću taj problem reši, ne samo zato što će vladinom odlukom, u opštem interesu, deo privrede biti oštećen, nego i zato što nijedna organizovana privreda ne bi zbog trenutnih problema otpisivala tako značajno tržište kao što je sovjetsko.

Na žalost, to kod nas može da se završi samo gomilanjem negativnih osećanja prema vladi. Umesto da se prihvati sovjetska ponuda za izgradnju metroa ili gasovoda...



Kraj idile?




Sa pšenicom iz državnih rezervi, koju je vlada izbacila na tržište po starim cenama, upola manjim od otkupne cene nove pšenice, dogodilo se skoro isto.

U suštini dobra namera, realizovana isključivo da bi bar privremeno na jednom segmentu ublažila inflaciju, donela je vladi negativan skor.

Umesto da budu zadovoljni što hleb neće odmah poskupeti onoliko koliko bi da nije ove intervencije, i radnici iz Rakovice su sada protiv ovog vladinog poteza, jer im je predočeno da je to protiv interesa njihove republike koja, zahvaljujući Vojvodini, ima najveću proizvodnju pšenice. 

Tako je Markovićeva vlada, koja je prva krenula u opštu liberalizaciju cena pa i cena osnovnih poljoprivrednih proizvoda, što je, pouzdano se dade utvrditi, decenijama bilo instrument eksploatacije sela i siromašenja Vojvodine, jer su cene odlučivane dogovorom u Federaciji, naravno, uvek na štetu proizvođača - i zbog ovoga, umesto pozitivnih, dobila negativan poen.

Zabuna je stvorena određivanjem zaštitne cene pšenice na 3.000 dinara, što je samo cena ispod koje Direkcija za robne rezerve ne može platiti pšenicu u slučaju da je niko drugi neće.

Inače, tržišna cena nastaje slobodno, u odnosima između kupaca i prodavača.

Vlada je čak odlučila da umesto prema zaštitnoj ceni, kao ranije, paritet cena ostalih važnih poljoprivrednih proizvoda bude određen prema tržišnoj ceni pšenice.

SIV je smatrao da nema ništa prirodnije nego da, kad je svestan da u silosima stoji više od tri miliona tona žita, što je skoro dovoljno za godišnju potrošnju zemlje, intervencijom spreči rast cena žitnog zrna ovogodišnjeg uroda u veće visine, da bi tako neutralisao najavljivanu cenu kilograma hleba od 20 "starih miliona" do kraja godine...

Međutim, pošto je Ante Marković, govoreći na Sajmu u Novom Sadu, opalio hitan verbalni šamar moćnom kombinatskom lobiju, koji u ime socijalizma i društvenog vlasništva u poljoprivredi već decenijama ovoj zemlji proizvodi hranu mnogo skuplje nego što bi bilo u organiziranom obliku nametnutom od tržišta, operacija "jeftiniji hleb" umesto pozitivnog donosi vladi negativan poen.

Zasad, SIV potpuno podržava dve "severozapadne" republike, Hrvatska i Slovenija.

Ali, ta ljubav nikako ne može biti večita.

Samo zbog bujice aktuelnih događaja, savezna vlada još nije istupila s novim poreskim sistemom, ali će, čim se to dogodi, njena idila s deželom ispod Triglava biti ozbiljno narušena.

Slovenija je posle dužeg opiranja prihvatila ideju o zajedničkim osnovama poreskog sistema za Jugoslaviju, jer čak ni bilo koliko labava konfederacija ne bi mogla bez ovog instrumenta. 

Takođe, u svakoj, makar i unitarnoj, federaciji, i u domenu poreske politike štošta ostaje na volju federalnim jedinicama.

Nije teško zaključiti da će se oko toga u Skupštini voditi težak rovovski rat.

Novi poreski sistem gradi se s osnovnom ambicijom da bude sličan onome što postoji u modernim državama tržišne privrede. 

Umesto sadašnjeg osnovnog izvora prihoda za opštu i zajedničku potrošnju iz poreza na lične dohotke - odatle se nakrmi 45 odsto ukupnog poreza - ubuduće bi trebalo da glavni izvor bude oporezivanje dobiti, ili profita.

A uz to, umesto sadašnjih silnih poreza na promet, porez na imovinu i porez na uvećanu vrednost, iliti onaj nemački mehrwertstoyer.

Operacija neće biti nimalo laka, već i zato što je dobiti jako malo, a zahtevi su veliki.

Ali, glavni kamen spoticanja svakako će biti slovenačko protivljenje da se svima odredi jednak procenat zahvatanja iz dobiti.

Oni smatraju da nije pravedno da daju najviše, budući da imaju i najveću dobit, nego bi hteli neki sistem koji bi podrazumevao korektive u odnosu na broj "glava".

Ceo svet inače zna samo za princip: ako ja na milion dolara platim desetak, stotinjak, to jest tri stotine hiljada, a ti na deset hiljada tri hiljade, ravnopravno doprinosimo.

Čudno je da Slovencima nimalo ne smeta što sada, pri sistemu koji najviše uzima doprinosima na lične dohotke, sirotinja iz tekstilne industrije plaća mnogo više nego, recimo, naftaši: prvi su prebogati u ljudima, drugi u novcima.

Pošto su Slovenci i ranije bili uvek brzi na kritici savezne vlade čim im neka njena odluka nije odgovarala, ne treba uopšte sumnjati da će Antu Markovića i s te strane dočekati bura, bez obzira na sadašnje zaljubljeno očijukanje.

I tako bismo mogli da nabrajamo još i liberalizaciju uvoza kao konkurenciju svim našim monopolistima, naročito proizvođačima trajnih potrošnih dobara, pa onda Markovićeve ideje oko uvođenja tržišnih odnosa u stambenu oblast, pa njegovo prebacivanje lopte u republičko-opštinski deo terena kad je reć o opterećenosti privrede. 

Tu, na primer, republike stalno namerno zamagljuju činjenicu da se samo trećina ukupno zahvaćenog novca troši u federaciji, a dve trećine u republikama i opštinama, odakle stižu i najžešći zahtevi za rasterećenje...

Gde god dirne, savezna vlada naići će na stare i nove neprijatelje.

Decenijama građen sistem, suprotan tržišnom opredeljenju SIV-a, stvorio je mnoge stvarne ili lažne privilegije i običaje, koji se grčevito brane.

A iz prikrajka vrebaju konzervativci, koji će svoju šansu tražiti makar i na nekom našem Trgu nebeskog mira...

Na Antu Markovića se, na žalost, ne treba kladiti s velikim ulogom.

On sam je, nedavno, u poznatom sigurnom i optimističkom stilu izjavio kako bi bio srećan kad bi naše vlade padale kao italijanske, ali i da nam privreda cveta kao italijanska.

Pa, bar pola toga smo obezbedili. 

Napisao: Dušan Sekulić, obrada: Yugopapir (Danas, VII 1989.)



Podržite Yugopapir: FB TW Donate