Voja Mirić, stranica mog života: Kako su Bora Mazga i Bora Kiseli uticali na moj glumački put (1974)



Ušli smo u pozorište. Tu sliku nikada neću zaboraviti: prazna sala, na sredini bubnjara i oko nje nekoliko ljudi. Upravnik pozorišta, Bora Kiseli, kako su ga zvali njegovi pozorišni saradnici, ili profesor Mihailović, kako smo ga zvali u školi, pogledao nas je sa čuđenjem, jer je očekivao nekog drugog, a ne Boru Mazgu i nepoznatog mladića

Moji školski drugovi su mi zavideli pomalo što mogu da uđem u pozorište kad god mi je volja, što mogu da gledam koju god hoću predstavu. Iz gledališta, ili iza scene. A danas, verujem, niko od njih ne bi ni ušao u jedno takvo pozorište.

Bila je to nekad kafana, pa prepravljena za pozorište. U Kruševcu, nedaleko od moje gimnazije, tamo gde je sada srednja ekonomska škola. Još vlažan i hladan malter, neokrečeni zidovi, klupe kakvih danas više nema ni po seoskim bioskopima.

Ali, ipak, bilo je to pozorište, pravo pravcato. Isto tako dobro i značajno kakva su danas beogradska pozorišta. Ili, još bolje, još značajnije.

Za hladnih dana, bilo bi u njemu hladno, i gledale bi se predstave uz cvokot zuba, ali posetilaca je bilo toliko da je uvek bilo toplo, od ljudskih tela. I, čak, nisu mogli ni da stanu tu svi koji su hteli da dođu, svi koji su hteli da vide naše predstave. 

Ne zato što su one bile bolje nego u nekom drugom pozorištu, ne zato što smo se mi nešto izdvajali glumom. Jednostavno, ljudi su hteli u pozorište takvo kakvo je.

Imalo je to pozorište tri profesionalna glumca: Kaju Đorđević, Miju Nauparca i Leku Bošnjanca. Personal se sastojao još od suflera Cake i Ljube radnika.

Ljuba je sve predstave provodio na jednoj stolici iza zavese. Bio je zadužen da se zavesa, u određeno vreme, otvori, ili zatvori. Ali, uvek je neko morao da se prihvati zaduženja da u to određeno vreme budi Ljubu, jer je on na svojoj stolici dremao.


*****



Voja Mirić na dodeli glumačkih nagrada: U pozadini su kolege
Mira Banjac i Vladimir Popović (foto: TV novosti)
TE DALEKE godine ja sam u Kruševac došao iz još dublje provincije. I ko zna kako bih se snašao, da li bih se uopšte i snašao i šta bi bilo sa mojim školovanjem, da se nekim slučajem nisam našao u istoj klupi sa Borom Mazgom.

Po prirodi zatvoren i nesnalažljiv, uglavnom sam ćutao. Ni sa kim se nisam družio, salbo sam i učio. Hranio sam se u radničko-službeničkoj menzi, koja se kasnije godinama zvala restoran "Beograd".

Gledao bih izjutra ako poranim, kako u menzi skidaju kutlačom bubašvabe sa mleka, koje je ranije, u toku noći, bilo pripremljeno za doručak. Gledao i ćutao, i tog mučnog utiska nikako nisam uspevao da se oslobodim.

A Bora Mazga je bio dobroćudan veseljak. Nemiran, otvoren, spreman da svaku ozbiljnost preokrene na šalu, sposoban da svakome priđe, sa svakim da porazgovara. Sve je ljude shvatao kao sebi ravne, pa se tako i ponašao. 

Lepo je svirao na harmonici. Meni nije dozvoljavao da se osećam kao došljak. Zadirkivao me, šalio se, podsmevao mi se, ali i pokazivao da mogu da imam druga, da nisam potpuno sam.

Bio je visok, mršav, malo povijenog stasa, i zbog visine, i zbog bolesnih grudi. Bled, bolešljiv. Posle gimnazije, nije se upisao na fakultet.

Bolest ga je sprečila, i nekoliko godina kasnije, umro je.

Zahvaljujući njemu, postao sam glumac. Ali, ne što je imao nameru da nešto učini za mene, da mi pomogne, da me nečim angažuje, nego je to ispalo sasvim slučajno, sticajem okolnosti.

Hteo je da mi priredi komediju, da me dovede u glupu situaciju, pa da posle priča drugovima kako me je namagarčio, kako sam bio smešan i zbunjen, kako sam se glupo ponašao, kako nisam umeo da se snađem.

A ja sam sve to pretrpeo, podneo, kao da nije bila šala i dopustio da mi to preokrene život.



*****



JEDNOG hladnog dana, negde pred dvadeset i deveti novembar, posle časova, pošli Bora i ja u menzu na ručak. Presreo nas Bora Muzičar, nastavnik pevanja, koji je takođe, kao amater, bio glumac u pozorištu. Ispričao Bori svoje jade kao da su stari drugari, a ne profesor i đak.

U predstavi koja je pripremana za praznik, Bora Muzičar je imao svoju ulogu, ali iznenada mu je naređeno da ide u Aleksandrovac. I u Aleksandrovcu je trebalo da se proslavlja Dan Republike, i tamo je trebalo da se spremi priredba, pa nastavniku naredili da ide tamo i pripremi hor.

"Ne znam šta da radim" - žalio se Bora Muzičar Bori Mazgi. - "Ne znam kako da kažem upravniku. Koga sad da nađe mesto mene, ali, naređenje mora da se izvrši, ja moram u Aleksandrovac".

Najbolje je rešenje bilo, naravno, da se izgubi, a da po Bori Mazgi javi upravniku, pa nek se snalazi kako zna.

Tako je i rešio da učini.

"Hajdemo do pozorišta" - rekao mi je Bora Mazga koji je bez uzbuđenja prihvatio da bude glasnik tako loše vesti.

"Šta ću ja tamo" - pobunio sam se.

"Ništa, da mi praviš društvo" - objasnio je mirno.

Ušli smo u pozorište.

Tu sliku nikada neću zaboraviti: prazna sala, na sredini bubnjara i oko nje nekoliko ljudi. Bila je proba. Za praznik je pripremana drama Ostrovskog, "Oluja", kako su je tada zvali, odnosno
kako joj je danas ime.

Upravnik pozorišta, Bora Kiseli, kako su ga zvali njegovi pozorišni saradnici, ili profesor Mihailović, kako smo ga zvali u školi, pogledao nas je sa čuđenjem, jer je očekivao nekog drugog, a ne Boru Mazgu i nepoznatog mladića.


*****



UŠINUO SAM SE čim je Bora Mazga progovorio. On se profesoru Mihailoviću obratio na ti, kao da su zajedno pasli koze. 

"Poručio ti Bora Muzičar da od njegove uloge nema ništa" - rekao je bez uvijanja.

"Kako to?" - začudio se upravnik.

"Lepo. Naredili mu da ide u Aleksandrovac da sprema hor."

Bora Kiseli je postao još kiseliji. Slegnuo je ramenima, počeo da se vajka da uvek tako nešto nepredviđeno priređuju, i kako samo može u takvim uslovima da se radi.

"Koga sad da nađem" - govorio je očajan. - "Ko sad da zameni Boru Muzičara?" 

Bora Mazga je, čini mi se, pomalo i uživao u toj takvoj situaciji. Voleo je uopšte tako da ljude stavlja na muke.

Onda mu je najednom palo napamet da se naruga i meni i upravniku pozorišta. Pogledao je u mene, pa u upravnika i rekao.

"Pa, evo, moj kolegacija. Uzmi njega."

Ja samo što nisam propao kroz pod. Pocrveneo sam od stida, došlo mi je da pobegnem, da se sakrijem negde. Ali upravnik me je pogledao sasvim ozbiljno, jer Borin predlog nije shvatio kao šalu.

"Jesi li igrao kad?" - upitao je.

"Nisam" - jedva sam izgovorio.

"Svejedno, hajde da probamo."

Trebalo je da igram starca. Objasnili su mi da treba da izađem na binu, sa štapom u ruci, malo poguren, i da počnem da pričam: "Bilo je to pre sedamdeset godina... "

Umesto štapa stavili su mi u ruke neku letvu, zaostalu iza radnika, koji su kafanu preuređivali u pozorište.

Bora Mazga je uživao u mojim mukama, a ja sam snosio sudbinu, jer me je bilo stid da postupim bilo kako drukčije.

Proba je završena. Upravnik pozorišta nije bio zadovoljan, ali i on je bio primoran da ćutke prima darove sudbine.


*****



DO PREMIJERE sam uspeo ponešto i da naučim. Upravnik me je stalno opominjao da ne govorim kao dete, nego bar normalno, ako već nisam u stanju da se preobratim u starca.

Posle sam dobijao uloge redovno. Čak sam doživeo da za moju ulogu u "Kir Janji" dobijem pohvalne kritike u lokalnom listu.

Više nisam bio usamljen, više nisam bio došljak. Čak sam počeo i da učim, jer da bih ostao u pozorištu, podrazumevalo se da moram biti dobar đak.

I moje interesovanje za pojedine predmete se izmenilo. Ranije sam imao dobre ocene uglavnom iz matematike, fizike, hemije. Posle ulaska u pozorište, počeo sam da dobijam dobre ocene iz srpskog, istorije...

Često se upitam, kakve su bile te naše predstave.

I mislim da su bile dobre, jer su bile plod entuzijazma, jedne opšte želje da se stvara, da se gradi, uzdiže. Jer, nije bilo velike razlike između nas koji smo prikazivali i onih kojih su to gledali, jer nije bilo tako oštre granice između ansambla i publike.

Napisao: Voja Mirić, obrada: Yugopapir (TV novosti, oktobar 1974.)



Podržite Yugopapir: FB TW Donate