Ušli smo u pozorište. Tu sliku nikada neću zaboraviti: prazna sala, na sredini bubnjara i oko nje nekoliko ljudi. Upravnik pozorišta, Bora Kiseli, kako su ga zvali njegovi pozorišni saradnici, ili profesor Mihailović, kako smo ga zvali u školi, pogledao nas je sa čuđenjem, jer je očekivao nekog drugog, a ne Boru Mazgu i nepoznatog mladića
Moji školski drugovi su mi zavideli pomalo što mogu da uđem u pozorište
kad god mi je volja, što mogu da gledam koju god hoću predstavu. Iz
gledališta, ili iza scene. A danas, verujem, niko od njih ne bi ni
ušao u jedno takvo pozorište.
Bila je to nekad kafana, pa
prepravljena za pozorište. U Kruševcu, nedaleko od moje gimnazije,
tamo gde je sada srednja ekonomska škola. Još vlažan i hladan
malter, neokrečeni zidovi, klupe kakvih danas više nema ni po
seoskim bioskopima.
Ali, ipak, bilo je to pozorište, pravo
pravcato. Isto tako dobro i značajno kakva su danas beogradska
pozorišta. Ili, još bolje, još značajnije.
Za hladnih dana, bilo bi u njemu
hladno, i gledale bi se predstave uz cvokot zuba, ali posetilaca je
bilo toliko da je uvek bilo toplo, od ljudskih tela. I, čak, nisu
mogli ni da stanu tu svi koji su hteli da dođu, svi koji su hteli da
vide naše predstave.
Ne zato što su one bile bolje nego u nekom drugom pozorištu, ne zato što smo se mi nešto izdvajali glumom. Jednostavno, ljudi su hteli u pozorište takvo kakvo je.
Ne zato što su one bile bolje nego u nekom drugom pozorištu, ne zato što smo se mi nešto izdvajali glumom. Jednostavno, ljudi su hteli u pozorište takvo kakvo je.
Imalo je to pozorište tri
profesionalna glumca: Kaju Đorđević, Miju Nauparca i Leku
Bošnjanca. Personal se sastojao još od suflera Cake i Ljube
radnika.
Ljuba je sve predstave provodio na jednoj stolici iza zavese. Bio je zadužen da se zavesa, u određeno vreme, otvori, ili zatvori. Ali, uvek je neko morao da se prihvati zaduženja da u to određeno vreme budi Ljubu, jer je on na svojoj stolici dremao.
Ljuba je sve predstave provodio na jednoj stolici iza zavese. Bio je zadužen da se zavesa, u određeno vreme, otvori, ili zatvori. Ali, uvek je neko morao da se prihvati zaduženja da u to određeno vreme budi Ljubu, jer je on na svojoj stolici dremao.
*****
Po prirodi zatvoren i nesnalažljiv, uglavnom sam ćutao. Ni sa kim se nisam družio, salbo sam i učio. Hranio sam se u
radničko-službeničkoj menzi, koja se kasnije godinama zvala
restoran "Beograd".
Gledao bih izjutra ako poranim, kako u menzi skidaju kutlačom bubašvabe sa mleka, koje je ranije, u toku noći, bilo pripremljeno za doručak. Gledao i ćutao, i tog mučnog utiska nikako nisam uspevao da se oslobodim.
Gledao bih izjutra ako poranim, kako u menzi skidaju kutlačom bubašvabe sa mleka, koje je ranije, u toku noći, bilo pripremljeno za doručak. Gledao i ćutao, i tog mučnog utiska nikako nisam uspevao da se oslobodim.
A Bora Mazga je bio dobroćudan
veseljak. Nemiran, otvoren, spreman da svaku ozbiljnost preokrene na
šalu, sposoban da svakome priđe, sa svakim da porazgovara. Sve je
ljude shvatao kao sebi ravne, pa se tako i ponašao.
Lepo je svirao na harmonici. Meni nije dozvoljavao da se osećam kao došljak. Zadirkivao me, šalio se, podsmevao mi se, ali i pokazivao da mogu da imam druga, da nisam potpuno sam.
Lepo je svirao na harmonici. Meni nije dozvoljavao da se osećam kao došljak. Zadirkivao me, šalio se, podsmevao mi se, ali i pokazivao da mogu da imam druga, da nisam potpuno sam.
Bio je visok, mršav, malo povijenog
stasa, i zbog visine, i zbog bolesnih grudi. Bled, bolešljiv. Posle
gimnazije, nije se upisao na fakultet.
Bolest ga je sprečila, i nekoliko godina kasnije, umro je.
Bolest ga je sprečila, i nekoliko godina kasnije, umro je.
Zahvaljujući njemu, postao sam glumac. Ali, ne što je imao nameru da nešto učini za mene, da mi pomogne,
da me nečim angažuje, nego je to ispalo sasvim slučajno, sticajem
okolnosti.
Hteo je da mi priredi komediju, da me dovede u glupu situaciju, pa da posle priča drugovima kako me je namagarčio, kako sam bio smešan i zbunjen, kako sam se glupo ponašao, kako nisam umeo da se snađem.
A ja sam sve to pretrpeo, podneo, kao da nije bila šala i dopustio da mi to preokrene život.
Hteo je da mi priredi komediju, da me dovede u glupu situaciju, pa da posle priča drugovima kako me je namagarčio, kako sam bio smešan i zbunjen, kako sam se glupo ponašao, kako nisam umeo da se snađem.
A ja sam sve to pretrpeo, podneo, kao da nije bila šala i dopustio da mi to preokrene život.
*****
JEDNOG hladnog dana, negde pred dvadeset i deveti novembar,
posle časova, pošli Bora i ja u menzu na ručak. Presreo nas Bora
Muzičar, nastavnik pevanja, koji je takođe, kao amater, bio glumac
u pozorištu. Ispričao Bori svoje jade kao da su stari drugari, a ne
profesor i đak.
U predstavi koja je pripremana za
praznik, Bora Muzičar je imao svoju ulogu, ali iznenada mu je naređeno da ide u
Aleksandrovac. I u Aleksandrovcu je trebalo da se proslavlja Dan
Republike, i tamo je trebalo da se spremi priredba, pa nastavniku
naredili da ide tamo i pripremi hor.
"Ne znam šta da radim" - žalio se Bora Muzičar Bori Mazgi. - "Ne
znam kako da kažem upravniku. Koga sad da nađe mesto mene, ali,
naređenje mora da se izvrši, ja moram u Aleksandrovac".
Najbolje je rešenje bilo, naravno, da
se izgubi, a da po Bori Mazgi javi upravniku, pa nek se snalazi kako
zna.
Tako je i rešio da učini.
Tako je i rešio da učini.
"Hajdemo do pozorišta" - rekao mi
je Bora Mazga koji je bez uzbuđenja prihvatio da bude glasnik tako
loše vesti.
"Šta ću ja tamo" - pobunio
sam se.
"Ništa, da mi praviš društvo" - objasnio je mirno.
Ušli smo u pozorište.
Tu sliku nikada neću zaboraviti: prazna sala, na sredini bubnjara i oko nje nekoliko ljudi. Bila je proba. Za praznik je pripremana drama Ostrovskog, "Oluja", kako su je tada zvali, odnosno
Tu sliku nikada neću zaboraviti: prazna sala, na sredini bubnjara i oko nje nekoliko ljudi. Bila je proba. Za praznik je pripremana drama Ostrovskog, "Oluja", kako su je tada zvali, odnosno
kako joj je danas ime.
Upravnik pozorišta, Bora Kiseli, kako su ga zvali njegovi pozorišni saradnici, ili profesor Mihailović, kako smo ga zvali u školi, pogledao nas je sa čuđenjem, jer je očekivao nekog drugog, a ne Boru Mazgu i nepoznatog mladića.
Upravnik pozorišta, Bora Kiseli, kako su ga zvali njegovi pozorišni saradnici, ili profesor Mihailović, kako smo ga zvali u školi, pogledao nas je sa čuđenjem, jer je očekivao nekog drugog, a ne Boru Mazgu i nepoznatog mladića.
*****
UŠINUO SAM SE čim je Bora Mazga
progovorio. On se profesoru Mihailoviću obratio na ti, kao da su
zajedno pasli koze.
"Poručio ti Bora Muzičar da od
njegove uloge nema ništa" - rekao je bez uvijanja.
"Kako to?" - začudio se upravnik.
"Kako to?" - začudio se upravnik.
"Lepo. Naredili mu da ide u Aleksandrovac da sprema hor."
Bora Kiseli je postao još kiseliji.
Slegnuo je ramenima, počeo da se vajka da uvek tako nešto
nepredviđeno priređuju, i kako samo može u takvim uslovima da se
radi.
"Koga sad da nađem" - govorio
je očajan. - "Ko sad da zameni Boru Muzičara?"
Bora Mazga je, čini mi se, pomalo i
uživao u toj takvoj situaciji. Voleo je uopšte tako da ljude stavlja na muke.
Onda mu je najednom palo napamet da se naruga i meni i upravniku pozorišta. Pogledao je u mene, pa u upravnika i rekao.
Onda mu je najednom palo napamet da se naruga i meni i upravniku pozorišta. Pogledao je u mene, pa u upravnika i rekao.
"Pa, evo, moj kolegacija. Uzmi
njega."
Ja samo što nisam propao kroz pod.
Pocrveneo sam od stida, došlo mi je da pobegnem, da se sakrijem
negde. Ali upravnik me je pogledao sasvim ozbiljno, jer Borin predlog nije
shvatio kao šalu.
"Jesi li igrao kad?" - upitao
je.
"Nisam" - jedva sam izgovorio.
"Svejedno, hajde da probamo."
Trebalo je da igram starca. Objasnili su mi da treba da izađem na binu, sa štapom u ruci, malo poguren, i
da počnem da pričam: "Bilo je to pre sedamdeset godina... "
Umesto štapa stavili su mi u ruke neku letvu, zaostalu iza radnika, koji su kafanu preuređivali u pozorište.
Umesto štapa stavili su mi u ruke neku letvu, zaostalu iza radnika, koji su kafanu preuređivali u pozorište.
Bora Mazga je uživao u mojim mukama,
a ja sam snosio sudbinu, jer me je bilo stid da postupim bilo kako
drukčije.
Proba je završena. Upravnik pozorišta nije bio zadovoljan, ali i on je bio primoran da ćutke prima darove sudbine.
Proba je završena. Upravnik pozorišta nije bio zadovoljan, ali i on je bio primoran da ćutke prima darove sudbine.
*****
DO PREMIJERE sam uspeo ponešto i da naučim. Upravnik me
je stalno opominjao da ne govorim kao dete, nego bar normalno, ako
već nisam u stanju da se preobratim u starca.
Posle sam dobijao uloge redovno. Čak
sam doživeo da za moju ulogu u "Kir Janji" dobijem pohvalne
kritike u lokalnom listu.
Više nisam bio usamljen, više nisam bio došljak. Čak sam počeo i da učim, jer da bih ostao u pozorištu, podrazumevalo se da moram biti dobar đak.
I moje interesovanje za pojedine predmete se izmenilo. Ranije sam imao dobre ocene uglavnom iz matematike, fizike, hemije. Posle ulaska u pozorište, počeo sam da dobijam dobre ocene iz srpskog, istorije...
Više nisam bio usamljen, više nisam bio došljak. Čak sam počeo i da učim, jer da bih ostao u pozorištu, podrazumevalo se da moram biti dobar đak.
I moje interesovanje za pojedine predmete se izmenilo. Ranije sam imao dobre ocene uglavnom iz matematike, fizike, hemije. Posle ulaska u pozorište, počeo sam da dobijam dobre ocene iz srpskog, istorije...
Često se upitam, kakve su bile te naše
predstave.
I mislim da su bile dobre, jer su bile plod entuzijazma, jedne opšte želje da se stvara, da se gradi, uzdiže. Jer, nije bilo velike razlike između nas koji smo prikazivali i onih kojih su to gledali, jer nije bilo tako oštre granice između ansambla i publike.
Napisao: Voja Mirić, obrada: Yugopapir (TV novosti, oktobar 1974.)
I mislim da su bile dobre, jer su bile plod entuzijazma, jedne opšte želje da se stvara, da se gradi, uzdiže. Jer, nije bilo velike razlike između nas koji smo prikazivali i onih kojih su to gledali, jer nije bilo tako oštre granice između ansambla i publike.
Napisao: Voja Mirić, obrada: Yugopapir (TV novosti, oktobar 1974.)
