SP Meksiko 1986: O fenomenu popularnosti Bore Milutinovića / "On je naše srce iz Jugoslavije!"




"Da li još jedna velika zemlja navija za Meksiko?", pitao je meksički kolega grupu jugoslovenskih izveštača. "Zbog Bore, kako da ne". Uskliknuo je: "Viva Meksiko, viva Jugoslavija!"




Jun 1986: Veliki fudbalski rat vodi se ovde uz slogan "Mehiko, Bora, Bora, ra, ra"! Za Boru Milutinovića ne štede se i najveći komplimenti. Bogati kažu "veliki genije za male pare" - a siromašni "on je naše srce iz Jugoslavije"...


*****



Imamo pravo na utisak i paralelu po cenu političkog previda: kada bi se u ovim čudesnim meksičkim danima fudbala, kojim slučajem na opštenarodnim izborima našli s jedne strane meksički zvaničnici, kojima je narod oštrim zviždukom na otvaranju Mundijala rekao ono što im misli, a s druge fudbalski selektor Bora Milutinović, bar u ovih mesec dana meksičkog ludovanja s fudbalom, pobednik bi se sa sigurnošću mogao predvideti. 

Jednostavno, pobedio bi slogan za svaki dan i noć ovojunskog Meksika:

"Meksiko, Meksiko - Ra, Ra, Ra! - Bora, Bora - Ra, Ra, Ra!"


Čovek na reč iz Jugoslavije



Bora Milutinović (foto: RTV revija)
Pre desetak godina Bora je došao u Meksiko, kao igrač na zalasku karijere. Došao je među meksičke "Pume" klub Universidad autonomio de Mehiko. Nije Meksikance opčinio kao igrač, ali je već tada postao pomoćni trener, savršeni demonstrator. 

Savestan i vredan za trojicu, Bora Milutinović je daleko od "Acteka" stadiona krenuo tamo gde se fudbal rađa - na ubogu periferiju najvećeg grada na svetu...

Priča će dalje ličiti na bajku za musave dečake širom sveta. 

Jednog dana, pa drugog i petog, Bora Milutinović je pronašao dečaka žabaste građe Uga Sančeza i odveo ga u Universidad...

- Hvala ti Ugo za ovo što činiš za meksički narod, veliko ti hvala - reći će deset godina docnije, pre neki dan, meksički predsednik Migel de la Madrid aktuelnom nacionalnom junaku Meksika Ugu Sančezu. 

Reći, dakle, za Ugov put do vrhova fudbala od dana kada je najvećeg fudbalskog stara Meksika za ruku sa periferije u fudbal doveo Bora Milutinović.

Ugo Sančez, današnji vođa navale meksičke reprezentacije i slavnog Reala iz Madrida životno je delo Bore Milutinovića, baš tako.

- Moj brat, veliki čovek Bora Milutinović je za sve zaslužan. Veliko mu hvala za moj život! - rekao je najnoviji idol meksičkog naroda Ugo Sančez celom svom narodu u predvečerje ovog Mundijala u svom televizijskom obraćanju naciji.


Da nam bude lakše, dragi Meksikanci!



Bio je obuzet ponosom tog časa "čovek na reč" iz Jugoslavije, srećan što je ovaj čin u meksičkoj zemlji doživeo u krugu izveštača iz Jugoslavije. Prišao mu je tada Galjermo Kanjedo, predsednik organizacionog odbora Mundijala, inače glavešina u političkom životu Meksika, duboko mu zahvalio, a onda zahvalio svima nama "što Meksiko ima Boru, prvog i jedinog stranog čoveka koji ovde već deset godina radi bez ugovora - nego na reč."

Imao je slovo u centralnoj emisiji na televiziji i Bora Milutinović: sa toliko toplih reči da ga je meksička štampa zbog toga sutradan opevala.

- Igraćemo dostojanstveno i dobro na Mundijalu, borićemo se za pobede Meksika, za što više
pobeda nad svetskim fudbalskim velikanima. One će doći, moraju doći, jer meksički mlad čovek može da se takmiči sa svetom. Hoćemo pobede danas, da nam bude lakše, dragi Meksikanci.

Bile su to Borine reči, posle kojih su na ulicama meksičkih gradova nastale spontane manifestacije čudesnih fudbalskih fanatika.

"Bora, Bora-ra, Ra, Ra!" tako je narod, čućete na svakom mestu poslednji put u traženju sreće klicao Emilijanu Zapati. Veličanstveno.

Kada je pre dve godine Bora Milutinović postavljen za selektora nacionalnog tima, još kako je bilo otpora među domaćim trenerima, koji su išli čak i u odbranu nacionalnog ponosa najjavnijim pitanjem: zašto stranac u sedlu meksičkog fudbala kada se tako nešto nikada nije dogodilo?

Igrači Universidada, čiji je Bora glavni trener bio pet godina, jasno sa Ugom Sančezom na čelu, rekli su svoje: 

- Bora je Ombre (čovek, ljudina), Bora je trener za svaku meksičku dušu, meksička država ga mora izabrati!

Zašto su tako rekli?

Zato što je Bora Milutinović svakog od njih lično podizao i podigao, zato što odvažno uvodi u tim mlade igrače - i zato što je to neophodno za Meksiko, zato su takve i što ih sada slede i ljubomorni meksički treneri.

Kada je pre dve godine postavljen za nacionalnog "direktore tehnika", Bora je rekao da mora biti kako on kaže. 

A rekao je: prve godine hoću da upoznam svakog ligaškog igrača, a druge, kad izaberem reprezentativce, ljutnje nema: oni će se godinu dana pripremati za Mundijal i neće moći da igraju za svoje klubove.

Revolucionarni potez je, reći će Bora, bio Meksiku neophodan, jer sa takmičarskim navikama iz svoje lige, na Mundijalu Meksiko ne bi imao šta da traži. Pravo na otpor je oduzeto ligaškim trenerima, i meksički tim je postao ekipa broj jedan.

Šezdeset i nešto utakmica je meksička reprezentacija odigrala u godini priprema, doživela je samo sedam poraza. Borin uspeh je priznat, a Meksiko je počeo da živi u najvećoj nadi da će na ovom Mundijalu nacionalni "cvetovi" stići do fudbalskih nebesa.

Posle pobede nad Belgijom, prve u fudbalskoj istoriji Meksika na svetskim šampionatima, oko pet miliona ljudi u glavom gradu, sa svim svojim čarobnim marijačima i veselim senjoritama, otpočelo je najveći nacionalni ples u istoriji. 

Osetivši da je došao dan meksičke fudbalske nezavisnosti, svi ti ljudi u transu koji se jednostavno ne može opisati krenuli su ka najsvetijoj tački svog bitisanja, ka spomeniku nezavisnosti, da tamo zažele kuda dalje da ide fudbalski Meksiko.

Grdne muke je vlada zbog toga imala. 

Na hitnoj sednici Komiteta za odbranu države doneta je odluka da se spomenik nezavisnosti Meksika ogradi visokim tarabama, jer "svašta može da se dogodi".


Može li srpski, senjor Pedro?



Ugo Sančez i Bora Milutinović, dva fudbalska prosvetiteljska idola ustalasalih masa molili su za red i mir. I, mir je uspeo, narod je svoje veselje stišao.

Spomenuo neki naš pakosnik, negde u novinama, kako Bora namerava da primi meksičko državljanstvo, želeći valjda da u onoj kampanji protiv njegovog brata Miloša, i njega ovde uznemiri. 

Došlo to do Bore, razljutilo ga još kako. 

A ako se za nekog našeg čoveka u stranom svetu može reći da je Jugosloven, onda je to Bora. 

Govori tim povodom za jugoslovensku televiziju.

- Zar dete iz Bajine Bašte ume da zaboravlja... Šta će moja tetka u Boru, koja mi je i otac i majka, reći kad čuje za tu pakost, zaboga, o mom državljanstvu.

Hoće Bora, kaže, ukoliko bude uspeha na ovom Mundijalu da okuša sebe i u nekom evropskom klubu, ali će - zašto da ne - uvek ostati između Jugoslavije i Meksika. 

I zbog toga što će, dok ovi redovi budu pred čitaocima "Radio TV revije", u Borinoj kući u Meksiku prvi put odzvoniti plač deteta. 

Bora do sada nije imao dece, sada će najveću sreću podeliti sa svojom lepom suprugom iz Meksika Marijom.

Neka vam nesređeni detalji iz Borinog života ovde ne smetaju, nije bilo vremena za opis po sistematizaciji...

Postavljali su pitanja visprenom Bori Milutinoviću na konferenciji za štampu, posle pobede nad Belgijom svi odreda: Meksikanci, Kinezi, Argentinci, Francuzi, Italijani, mi, svi odreda. 

Oglasio se i bucmasti mladi novinar iz Čilea:

"Pedro Pavlović, Televizija Santjago de Čile. Imam pitanje za Boru..."

"Može li srpski, senjor Pedro" - pita Bora Pedra Pavlovića.

"Žao mi je, mnogo mi je žao, preci me nisu naučili našem jeziku" - odgovorio je Pedro, a dijalog je naišao na velike simpatije nekoliko stotina novinara.

"Da li još jedna velika zemlja navija za Meksiko?", pitao je meksički kolega grupu jugoslovenskih izveštača.

"Zbog Bore, kako da ne".

Uskliknuo je: 

"Viva Meksiko, viva Jugoslavija!"

Bogati, oni iz neukusno luksuznih apartmana, na prekrasnom stadionu "Acteka" kažu o Bori: 

"Grande genie para poko pesos!"

Dakle, veliki genije za malo para, jer njima je uvek i do toga. 

A oni siromašni, divan narod meksički, kažu o Bori: 

"On je naše srce iz Jugoslavije!"

A mi da kažemo: ponosni smo što je naš čovek Velibor Milutinović tako lepo uspeo. 

Uzgred, sve vas je toplo pozdravio.

Napisao: Dobrivoje Janković, obrada: Yugopapir (RTV revija, jun 1986.)



Podržite Yugopapir: FB TW Donate