Refik Kozić, od drugoligaša Istre do standardnog igrača Partizana: Miljenik beogradskih glumica




"Istra" je ušla u Drugu ligu. Naš veliki san je bio ispunjen. Ubrzo je došao i "prvi", otišli smo na blagajnu da podignemo platu. Moji drugovi su dobili po 400.000 starih dinara a ja svega - 200.000. Obrazloženje je glasilo "da nisam igrao na svim utakmicama". To me je pogodilo i razočaralo i kao čoveka i kao sportistu

Napredovao je tiho, bez velikog publiciteta. Napredovao je - brzo. Brže nego bilo koji jugoslovenski fudbaler za poslednju godinu-dve dana. Možda je jedino Zoran Filipović iz Crvene zvezde nešto brže stekao afirmaciju, popularnost i reprezentativni status.

Pa ipak, jedno je sasvim sigurno: Refik Kozić, levi half "Partizana", koračao je do uspeha u "čizmama od sedam milja".

Iz drugoligaša "Istre" gde je bio više rezerva nego standardni igrač, stigao je do "Partizana". Postao je standardni igrač "crno-belih".

Pozvan u mladu reprezentaciju Jugoslavije, odigrao je jednu utakmicu i bio - najbolji.

Ovih dana je savezni kapiten Vujadin Boškov izjavio da najozbiljnije računa na Kozića i kad je u pitanju naša najbolja selekcija. Tačnije, half "Partizana", koji ovog proleća zaista igra u reprezentativnoj formi, već je pozvan ...

Refik Kozić u životnoj formi 1973. godine (foto: Čik)


Da ne bi trenera Denina



Uspesi mladog fudbalera, kad se poređaju nekim savršenim hronološkim redom, možda i ne pobuđuju neku naročitu pažnju. Međutim, sportski i životni put Refika Kozića - to je čudna priča, puna teških trenutaka, razočaranja, sumnji u sebe i svoje mogućnosti.

Uostalom, čujmo je:

- Fudbal sam počeo da igram tek u 15. godini. Primljen sam u juniore "Istre", ali sam se na prvom koraku razočarao. Došao sam na prvi trening i ekonom kluba mi je rekao:

"Mali, za tebe nema patike. Ne možeš da igraš...!"

Ostao sam po strani, a suze su mi potekle niz lice.

U to je naišao trener Đorđe Denin i, videvši me tužnog i uplakanog, pozvao da dođem. Dobio sam i opremu i zauzeo mesto u ekipi.

Igrali smo utakmicu. Mene su postavili da igram na mestu centarhalfa i ja sam dao tri gola. Kasnije sam bio stalni član juniorske ekipe. Počeo sam povremeno da uskačem u prvi tim.

Međutim, nije mi pošlo za rukom da postanem standardni prvotimac i ja sam se zbog toga razočarao. Osećao sam da mogu da igram, i to dobro, aln pravu šansu mi nisu pružili.

Odlučio sam da idem u Armiju. Po povratku sa odsluženja vojnog roka ponovo sam se vratio u matični klub. Pomalo sam trenirao, povremeno igrao i dani su prolazili.

Onda su došle kvalifikacije. Za ulazak u Drugu ligu igrali su moj tim i "Radnik" iz Velike Gorice. Nisam bio ni među jedanaest igrača. Bio sam rezerva. Pred utakmicu mi je prišao novinar Armando Černjul i upitao:

"Zar nisi u timu?"

"Nisam!"

"Ne brini zbog toga - pokušao je da me uteši. - Često se događa da rezervni igrač uđe u drugom poluvremenu i reši utakmicu!"

Ovog detalja sam se setio namerno. Stvarno, ušao sam u igru u drugom poluvremenu i postigao - pobedonosni gol!

"Istra" je ušla u Drugu ligu. Naš veliki san je bio ispunjen.

Ubrzo je došao i "prvi", otišli smo na blagajnu da podignemo platu. Moji drugovi su dobili po 400.000 starih dinara a ja svega - 200.000. Obrazloženje je glasilo "da nisam igrao na svim utakmicama".

To me je pogodilo i razočaralo i kao čoveka i kao sportistu. Pogotovu što je pre utakmice i kvalifikacija bilo rečeno da će igrač koji ostvari neki izuzetni podvig biti nagrađen kao i ostali, iako nije igrao na svim utakmicama.

Naljutio sam se, napustio prostorije kluba i rešio da ostavim fudbal. Za mnom su se, kad sam izlazio, "kotrljale" reči:

"On nam i ne treba. Ne mora više ni da dolazi ...!"


Dolazak u Partizan



Refik Kozić je bio razočaran i rešen da nikada više ne iziđe na fudbalski teren. Samo, postojao je jedan veliki problem: kako se pridržavati takve odluke. Voleo je fudbal, a još više ga je ljutilo to što je umesto priznanja "nagrađen" - omalovažavanjem.

Počeo je ponovo da trenira.

- U pripremnom periodu igrali smo nekoliko utakmica sa prvoligašima. Na kraju smo igrali meč i sa beogradskim "Partizanom". Na toj utakmici sam igrao prosečno, mislim da se nisam posebno istakao. Ali, posle meča mi je prišao potpredsednik kluba i saopštio da su se neki ljudi iz "Partizana" interesovali za mene. 

Kako nisam igrao dobro - nisam na te reči obratio neku posebnu pažnju.

Onda je počelo prvenstvo i ja sam se na svakoj utakmici trudio da igram što bolje, što najbolje mogu, iz inata.

Nisam tada ni slutio da se potpredsednik "Partizana" Golubičić i dalje interesuje za mene, da prati moje igre i ocene u štampi.

Tek, u pretposlednjem kolu, posle utakmice u Zagrebu protiv "Zagreba", saznao sam da se "Partizan" interesuje za mene i da želi da me dovede u svoje redove.

Kada su to čuli, kod mene u Pulu stigli su predstavnici "Dinama", "Rijeke". Našao sam se u dilemi - kuda da idem. 

Voleo sam "Partizan", želeo sam u njega da idem, ali... iz Beograda nije stizala nikakva vest.

Na poslednjoj utakmici sezone, koju smo igrali u Puli, stigli su da me gledaju i iz Rijeke, Zagreba, a stigao je i potpredsednik "Partizana".

I, kao za inat, na tom meču sam igrao slabo. Vreme je bilo toplo, sunčano, a ja po suncu ne mogu dobro da igram.

Kad su videli kako igram, svi zainteresovani su odustali, samo je dr Golubičić i dalje bio uporan da me dovede u "Partizan". 

I ja sam popustio.

Uz malo peripetija u matičnom klubu (tražili su četrdeset miliona za obeštećenje, ali su dobili samo dva), odlučio sam, ipak, da dođem u "Partizan".

Imao sam sreće da me Vasović odmah prihvati, uvede u tim (bilo je to na meču protiv Penjarola) i od toga vremena u mom životu se mnogo toga promenilo.


Do uspeha - dobrom igrom!



Refik: Cene ga Toplak, Boškov, Vasović
(foto: Čik)
- Brzo ste postali član mlade reprezentacije Jugoslavije. Kako to objašnjavate?

- Sve što sam do sada postigao - postigao sam samo radom i upornošću. Na poslednjim utakmicama sam igrao dobro, bar tako kažu, pa sam se tako nametnuo selektoru Toplaku.

- Na prvoj utakmici, protiv Mađarske, bili ste najbolji.

- Da, igrao sam dobro protiv Mađara. Tako je moralo i da bude. Želeo sam da opravdam poverenje selektora...

I, kad gle, čuda: posle tog meča trener Toplak je Kozića preporučio - Vujadinu Boškovu. Sada je Kozić jedan od najozbiljnijih kandidata za državni tim.

Zato ga i pitamo:

- U javnosti se veruje, i priča, da vas Vasović neobično ceni i forsira?!

- Zar je to nešto čudno? Vasović mi je mnogo pomogao samim tim što je verovao u mene i što mi je pružio šansu.

- Nedavno vas je i kaznio? 

- Jeste! Posle onog incidenta na utakmici "Partizan"-"Željezničar", kada je half Hadžiabdić nasrnuo na mene bez lopte, naš direktor je i mene kaznio iako nisam bio kriv. Ali, i pored toga, ne mogu da se ljutim na Vasovića. Njegovo obrazloženje kazne bilo je na mestu. 

Smatrao je da sam i u Mostaru nepotrebno zaradio "žuti karton", da mi nije bio potreban ni "obračun" s fudbalerom "Željezničara" i ja sam se složio s tim.

- Kako provodite slobodno vreme?

- Imam ga vrlo malo. Kad sam slobodan, obično iziđem s devojkom, ili ostanem kod kuće, da učim. Upisao sam Višu turističku školu i želeo bih da je završim.

- Imate, kažete, devojku? Da li je neka ozbiljna veza, ili ...

- Nije. Ja ne volim obaveze, pa se i zabavljam kratko. Za neke "maratonske veze" i "besmislene ljubavi" u "Partizanu" je zadužen Miki Živaljević. To je moj najbolji prijatelj, ali po tome, naravno, nije poznat.

Refik Kozić je već dobro osetio šta znači - popularnost. Na nedavnom derbiju između "Partizana" i "Crvene zvezde" žiri poznatih beogradskih glumica proglasio je Kozića za najboljeg fudbalera derbija.

Razgovarao: Nikola Simić, obrada: Yugopapir (Čik, maj 1973.)



Podržite Yugopapir: FB TW Donate