Jelena Kostić o 13. julu '41, Danu ustanka u Crnoj Gori: Dug prema mladima koji su dali svoje živote




Sada svi živimo u mirnoj i srećnoj zajednici. Dovoljno je da otvorimo novine, uključimo radio ili TV aparat, pa da zadrhtimo od strahota koje se dešavaju u svetu. Kad vidim da se tamo neki ljudi ubijaju, kolju, zbegove pune dece, sirotinju, sva uzdrhtim. To smo mi sve preživeli da bismo stvorili ovo što imamo sada

Septembar 1979: Jeleni Kostić, nosiocu Spomenice i niza ratnih i mirnodopskih odlikovanja bilo je samo 18 godina kad je 1941. godine s braćom i još šest drugarica krenula iz sela iz okoline Cetinja u narodnooslobodilačku borbu. Preživela bitke na Neretvi, Sutjesci, Sremski front, i danas kao penzioner, živi u Beogradu, ali svoje aktivnosti nije zapostavila...


*****



Svi se sigurno sećamo mnogih lekcija sa časova istorije, o herojskim bitkama u NOB, ali bitke na Neretvi, Sutjesci, Kozari, čuvene ofanzive koje su značile prekretnicu u čitavoj narodnooslobodilačkoj borbi i revoluciji ostaće kao simbol herojstva budućim generacijama.

To je dug prema svima onima koji su se borili u njima, koji su dali svoje živote, a najviše je bilo mladih, vršnjaka današnjih tek punoletnih devojaka i mladića. 

Takva je bila i Jelena Kostić.

Kad je iz rodnog sela kraj Cetinja krenula u borbu, bila joj je 18. godina.

Bio je i 13. jul 1941. Taj datum je zabeležen crvenim slovima kao Dan ustanka u Crnoj Gori.

- Ustanak je izbio u Ljubotinju - priseća se Jelena Kostić svojih prvih dana ratovanja. - Ja nisam učestvovala u njemu, jer smo se mi drugarice, devojke i žene, pripremale za bolnice. Još mnogo pre ovog datuma, sva napredna omladina je bila okupljena, bili smo članovi SKOJ. 

Neposredno pred dizanje ustanka, organizovali smo dva kursa, upoznavanje i rukovanje puškom za muškarce koji nisu služili vojsku, i kurs prve pomoći za devojke.

Sve se, naravno, radilo u najvećoj tajnosti.

Iako nisam učestvovala u samom ustanku, napadu i razoružavanju žandarmerijske stanice u Ljubotinju, prvo ratno, vatreno, krštenje doživela sam odmah sutradan, u bici na Korćelu, u okršaju s Italijanima.

Nije mi biilo prijatno, osećala sam i strah, ali čovek u takvim trenucima nikad nema dovoljno vremena da o tome razmišlja.

Tada sam samo mislila kako ćemo što više da potučemo i zarobimo Italijane, kako bismo došli do hrane, municije, zavoja, jer su oni pre toga sve bili pokupili. I uspeli smo!


Svi u borbu



Kad je Jelena sa svoja dva brata krenula od kuće u borbu, zajedno s njom, iz istog sela, pošlo je još šest devojaka:

Dara Popović, Danica Prlja, Stana Petranović, Danica Vukičević, Jelena Bajramović i Danica Koljnović. 

Bio je to kao "grom iz vedra neba" za vekovima patrijarhalno vaspitavanu crnogorsku porodicu.

Roditelji su teško primali odlazak sinova, muškaraca, a ženskog deteta...?

- Iako se danas trudimo da jednako vaspitavamo i ponašamo se isto i prema muškoj i prema ženskoj deci, jer je u nama ostala neka strepnja ako nam nekud sama krene kćer, više nego kad to učini sin - priča Jelena. - Onda možete da zamislite kako je to bilo pre gotovo 40 godina.

Ali i onda, kao i danas, mi nismo razmišljali kako će biti toj majci, ocu, nama je najveća čast bila da budemo omladinke.

Na mene toliko nisu uticala moja dva brata, koja su već bili članovi Partije, koliko Đina Vrbica, narodni heroj iz našeg kraja. Još pre rata ona je bila napredni student i u zatvoru i njene priče uticale su na mene i na moje drugarice da krenemo njenim putem.

Otišavši od kuće, Jelena je izvojevala ceo rat, prepešačila gotovo celu zemlju, učestvovala na najvećim okršajima.

Borila se na Sutjesci, Neretvi, bila na Sremskom frontu...

U trenucima kad se s puškom u ruci borila prsa u prsa, ili kada je na Neretvi brinula za svakog ranjenika, da slučajno nijedan ne padne neprijatelju u ruke, nije do kraja shvatila kolika će to prekretnica biti za našu zemlju.

- Kad se danas govori o tim borbama, to su velike i ponosne stvari, to je naš uspeh. Ja sam radosna i srećna kad se nađem na tim mestima, kako su sada lepi parkovi na njima, ali u duši mi je teško, jer se uveli setim kolikom je krvlju ta zemlja natopljena - kaže revolucionarka. - Zato nas mnogo zaboli i teško nam je kad vidimo ponegde nepravilnosti.

Ali, ipak, toga je malo i mi moramo biti zadovoljni, jer smo revoluciji dali sve - mladost i živote i sada svi živimo u mirnoj i srećnoj zajednici.

Dovoljno je da otvorimo novine, uključimo radio ili TV aparat, pa da zadrhtimo od strahota koje se dešavaju u svetu.

Kad vidim da se tamo neki ljudi ubijaju, kolju, zbegove pune dece, sirotinju, sva uzdrhtim. To smo mi sve preživeli da bismo stvorili ovo što imamo sada.


Verujem u mlade



Jelena Kostić danas živi u Beogradu. Penzioner je, majka dve kćeri i baka dvoje unučadi, ali svoje društvene aktivnosti nije zapostavila, naprotiv, gotovo da se još više angažuje, jer sada za njih ima i više slobodnog vremena.

Često se seća svojih drugarica iz rata, njihove hrabrosti, izdržljivosti i požrtvovanja.

Zadrhti nešto u njoj, unutra, zaiskri suza, jer od njih sedam, koje su zajedno iz sela krenule u rat, ostala je samo ona živa. 

Seća se i drugih žena iz bataljona i brigade.

- Najnoviji podaci govore da je u oslobodilačkom ratu na frontu i u pozadiini učestvovalo oko dva miliona žena - priča Jelena. - Nisam našla da je i jedna od njih dezertirala ili se predala neprijatelju. Bile su vrlo hrabre. Iako su im ginuli najrođeniji, niste im mogli videti suzu u oku. Sve te tuge preživljavale su u sebi. 

Sećam se majka Anđe Kopa. Kad smo krenuli 1941. godine u borbu, njoj je bilo oko 50 godina, ali joj to nije smetalo da zajedno sa svoja tri sina, tri komunista, u borbu pođe i ona.

Negovala je i nosila ranjenike, kazane za hranu, municiju, radila je kao da joj je bilo 20 godina, preživela je sve strahote i doživela da duboku starost provede u miru i današnjem društvu. Umrla je prošle godine.

Bilo je puno takvih majki, sestri, supruga... 

Jelena nije zaboravila i jednu Dalmatinku, čijeg se imena ne seća.

Pri prelasku Četvrte crnogorske brigade u Sandžaku, u zimu 1944. godine, Dalmatinka je bila zarobljena, ali je uspela da pobegne potpuno naga i po najvećem mrazu stigne i sakrije se u kući jedne Muslimanke. 

Kad se brigada vratila u Sandžak, našli su je, ali nije još dugo živela, jer je bila gotovo cela promrzla.

- Ove drugarice i još mnoge slične njima nikad ne mogu da zaboravim - sećajući se sa setom, priča revolucionarka. - Danas kad se setim, pitam se kako smo sve ono preživeli. Zato mi je žao što se danas žene nekako nedovoljno angažuju u društvenom radu.


Mi jesmo ravnopravne, ali nas je vrlo malo u delegacijama, na rukovodećim mestima.

Dospemo nekako do opštinskih i gradskih funkcija, ali dalje... malo teže ide.

Možda smo malo same krive za to. Jesu žene više vezane za porodicu, ali i ranije je tako bilo, a nisu imale ni vrtiće, ni sve električne aparate za domaćinstvo, pa su bile aktivnije.

Možda je i komfor učinio svoje. Zato mi moramo da radimo da se to promeni, jer revolucija nije samo rat, ona stalno teče i čovek treba da je uvek u akciji.

Mnogi su, na primer, nepoverljivi prema mladima. Sumnjaju u to da bi oni mogli da učine nešto slično što i mi.

A ja mladima verujem. Jer, mi smo im roditelji i mi ih vaspitavamo. Treba da smo svesni da kako ih usmerimo, tako će oni i ići. To što su uslovi života drukčiji, što naša deca imaju više nego mi, ne treba im prebacivati, naprotiv, treba da smo srećni što smo se za to izborili.

Zabeležila: Ljiljana Matejić, obrada: Yugopapir (Nada, septembar 1979.)



Podržite Yugopapir: FB TW Donate