Slobodan Janjić je izabran za "Idealnog muža 1991": U poseti popularnom bračnom paru iz Užica



Užice jeste naš rodni grad i mi ga volimo, ali je to još provincija, puna predrasuda. Bilo ih je i na naš račun, u stvari Slobin. Ti i takvi kritičari odmah su ga proglasili papučićem, jer ako si ti idealan muž, to znači da dobro kuvaš, spremaš po kući, žena te je dobro dresirala

Kada su se s takmičenja za izbor "Idealnog muža '91" vratili kući kao pobednici, dočekali su ih čestitanja i pohvale, pozivi telefonom, snimanja na televiziji... "Popularnost" im je brzo dozlogrdila. Jer, Snežana i Slobodan Janjić ne kriju da su oni obični ljudi koji svoju sreću grade na ljubavi i poverenju...


*****



Sreća u nesreći. Ili sudbina. Tako nekako je Slobodan Janjić, diplomirani ekonomista, iz Užica, primio saopštenje našeg žirija da je baš on Idealni muž '91. godine. Razumljivo, s obzirom da je samo nekoliko sati ranije verovao da nema većeg baksuza od njega. A šta se, zapravo, dogodilo, ispričao nam je kada smo porodicu Janjić nedavno posetili u njihovom domu.

Snežana i Slobodan Janjić sa sinovima Božidarom
i Dimitrijem (foto: Dušan Mišić)
- U pauzi između prepodnevnog takmičenja i finala, imao sam dovoljno vremena da završim jedan posao za svoju firmu, radnu organizaciju "Gradina" iz Užica - kaže. - Krenuo sam kolima kroz beogradsku saobraćajnu gužvu, koju inače jako dobro poznajem još iz studentskih dana, i - sudario se. 

Meni ništa, ali kola ni da se pomere. Vreme ističe, supruga me čeka u hotelu, ja moram kod majstora... Sve je krenulo naopako. Pa, ko bi na mom mestu drugo pomislio, nego da je najveći nesrećnik na svetu i da ovaj dan ne može dobro da se završi.

Na Slobodanovu sreću, slutnje su ga ovoga puta izneverile.

Taj 20. februar završio se mnogo, mnogo bolje i lepše, nego što je očekivao. Pobedio je u "borbi prsa u prsa" sa drugim finalistima i proglašen Idealnim mužem '91. godine.

To je njegovoj supruzi Snežani i njemu, preko noći, donelo veliku popularnost. Od kad su se vratili u Užice, telefon neprestano zvoni, čestitanja stižu sa svih strana, o njima pišu novine, snima ih televizija...

- Već smo se od svega toga malo umorili - kažu nam. - Istina, lagali bismo da kažemo da nam nije prijala tolika pažnja, ali samo prvih dana. Nismo navikli na situacije poput ove, pa se baš ne osećamo kao ribe u vodi, kad moramo po hiljadu puta da pričamo istu priču ili odgovaramo na pitanja, u stilu: kako se osećate kao idealan muž, ili koji je recept za idealan brak... Kao da takav recept stvarno postoji?!

Bilo kako bilo, prijatelji i rođaci su Snežanu i Slobodana dočekali svečano, uz čestitanje i pohvale. Radost i komentare. Naravno, a nismo ni očekivali da bude drukčije, čule su se i neke manje prijateljske primedbe.

- Takve priče nas nisu iznenadile - veli Snežana. - Jer, Užice jeste naš rodni grad i mi ga volimo, ali je to još provincija, puna predrasuda, ogovaranja, zlobnih komentara. Bilo ih je i na naš račun, u stvari Slobin. Ti i takvi kritičari odmah su ga proglasili papučićem, jer ako si ti idealan muž, to znači da dobro kuvaš, spremaš po kući, žena te je dobro dresirala... 

A ako već sve to radiš, zašto za to mora da sazna komšinica?! Kao da je to ono što od muža treba da očekuješ da bi sa njim bila srećna. Sreća je, u stvari, nešto mnogo drukčije i dublje.

A svoju sreću ovaj bračni par gradi već pet godina.

Upoznali su se u Užicu, zavoleli i, posle godinu i po dana zabavljanja, venčali. Bila je to, sećaju se, prava seoska svadba. Sve se odigravalo u selu, dvadesetak kilometara od Užica, u kući Slobodanovih roditelja, koju je u ta dva dana, koliko je veselje trajalo, posetilo 1.200 gostiju. Ni manje, ni više!

- Drukčije nije moglo - kaže Snežana. - Mi smo od sveg srca želeli da to bude mala, skromna svadba. Ali, kako je Slobodan jedini sin u porodici, slušali su se roditelji, a ne mladenci.

Danas Snežana i Slobodan žive gotovo u samom centru Užica, u udobno nameštenom dvosobnom stanu, gde su glavni "glumci" njihovi sinovi, petogodišnji Dimitrije i 20 meseci star Božidar.

Zaduženi za nestašluke, ova dva nemirka jedini strah imaju od tate. Mama je popustljivija i, naravno, "dežurna" za poljupce i nežnosti. Ipak, kad su deca u pitanju, ne možemo a da ne navedemo jedan događaj koji ovaj bračni par već prepričava kao anegdotu.


Žena ti se porodila, pa šta?



Snežana se sa drugim sinom Božidarom porodila u kući, a babica je, glavom i bradom, bio - Slobodan.

- Desilo se to nekoliko dana pred moj termin za porođaj - priča Snežana. - Bolovi su iznenada došli i ja sam shvatila da više nema vremena za odlazak u bolnicu. Sloba je, najpre, bio izbezumljen, a onda se pribrao, ni sada mi nije jasno kako, i mnogo mi pomogao. On je, inače, velika kukavica, plaši se i injekcije, a kad vidi krv, odmah pada u nesvest. Ovoga puta je, srećom, bio priseban.

- Ma, nije mi bilo do šale - dodaje Slobodan. - Ranije sam ono što narod kaže "pocrneo od muke", smatrao frazom, ali kad mi je tog julskog dana, onako u prolazu, pogled pao na ogledalo, uplašio sam se samog sebe. Bio sam potpuno crn u licu. Valjda od straha.

Tako sam i, umesto da telefonom okrećem hitnu pomoć, sve vreme vrteo 92, miliciju. I kad sam konačno dobio vezu i uzviknuo da mi se žena porodila u kući, dežurni milicionar mi je odgovorio:

"Pa, šta, nisi ni prvi ni poslednji!"

Slobodan se, ipak, pokazao kao dobra babica. Kad je lekarska ekipa stigla, sve je već bilo gotovo.

Rodio se zdrav i sladak plavušan kome je tata i pupak podvezao, i to crvenim koncem radi uroka. Uvio ga je u ćebe i ponosno predao u stručne ruke.

Danas je maleni Boki, kako mama i tata od milja zovu mlađeg sina, omiljena "igračka" ukućana. Dimitrije je već "veliki", ali je svejedno prava maza. Njih dvojica, u stvari, kao i sva druga deca, samo traže svoje, a Snežana i Slobodan im poklanjaju mnogo pažnje i ljubavi.

- Od njih se ne odvajamo - pričaju - naša četvorka je uvek zajedno. Pa i kad uveče idemo kod prijatelja vodimo Božidara i Dimitrija sa sobom, tamo ih i uspavamo, pa onda u naručju nosimo kući. Tako smo navikli, i tako nam je lepo.

Inače, Slobodan je rukovodilac jedne od poslovnica užičke radne organizacije "Gradina", a Snežana lekar u dečjem dispanzeru.

- Živimo veoma dinamično - priča Snežana. - Mnogo obaveza i na poslu i u kući, a mi sami, odvojeni od roditelja. Prinuđeni smo zato da se, poput mnogih drugih bračnih parova, snalazimo kako znamo i umemo.

Ja sam, recimo, često dežurna i odsutna po ceo dan i tada Sloba stupa na scenu. Radi sve ono što bih ja, inače, da sam kod kuće uradila. Mi ne delimo obaveze, zapravo nema posla u kući koji je isključivo moj, ili Slobin. Šta ko stigne, to i radi.

Slobodan, ipak, dodaje, da postoji jedna "slatka" obaveza koja je isključivo u njegovoj nadležnosti.

- Od kad su se deca rodila, jedino ih ja kupam. Kad nisam kod kuće, oni se ne kupaju - smeje se. - Jeste smešno, ali stvarno je tako. Kad mama hoće da ih okupa, ili im je voda hladna, ili im šampon ulazi u oči... I tako, čekaju mene.

A na Slobodana njegovi najmiliji uvek čekaju sa nestrpljenjem. Kad on nije tu, sati se otegnu i vreme nikako da prođe. A kad se pojavi, sve se odjednom menja. Tako bar kaže Snežana, a misle i njegovi sinovi.

- I zbog toga je on za mene idealan, a ne zato što usisa kuću ili spremi ručak - veli Snežana. - U njegovom prisustvu, pa čak i kad nije pored mene, osećam se opuštenom i slobodnom. Sigurnom. Verujem da i on deli isto osećanje kad je o meni reč. Zato je, valjda, i naš brak srećan.

A srećni jesu. To ne moraju da nam kažu. Vidi se.

Napisala: Zorka Stamenković, obrada: Yugopapir (Nada, mart 1992.)



Podržite Yugopapir: FB TW Donate