Blagoje Topličić Top, jedan od najboljih snimatelja reportera na svetu: Evo gola, Milanče! (1985)




Nemoj, kada budeš pisao, mnogo da me hvališ! Šta će ljudi da kažu? Evo, dogodilo mi se i da na jednoj utakmici od pet golova nisam snimio tri, napiši i to, dabome!


Blagoje Topličić, zvani Top, načinio je podvig prenoseći jednom kamerom utakmicu Luksemburg - Jugoslavija. Time je još jednom potvrdio da je nenadmašan u svom poslu...


*****



Svima koji vole sport u sećanju je sjajna igra Partizana u oktobru prošle godine protiv Kvins Park Rendžersa. Još su svežiji utisci sa očajne igre reprezentacije Jugoslavije u Luksemburgu. 

Snimak prve i prenos druge važne utakmice načinjen je samo jednom kamerom, a da gledaocima nije promakao ni najmanji detalj. 

Priznajemo da zvuči neverovatno, a ipak, dobro ste pročitali. 

Ta jedna jedina kamera nalazila se u rukama čoveka koji nije u stanju da razume reč "nemoguće" - Blagoja Topličića. Dve i po decenije radnog staža u Televiziji Beograd učinili su da Top, kako ga prijatelji zovu, stekne takvu veštinu da ga mnogi smatraju jednim od najboljih snimatelja reportera na svetu.

Nameru da u zgodnom ambijentu bašte obližnje kafanice napravimo intervju nismo mogli da ostvarimo. U zakazano vreme...

- Burazeru, izvini sad će da stngne taksi. Ideš ti lepo sa mnom na Karaburmu! Igraju OFK Beograd i Bar, pa ćemo mi, dabome, u poluvremenu malo da popričamo. Moram da snimim golove - izvinjavao se Blagoje.

Prema njegovoj informaciji utakmica je trebalo da počne u 16.45, ali, kaže, više voli da stigne ranije pa da sve lepo namesti. 

Stigli smo petnaest minuta ranije. 

Međutim, Top je, očigledno, bio slabo obavešten, jer je utakmica upravo počinjala.

- E, ovo najviše mrzim - žalio se dok je sa asistentom Milankom Đorđevićem užurbano pripremao kameru i stativ. - Šta bi bilo da sada padne gol, a ja još nisam počeo da snimam? Ništa. Spakujem stvari i lepo kući, dabome. Kakva mi je to reportaža! Bude 1:0, a ja nisam snimio gol!

Uskoro je sve bilo kako treba i Blagoje se malo smirio. Sa lica je nestala ljutina i ustupila mesto veselom raspoloženju. 

Kamera kojom Topličić snima ima digitalni časovnik. Na snimatelju je da ne propusti golove i šanse, a novinar ima zadatak da zabeleži minut u kome su bila uzbuđenja. 

Dugogodišnje iskustvo naučilo ga je da na vreme namiriše kada će da padne gol. I zaista: igrači Beograda krenuli su u napad koji, kao i oni prethodni, nije ništa obećavao.

- Evo gola, Milanče, piši, dvadeseti minut! - uzvikuje Blagoje, za trenutak prekidajući neposredno skakutanje oko stativa sa kamerom.

- Ma, kakav gol!

- Piši ti kad ti kažem!

Snimatelj je bio u pravu, Beograd je poveo sa 1:0.

Oko sokolovo, ruke udarničke: Blagoje Topličić (foto: TV novosti)


U rudniku Banovići...



U poluvremenu saznajemo da je prva Topličićeva ljubav bila fotografija. Detinjstvo je proveo u Medveđi, pored Trstenika, uz oca strastvenog foto-amatera. 

Kao srednjoškolac uzeo je prvi put kameru u ruke. Pročitao je oglas u kome je neki kino-klub pozivao zainteresovane da se učlane u snimateljsku sekciju i tako je počelo. 

Od 1961. godine, kada je došao u Televiziju, pa do ovih dana, prošao je kroz sve redakcije, ali mu je najlepše u sportskoj. 

Posao kojim se bavi omogućio mu je da vidi celo svet. Njegova kamera zujala je na mnogim olimpijadama, svetskim i evropskim takmičenjima. 

Gledaoci pamte divne reportaže o duelima Džajića i Fogtsa ili Džajića i Kamača




Sa uzbuđenjem se seća reportaže koju je snimio na čuvenoj Marakani kada se slavni Pele opraštao od brazliskog dresa. 

Dok je iz grla 200.000 temperamentnih Brazilaca grmelo: "Pele, Pele!", Blagoje je, sa dvanaest kilograma teškom kamerom, trčao za najboljim igračem sveta da bi izbliza snimio trenutak u kome je Pele svoj dres poklonio nekom fudbalskom poletarcu. 

Ruka snimatelja nije smela da zadrhti.

- Bilo je zaista lepih trenutaka u druženju sa kamerom, kao i onih teških kada sam radio po kiši ili mrazu. Ipak, jedna reportaža će mi ostati u sećanju dok sam živ. Bio sam još mlad snimatelj i radio sam prilog za Dnevnik o jednom sarajevskom pozorištu. 

Kada smo posao završili, na povratku u Beograd saznali smo za tešku nesreću u rudniku Banovići. Otišli smo odmah tamo. 

Ušao sam sa kamerom u jednu prostoriju u kojoj su ležala 52 mrtva rudara. 

Dok sam snimao, slušao sam njihove drugove kako, idući od jednog do drugog, sa suzama u očima izgovaraju imena svojih mrtvih kolega. Morao sam da snimam plačući.

Iz tužnih prisećanja prekinuo ga je žagor publike. 

Počelo je drugo poluvreme. 

Za nas je to bio znak da je razgovoru kraj. Na rastanku, Blagoje se nešto uzvrteo:

- Nemoj, kada budeš pisao, mnogo da me hvališ! Šta će ljudi da kažu? Evo, dogodilo mi se i da na jednoj utakmici od pet golova nisam snimio tri, napiši i to, dabome!

Zabeležio: S. Ristić, obrada: Yugopapir (TV novosti, 1985.)


"Indirekt" proslavio stoto emitovanje! (1975) 


Podržite Yugopapir: FB TW Donate