Ranko Munitić, davno obećani tekst: Olivera Marković i njena neponovljiva filmska karijera (1983)



Mladi jugo-reditelji otkrili su i počeli koristiti silne Oliverine mogućnosti unutarnje, psihološke transformacije. Drugim rečima, izveli su glumicu iz kaveza jedne večne uloge kamo su je zatvorili njihovi manje mudri kolege iz prethodnih generacija

Postoji glumica kojoj dugujem tekst već petnaestak godina. Pa izgleda da je došlo vreme da taj dug odradim...


*****



Tamo negde u drugoj polovini šezdesetih (zvuči već pomalo arheološki), odoh jedne večeri u "Atelje 212" na predstavu Ženeovih "Balkona". Diže se zastor, i, sećam se kao da beše jučer, pojavi se glavna ženska uloga: sva u crnom, povrh svega još crne naočari.

E sad, svako ko se iole razume u pozorište objasniće vam da su tamna stakla na očima (inače tipično "filmski" odnosno "filmadžijski" rekvizit) na scenskim daskama nešto jedva zamislivo, i, zapravo, krajnje opasno, zato što (poput nehotične maske) sakrivaju oči - kapitalni organ glumca koji s vama direktno komunicira, onda i zato što čitavo lice pretvaraju u neku vrstu mrtvog, otuđenog, postvarenog objekta.

A ipak, zvezda Ženeovog košmara izgledala je te večeri dvostuko živa i prisutna. (Sećam se samo još jedne osobe sposobne da iz crnih cvikera izvuče prvorazredni pozorišni efekt - beše to Bela Krleža na početku zagrebačke inscenacije "Poseta stare dame", u režiji Bojana Stupice).


Kritičar traži lice



Elem, pojavi se na sceni "Ateljea 212" naočita dama u crnom i sa crnim naočarima, progovori - i od prve me pomete istovremeno tajanstvom i bliskošću. Misterija odatle što ju nikako ne prepoznajem: a bliskost - pošto njen duboki raskošni glas i ženstvena elegancija pokreta strahovito podsećaju na nekog koga znam, koga sam već video i upamtio kao umetnika.

Teče predstava, nedokučiva dama plete pred nama paučinu svoje maestralne igre, a mene u džepu peče program: da pogledam ili da sačekam? 

Ne pogledah u program, ali ne odgonetnuh identitet čudnovate naočarke. Pade zastor, i tek tada, u vrzmanju oko garderobe, bacih pogled na štampanu podelu uloga.

Beše to Olivera Marković, u jednoj od nezaboravnih rola.

Kretoh kući, dvostruko zbunjen. Jer, u to doba beše Olivera nešto kao prava zvezda jugo-filma.

Nimalo slučajno, uostalom: žensko od glave do pete, fotogenično, i to žensko na naš način, što će reći - ima šta da se vidi; pa onda - glumica istovremeno talentovana i puna šarma; konačno - ličnost koja ipak nekako izlazi na kraj s papirnatim glupostima što joj ih jugo-scenaristi i jugo-reditelji svake sezone uporno turaju u ruke.

Sigurno najznačajnija naša filmska glumica iz pedesetih i prve polovine šezdesetih godina, Olivera Marković beše neko koga svi znaju.

I sad zamislite jednog filmskog kritičara, još uvek dovoljno mladog da se smatra najpametnijim na svetu - kako iz teatra izlazi u noć pitajući: otkud to da baš nju, Oliveru, ne prepoznam u ulozi koja je toliko njena da obuhvata i nadmašava sve što sam od njenog umeća dotad video?

Beše li caka u crnim naočarima?

Ne, rekoh: jer tamna stakla ne skrivaju ni glas, ni gestu, ni dušu glumca.

Pa šta je onda? Otkud to da me ova "nova", pozorišna Olivera dovede u totalni "kuršlus" sa "starom", filmskom? Valja o toj ženi nešto napisati, odlučih: otkriti u čemu je štos, odakle to bogatsvo igre - zbunjujuće zato što ga ne možeš naslutiti iz njenih bivanja na ekranu.

I dosetih se, avaj.

Caka beše u čudesnoj psihološkoj "ekspertizi" kojom je Ženeovu damu oživela vešta glumica. Glumica meni poznata isključivo s filmskog platna, iz kadrova boljih ili lošijih jugo-realizacija. A tamo, na ekranu, ona beše nešto drugo, zapravo, nešto osetno manje od onog što sam video spomenute večeri na daskama "Ateljea 212".

Dosetih se i ne napisah onaj u sebi obećani tekst.


Mali kino-vremeplov



Nevolja Olivere Marković bila je naime u tome što se prvi deo njene filmske karijere poklopio s razdobljem kad je epska simplifikacija carevala jugoslovenskim ekranom.

Uz retke i najčešće nepriznate iznimke (Belanov "Koncert", Pogačićeva "Anikina vremena", "Subotom uveče" i "Sam", Hladnikov "Ples na kiši") naši filmski likovi delili su se tada uglavnom na belo-pozitivne i crno-negativne, sve to bez finijih sivih nijansi i dubljeg umetničkog senčenja.

Osnovne Oliverine kvalitete - talenat, temperament i biološki optimizam celokupnog bića - kud su je u to vreme mogle odvesti ako ne u tumačenje tipično "naših", vedrih i robustnih drugarica, prevashodno onih sa sela, iz fabrike, iz predgrađa ili iz revolucije. 

Osuđena, tako, bez prave krivice, da bude prvi otelotvoritelj našeg nacionalnog ženskog optimizma, zdrave vrline i elementarne snage odnosno hrabrosti - ova glumica bila je zapravo od početka svedena na jedan jedini tip, na jednu uvek istu (minimalno variranu) ekransku pojavu, na simbol što ga je jugo-film sve jače potrebovao ali do njene pojave nije uspeo kristalisati.

U tom smislu, udovica koju Olivera igra 1959. u "Vlaku bez voznog reda" zapravo je prava interpretacija onog što tako nespretno i neuverljivo izvodi Silvana Pampanini 1958. u "Cesti dugoj godinu dana".

Beše u takvim ulogama svega - sem najvažnijeg: psihološke profinjenosti koja će zadanom tipu pružiti mogućnost karakternog nijansiranja, koja će, dakle, statičnom simbolu-arhetipu obezbediti šansu da se razvija zajedno s vremenom i sa filmskom umetnošću.

Baš tu šansu nije Oliveri mogla pružiti većina jugo-reditelja iz pedesetih i sa početka šezdesetih godina.

Što znači da je, igrajući svašta i koješta, igrala zapravo jedno isto: bez obzira da li se radilo o diletantskom filmovanju literature ("Sumnjivo lice" - 1954, "Diližansa snova" - 1960, "Put oko sveta" - 1964), o patetičnim igrokazima ("Šolaja" - 1955, "Muški izlet" - 1964), o čistom kičeraju ("Drug predsednik centarfor" - 1960, "Velika turneja" - 1961), ili o pseudosavremenim lažama ("Poslednji kolosek" - 1956, "Parče plavog neba" - 1961, "Službeni položaj" - 1964) ...

Ali, gde god se kroz tipsku rudimentarnost (ili epsku uproštenost, kako hoćete) pojedinog lika mogla nazreti iskrica živog, životnog napona, gde god je shema scenarističke zamisli dopuštala izvesno psihološko osvetljavanje preuzetog lika - Olivera Marković uspevala je da stvori nešto što se
pamtilo, srcem koliko i umom: odatle značaj njenih uloga u filmovima "Samo ljudi" (1957), "Vlak bez voznog reda" (1959), "Uzavreli grad" (1961), "Sibirska ledi Magbet" (1962), "Kozara" (1962), "Muškarci" (1963), "Čovek sa fotografije" (1963) i "Radopolje" (1963).

Ukratko, jedna rasna karakterna glumica, pravi znalac psihološkog portretiranja, našla se u čistoj pat-poziciji: ono što joj je omogućeno da pokaže, beše dovoljno da ju za izvesno vreme učini prvakinjom jugo-ekrana, nedovoljno međutim da svoj talenat do kraja obelodani i razvije.


Deset godina kasnije



Dobila je za to i neke nagrade u Puli, no sve je više ličilo labuđem pevu nego zasluženom trijumfu: ne kažu uzalud da su "Zlatne arene" loš znak na matrici glumčeve sudbine ...

Kao što je neoprezno i do guše upao u živi pesak tipičnosti i mimo-psihološke uproštenosti, jugo-film se baš nimalo mudrije nije iz te stupice znao izvući.

Kad su se naime na ekranu šezdesetih godina češće stali javljati složeniji projekti i slojevitiji likovi - čitava "stara garnitura" glumaca i glumica bi jednostavno sklonjena iz studija, poput starinskog nameštaja koji više ne odgovara izmenjenoj životnoj okolnosti.

A nikome nije palo na um da relativno uski izvedbeni radijus filmske Olivere Marković ne proizilazi iz njenih unutarnjih ograničenja već iz neukih pravila jugo-filmske igre minulog doba ...

Tako naša glumica skoro preko noći osta bez posla pred kamerama, tek tu i tamo radeći poneku epizodu jedva vrednu spomena ("Tvrđava siledžija", "Pre istine", "Nizvodno od sunca"), upadajući ponekad i u prave košmare ("Hajdučka vremena").

Reklo bi se - bilo pa prošlo. Ode voz.

Kad, odjednom, sredinom sedamdesetih - evo Olivere u novom filmskom ruhu. Najpre sjajne stvari na malom ekranu (mama iz "Grlom u jagode", bradata žena iz "Nevena"), zatim još bolje na velikom: zabrinuta i usplahirena majka-građanka ("Nacionalna klasa", 1979), mudra i otresita seoska vračara ("Petrijin venac", 1980), brbljiva i bračno potlačena profesorka ("Majstori, majstori", 1980), tužna dama iz visokog društva ("Živeti kao sav normalan svet", 1982) i sad, čuvarka plaže u ratnom periodu ("Balkan ekspres", 1983).

Sve zapravo epizode, bar po opsegu. Ali odigrane ličnosti - u tolikoj meri međusobno različite da je teško zamisliti glumicu koja bi ih sve uspešno odigrala!

Šta se zapravo desilo?

Ništa nadnaravno: mladi jugo-reditelji otkrili su i počeli koristiti silne Oliverine mogućnosti unutarnje, psihološke transformacije.

Drugim rečima, izveli su glumicu iz kaveza jedne večne uloge kamo su je zatvorili njihovi manje mudri kolege iz prethodnih generacija.

Probudiše uspavanu lepoticu i tako stekoše dragocenog saveznika: jer Olivera spada u malobrojnu elitu filmskih veterana (Pavle Vuisić, Mića Tomić, Bata Stojković, Dušan Janićijević) s kojima mladi reditelji idealno sarađuju ...

Obrt se dešava u pravom trenutku: u godinama u kojima se bivša prva dama jugo-filma nalazi na vrhuncu stvaralačkih mogućnosti, kad joj ogromno iskustvo (i dobro i loše, jednako) omogućava da iz svake odabrane uloge (a da ume da bira - ume!) napravi pravi filmski događaj.

Setite se samo neverovatne minijature iz "Živeti kao sav normalan svet".

Nikad, bojim se, nisam pisao o ulozi manjeg trajanja: kao žena uvaženog profesora muzičke akademije - u jednoj jedinoj sekvenci večere - Olivera se na ekranu pojavljuje negde oko dva i po minuta.

To je inače vreme potrebno da čovek popuši pola cigarete ili odsluša dve trećine zabavne melodije.

E, pa, unutar tog prilično stešnjenog kruga nama je o dotičnoj dami rečeno sve što treba da (za opkladu recimo) napišemo esej o njenoj sudbini, karakteru i naravi: jasno nam je ko je i odakle je, zašto se udala za čoveka s kojim živi, gde se i zbog čega u njemu razočarala, odakle ostaci vedrine i slojevi tuge u njenom biću ... 

Dve-tri replike, nekoliko pokreta i nekoliko izraza odnosno transformacija na licu, i evo pred nama čitavog ljudskog života, skoro opipljivo modeliranog unutar - samo sto pedeset sekundi!

Da je za tako nešto potreban rasni reditelj, nema nikakve sumnje: ali treba i glumica - od formata.

Što su joj 1964. dali "Zlatnu arenu" za "Službeni položaj" manje plaši no što je 1982. ne nagradiše za ovu epizodu.


Pogled u budućnost



Videćete uskoro šta je uradila u novom Baletićevom filmu "Balkan ekspres": sva je prilika, naravno, da ju i u Puli ’83 zaobiđu sa zasluženom nagradom. Ali, šta mari!

Olivera Marković uspela je da pobedi vlastitu filmsku sudbinu, što je u okvirima naše kinematografije (pogotovo kad se radi o glumcu) ravno nemogućem: zato je ovo tekst o talentu koliko i o snazi, o strpljenju i o radinosti.

A valjda je i jugoslovenski film konačno shvatio kakav rudnik glumačkog blaga krije nekadašnja zvezda "Balkona". Trebalo mu je za to trideset godina, upola više nego meni za ovaj davno obećani tekst.

Napisao: Ranko Munitić, obrada: Yugopapir (Duga, januar 1983.)


"Grlom u jagode" na Yugopapiru


Podržite Yugopapir: FB TW Donate