"Grlom u jagode" / Rahela Ferari: Čeznula sam za rediteljem kao što je Srđan Karanović (1976)



Ako bih danas pitala ovu mladež ko je Desa Dugalić ili Nada Riznić, nekad velike umetnice, da li bi znali? Vraga bi znali. Svako vreme ima svoje vrednosti. Mi glumci ne pripadamo svojom umetnošću večnosti, već trenutku


40 godina od početka emitovanja


Kad su slavnog pijanistu Artura Rubinštajna o njegovom osamdesetom rođendanu novinari upitali da li ga sviranje zamara, on se nasmejao.

Rekao je da su, štaviše, koncerti i svakodnevni rad izvor njegove dugovečnosti i da nikako ne shvata svoje pola veka mlađe kolege, koji se za klavirom znoje i iz nekog razloga toliko iscrpljuju da se posle danima odmaraju.

"Pa, zar i za njih muzika nije radost?", pitao se maestro, koji se i danas u 82. godini ne razdvaja od klavira.

Rahela Ferari, jedna od naših najvećih posleratnih glumica, nikada ništa slično nije rekla.

Ipak, setismo se večno čilog umetnika idući kod nje na razgovor.

Jer iza Rahele Ferari kao kakav spomenik stoje četiri decenije neumornog igranja na sceni, stoji više visokih nagrada, stoje generacije, koje je ona svojom uvek nadahnutom glumom privlačila u pozorišne dvorane...

Celi, dakle, bogat zaokružen plodonosni radni vek, a, opet, ona ne posustaje, ne odstupa, ne zna za zamor.

Igra u više predstava Jugoslovenskog dramskog pozorišta, snima za televiziju...

U toj lepoj, dostojanstvenoj ženi bije ista ona radost o kojoj je Rubinštajn govorio: radost umetnika pred umetnošću, onaj stvaralački prkos, pred kojim se ruše godine, ravnodušnost, umor.


Ona Rahela opet nešto menja, nešto novo izmišlja...



• Jednom je, tada kritičar, a danas i upravnik Jugoslovenskog dramskog pozorišta Milosav Mirković zabeležio: "Rahela Ferari nije ni mlad, ni slučajan umetnik. Ona je uvek u najboljim godinama". Sudeći po vašoj angažovanosti, po neporemetljivoj spremnosti da igrate i sad, kad ste u penziji...


- Tu reč - penzioner - ne priznajem. Ja neću da budem u penziji. Mislim da glumac mora i treba da igra dok god može i dok je dobrodošao. Ne trpim, takođe, ni onu uvredljivu formulaciju - počasni član.

Molim vas, ko će mene da počastvuje?

Neću da me počastvujete. Uvek sam se šalila i govorila: Dajte mi umesto počasti jedan ugao pozorišne zgrade, hoću da ga držim u svojoj sobi, da ga gledam i odmeravam...

Uostalom, nije li glumac moga doba, s ovolikim iskustvom, s teškom vodom, kako ja to kažem, kapitalan, najspremniji?

U svojoj matičnoj pozorišnoj kući, Jugoslovenskom dramskom, ja sam doživotan član i igraću sve dok me fizička snaga i memorija služe.

Tu, takvu "titulu", trebalo bi da ponesu i svi drugi zaslužni glumci, kao što se to radi u Mađarskoj, u SSSR-u.


• Igrate u četiri predstave vašeg pozorišta, a predstave, na žalost, odumiru...


- Da, da, svaka predstava ima svoj vek. Eto, recimo, ta "Lepeza ledi Vindermir" koja se igrala više od sto puta, polako odumire, kako rekoste. I druga će. I tužno je to, tužno što će sve te moje rozetlice, sve te moje radosti, te uloge i ulogice nestati.

Ali, doći će, nadam se nove.

Čekaću novu ulogu, naći će se već nešto i za mene. Zar nije, uostalom, uvek tako bilo?

Umela sam da čekam ulogu i pre dve, i pre tri decenije. Umem ja i to. Jedina je razlika što danas ma šta da igram kažu: "Dobro je to, to je uradila Rahela".

A pre, pre sam morala sa malim, najmanjin da iskočim, ništa mi se nije olako priznavalo...


• Za vas se uvek tvrdilo da ste donosili nešto novo, da igrate odveć moderno: pretpostavljalo se da ste u takvim svojim traganjima ostajali i neshvaćeni?


- Sad se došlo tek na to moje. Uvek sam smatrala da uloga raste, da mora da raste iz dana u dan. Vladao je, na žalost, akademizam, išlo se nekakvim utabanim stazama. Glumiti se mora ne po propisu, već po srcu, po osećaju, po saznanju.

Znali su da kažu: "Evo, ona Rahela opet nešto menja, nešto novo izmišlja".

Ni govora. Za mene je svaka predstava, ista predstava, bila novi izazov i igrala sam ne kao juče, ne kao sutra, već kao tada, kako sam upravo te večeri osećala, doživljavala.

Odbijala sam kalupe u igri. Ovi mladi danas, u "Ateljeu 212", su divni, prebajni. Oni upravo tako igraju, uvek sa nekom novinom, sa nekom novom dimenzijom...

Naravno, grešila sam i ja, to se i njima događa, ali važno je da se ne robuje shemi, važno je da se uvek traga... U svakom slučaju mene je publika uvek shvatala, moja gorka iskustva vezana su isključivo za partnere kolege.



Korobočka je kliktala iz mene...



• Odigrali ste čitav niz raznovrsnih uloga, među njima i nezaboravnu tetku Ebi u komadu "Arsenik i stare čipke". Koja je uloga vama najviše prirasla za srce?


- To su me uvek svi pitali i nikad nisam umela do odgovorim. Ipak, ipak, bio je jedan trenutak, i na sceni i u mom privatnom životu, kad sam bila u žiži, kad sam bila u sjajnoj fizičkoj i psihičkoj ravnoteži, kad sam bila najmoćnija.

Bilo je to davno, mnogi i ne pamte, kad smo pripremali Gogoljeve "Mrtve duše". Mata Milošević reditelj, dao mi je da igram Korobočku, malu ovolicku ulogu, ali veoma složenu, pretešku.

Pomislila sam tada: To samo tebi Rahela, može da se desi, da se baš ti nosiš sa tom Korobočkom.

Mislili su, valjda, ona će to već da reši. I to je tačno. Uvek sam obožavala da se nosim s teškoćama. Na prvoj probi Mata se, po svom divnom običaju, zavalio u fotelju i rekao: "Izvolte".

Nikad se nije uplitao, a to je prava stvar. Dopuštao nam je da igramo po svome, hteo je prvo nas da vidi. Na scenu sam izašla čučeći i bila tako jedna nestašna, razigrana Korobočka. Ona je prosto kliktala iz mene... A ona i ne mora da bude sretna.

Igrala sam je po svome, složila je iz kockica, sitnih mozaika. Ja sam nju stvorila. Mislim da nikad ni pre ni kasnije nisam u toj meri osetila slast kreacije.

Publika je moju, takvu Korobočku, dočekala burnim aplauzom, i bila sam, šta li... Pa, bila sam veoma ponosna.


• Nedavno ste snimili TV-seriju "Grlom u jagode", koja će se uskoro prikazivati. Da li ste, možda, od te mlade generacije glumaca, reditelja nešto novo saznali?


- Saznala sam da su divni.  Kad biste vi znali koliko, koliko sam ja silno čeznula za takvim jednim rediteljem kakav je Srđan Karanović. Znate, oduvek sam bila veoma ozbiljna, pedantna u svom radu i od svega najviše želela da me puste, da igram po svome.

A, kad se setim nekih naših reditelja!

Viknu recimo: "Tišina!", a ja, mi tu stojimo, pored njega. Onda vikne još jače: "Počinje snimanje!"

Meni se tad, iz nekog, valjda, protesta, i ne igra, neću tako po komandi, po tim smešnim, nadobudnim zapovestima.

Kod Điđe Karanovića je bio raj. Njega kao i da nije bilo. Svi smo se osećali kao slatki, mali stvaraoci jedne lepe igre, a ne kao pioni u rukama "svemoćnog reditelja". Tako bi to i moralo uvek da bude.


Starica - a ima samo 62 godine?



• U prilici ste, u životnom dobu, kad se može baciti pogled unazad. Šta vam je izmaklo?


- Volim što me tako otvoreno pitate o mom životnom dobu. Drugi se ili lažno ustežu, uvrediće me kao, ili, pak, s neke smešne visine gledaju na nas, vremešne ljude. Htela bih baš o tome najpre nešto da kažem.

Vidite kod nas postoji nekakav glupi manir da se stariji ljudi omalovažavaju. Čitala sam u novinama kako su "jednoj s t a r i c i od 62 godine oteli tašnu".

Molim vas, ja imam otprilike godina koliko i Ingrid Bergman, ali s kakvim pijetetom se o njoj govori!

Za mene, istina, niko još nije rekao da sam stara, ali samo ih čekam... I zašto bi rekli? Em sam visprena, em imam mozga, em se krećem kako treba.

Nevolja je u tome što mi još nismo ovrednovali te, zrele godine. Još razmišljamo o njima na prevaziđen, primitivan način... Eto, to je to!

A, šta mi je izmaklo? Možda bih vam nešto i rekla, ali veoma pažljivo, biranim rečima. Mislim da mi je izmaklo što se nikad nisam spustila na četiri noge i na njima hodala.

Izmaklo mi je što nisan pogledom o d o z g o videla sebe i one oko sebe... Bila sam nekako suviše ležerna prema svojim mogućnostima i verovala da će drugi shvatiti sve ono najvrednije u meni.

U redu, ja sam i hvaljena i voljena, ali, ipak, smatram da je trebalo sebe pred d r u g i m a više da cenim, jer onda bi me i oni tako gledali. Meni je to izmaklo, nisam umela a možda ni htela...



Imati svoje polovče koje te totalno razume...



• Šta vam je danas najvažnije u životu?


- Prijateljstvo! Tek danas shvatam od kolike je ono neprocenjive važnosti. Imati svoje polovče koje te totalno razume, s kojim možeš da plačeš, da se smeješ, komentarišeš neki film, bilo šta...

Znate ja sam mnogo razmišljala o tome. Mislim da je lakše i umreti nego naći tu svoju polovinu, ja sam imala s r e ć u da je nađem, jer ne mogu, teško bi mi bilo da sam sama.

Moji sinovi su divni, moji unučići preslatki, ja volim svoj dom, volim teatar, ali bila bih licemerna da kažem kako mi je sve to i najvažnije, dovoljno.

Bez tog malog, retkog zrna prijateljstva, osećala bih se, onako u duši, pusta.


• Jednom ste rekli: "Zašto su mnogi velikani, istinski umetnici, tako bestraga nestali, zašto je sudbina prema njima bila tako surova?" Da li i kada na taj način razmišljate o sebi?


- Sad mislim da mi je svejedno, da će mi biti svejedno. Ako bih danas pitala ovu mladež ko je Desa Dugalić ili Nada Riznić, nekad velike umetnice, da li bi znali?

Vraga bi znali.

Svako vreme ima svoje vrednosti. Mi glumci ne pripadamo svojom umetnošću večnosti, već trenutku.

Razmišljam i ovako: kad odem u Pariz niko me ne poznaje, a meni je, opet, lepo. Onda se vratim u Beograd, odem do pijace, do pozorišta, a ljudi mi se osmehuju, neko i pozdravi. Ne poznajem ih, ali mi se, u stvari, poznajemo.

Tužno je samo, čini mi se, biti sasvim anoniman u svom zavičaju.

Naravno, ja još igram, znaju me mnogi, ali i ja znam da će doći dan kad više neću moći da igram, kad će me zaboraviti, kad me na toj uvek uzbudljivo lepoj ulici neće prepoznavati.

Samo, ne brinem ja. Zaogrnuću se već nekim iluzijama, zamajavaću se već nečim, onda...

Razgovarala: Jasmina Lekić, obrada: Yugopapir (RTV revija, februar 1976.)


Olivera Marković i njena neponovljiva filmska karijera (1983)

"Grlom u jagode" na Yugopapiru


Podržite Yugopapir: FB TW Donate