Kako žive Amerikanac, Mađar i Jugosloven 1991: Tabele sa cenama - Njujork, Budimpešta, Beograd




One benificije koje je i nama i Mađarima do skoro davao socijalizam ne postoje u američkom kapitalizmu. Radi se mnogo, često i po 12 sati dnevno, ali se živi u proseku na daleko višem nivou nego u Beogradu ili Budimpešti. Dok su kod nas radnici u stalnom strahu da ne izgube radno mesto, u Njujorku ga menjaju čim nisu zadovoljni gazdom ili poslom



April 1991: Jugoslavija nije samo jedna od vodećih zemalja sveta po visini godišnje inflacije, spoljnim dugovima, neekonomičnosti i neproizvodnosti, broju studenata na ukupan broj stanovnika. Naša zemlja drži još jedan neslavan rekord. Iako zvanično srednje razvijena (!?), cene osnovnih proizvoda široke potrošnje u Jugoslaviji su identične ili čak mnogo veće nego u zemljama razvijenog kapitalizma.

O zemljama nekadašnjeg istočnog bloka koje su sada primljene u Savet Evrope da i ne govorimo.

Uzroci tome su mnogi ali kako ni naši najeminentniji ekonomisti nisu uspeli da nađu rešenje nećemo pokušavati ni mi.

U tekstu koji sledi načinićemo prostu komparaciju cena u trgovini na malo između Njujorka, Budimpešte i Beograda, kao najskupljeg grada Jugoslavije.

Sve to naravno sa osvrtom na prosečna primanja, cene zdravstvenog i penzionog osiguranja, školovanja i studiranja, radi veće objektivnosti teksta.

Radi lakšeg snalaženja uz tekst su date i tabele sa komparativnim cenama u ovim gradovima.

Krenimo prvo od osnovnih životnih proizvoda, neophodnih za golu egzistenciju - prehrambenih proizvoda.


I letimičnim pogledom na tabelu može se zaključiti da su cene osnovnih životnih namirnica u Njujorku sem u nekoliko slučajeva mnogo niže od onih u našem glavnom gradu, a Budimpešta je ubedljivo najjeftinija. 

Međutim, dok Mađari i mi za ono malo novca kojeg imamo često moramo da kupimo jedan jedini proizvod koji nam tržište nudi bez obzira na kvalitet, u njujorškim prodavnicama se može naći ogroman broj domaćih i inostranih proizvoda iste vrste.

I kod nas i kod Mađara je u poslednje vreme dosta uvozne robe, međutim nad nekim osnovnim životnim namirnicama domaći proizvođači još imaju monopol. Osim cene, izbor kupca u Njujorku najčešće određuje kvalitet, pa se slobodno može reći da tamo čovek za svoj novac dobija najbolje.

Velika privatna konkurencija, koja tek u poslednje vreme stiže na naše i mađarsko tržište, uveliko obara cene hrani u Njujorku uz stalno poboljšanje usluge. Veliki broj prodavnica radi tokom cele noći tako da sveža roba stiže uvek i sasvim je svejedno da li ćete hranu kupiti u rano jutro ili nekoliko časova pre ponoći.


Navala na Budimpeštu



Da bi zadovoljio osnovne životne potrebe čoveku je osim hrane potrebno mesto stanovanja i naravno odeća. Što se tiče stanova Njujork je skuplji od Beograda i Budimpešte. Međutim, čak ni te cene u odnosu na cene stanova u Beogradu nisu preterane. Komfornu nameštenu sobu sa upotrebom kuhinje i kupatila možete naći na periferiji Njujorka za 200 do 300 dolara.

Za taj isti novac možete iznajmiti i sobu u centru Beograda a u Budimpešti stanovati mesec dana preko turističke agencije u privatnom smeštaju. Naime, u Budimpešti agencija "Ibusz", zbog ogromnog broja stranih turista koji saleću ovaj grad, ima veliki spisak onih koji sobe izdaju u privatnom smeštaju. A za domaće goste u Budimpešti cene su znatno niže, od 50 do 60 dolara.

Najskuplji deo Njujorka je svakako Menhetn jer je ujedno i najsigurniji. Mesečna renta za jednosoban stan je od 400 do 700 dolara, a za četvorosoban je potrebno izdvojiti blizu 2.500 dolara. Iako su ovo cifre od kojih se može zavrteti u glavi ne, zaboravite da su cene stanova u našem glavnom gradu koji se izdaju strancima između 400 i 800 dolara.

Cene stanova u Budimpešti nismo uspeli da saznamo jer je stambeni fond u Mađarskoj izuzetno ograničen i izdavanje velikih stanova u Budimpešti nije uobičajeno. A što se tiče renti za stanove u Beogradu drastično su velike ako se uzme u obzir da su stanovi koji se izdaju uglavnom dobijeni od društva na korišćenje i da se ne nalaze u privatnom vlasništvu.

Kada se smesti u stan čoveku je osim nameštaja potrebna i odeća kao i pribor za ličnu higijenu. Što se cena ovih proizvoda tiče mora se reći da su razlike u pojedinim prodavnicama često drastično različite i da se u Njujorku - pogotovo u zavisnosti od dela grada - te razlike kreću od 40 do 60 odsto.

Za tabelu sa cenama odeće, obuće i pribora za ličnu higijenu uzeli smo cene u prodavnicama na Canal Street u Njujorku, Bulevaru revolucije u Beogradu i nekim delovima predgrađa Ujpešt u Budimpešti.


Kao što se iz priložene tabele može zaključiti naš glavni grad je i u ovom pogledu skuplji od Njujorka i Budimpešte. Neki artikli su drastično skuplji dok su neki u sva tri grada na približno istom nivou. Međutim, ove razlike u ceni će dobiti pravi odnos tek kada se uporede prosečne zarade u ova tri grada.

O cenama nameštaja koji je neophodan svakom domaćinstvu veoma je nezahvalno govoriti. Beograd i Budimpešta su danas pretrpani skupim uvoznim nameštajem a ima i dosta kvalitetnog, domaćeg. Međutim, cene su previsoke.

Za jednu običnu kuhinju sastavljenu od radnog dela, sudopere i visećeg dela (ne računajući kućne aparate) potrebno je izdvajati i po nekoliko prosečnih plata. U Njujorku se jednosoban stan može kompletno opremiti nameštajem za manje od 2.500 dolara. I to naravno ako se kupuje nov.

Međutim, kako se Amerikanci stalno sele iz grada u grad zbog boljeg posla, može se naći polovan i malo korišćen nameštaj po bagatelnim cenama.

Opremljeni stan naravno podrazumeva frižider, šporet, televizor i ostalu tehniku. Cene ove robe kod nas i u Budimpešti su približno iste jer se uglavnom uvoze (jeftinije od domaćih artikala) preko inostranih konsignacija.

U poslednjih nekoliko godina su Sony, Philips, Siemens i druge svetski poznate firme na bivšem istočnom tržištu našle izuzetno plodno tlo za plasman svojih proizvoda.

Sa druge strane, američko tržište je ovom vrstom robe odavno prezasićeno tako da su i cene ovih artikala veoma niske.

Televizori se mogu naći za 200 do do 250 dolara, video-rikorderi za 300 do 400, veš-mašine za 200 a frižideri za 250 dolara. Cene u našim i mađarskim prodavnicama su bar 2 do 3 puta više.


Lako do posla u Njujorku



Da vas sve ove cifre ne bi zbunile potrebno je nešto reći i o prosečnim zaradama u ova tri grada. Dok je u Beogradu i Budimpešti veoma teško doći do posla bilo koje vrste, posao u Njujorku zaista nije teško naći, bez obzira da li ste "nelegalni" stranac ili čisti Amerikanac.

U Beogradu se prosečne zarade zaposlenih, koje se kao što znamo dobijaju veoma neredovno, kreću od 400 do 450 dolara.

U Budimpešti su one mnogo niže i kreću se od 10 do 20.000 forinti ili 150 do 300 dolara. Iz ovoga se vidi da Mađari u odnosu na cene i prosečne zarade i dalje žive gore od nas i u povoljnijem su položaju samo u odnosu na cene hrane.

U Njujorku su najlošije plaćeni radnici na crno, uglavnom Meksikanci koji dnevno zarade od 40 do 45 dolara. Ako za njih kažemo da su niži sloj, za Amerikance koji rade po svim propisima ali nisu učlanjeni u sindikat možemo reći da su srednji sloj.

Na primer, razlika zarade jednog vodoinstalatera koji nije u sindikatu i onoga koji jeste kreće se i do 40 odsto. U SAD svaki zaposleni ne postaje faktički i član sindikata već je za ulazak u ovu radničku organizaciju potrebno imati određeni stepen stručnosti i godina staža.

Službenici, tehničari, programeri zarađuju u proseku oko 40.000 dolara godišnje, univerzitetski profesori od 50 do 60.000 a najbolje su plaćeni pravnici zaposleni u velikim firmama. Prosek njihovih zarada je oko 120.000 dolara godišnje.

Međutim, recimo sada nešto o onoj mračnijoj strani života u Njujorku.

I pored relativno visokih zarada u odnosu na cene osnovih životnih potrepština za Amerikance se može reći da su veoma štedljivi, da paze na svaki cent, pa čak i da su cicije. Ali i za ovo postoji objašnjenje.

U Americi ne postoji organizovano socijalno osiguranje u onom smislu u kom postoji kod nas što praktično znači da se za svaku lekarsku uslugu mora platiti baš kao za robu u prodavnici. Oni koji to žele, za nekoliko hiljada dolara mogu se osigurati u slučaju određenih vrsta bolesti ali to osiguranje nije sveobuhvatno.

Osiguranje koje zaposleni u najboljim korporacijama dobijaju za oko 10.000 dolara omogućuje besplatno lečenje bez obzira na vrstu bolesti.

Što se tiče penzija one nisu uobičajene na kraju radnog veka kao u nas ili Mađarskoj.

Na penziju se ne gleda kao na nešto što radniku pripada, već kao na neku vrstu nagrade za višegodišnji rad i trud u nekoj firmi. U svakom slučaju ta suma nije velika i kreće se od 700 do 1200 dolara.

Obična zubarska intervencija košta od 100 do 250 dolara, pregled kod lekara oko 200 dolara, a druge vrste intervencija su veoma skupe baš kao i lekovi. To je jedan od razloga zbog koga Amerikanci štede za slučaj bolesti ili starosti.

Uz sve to, školovanje i studiranje se plaćaju. Doduše postoje jeftine državne škole i univerziteti koji su jeftiniji (4000 do 5000 dolara) ali da bi se našao pristojan posao jedan od uslova je da se završi neka od privatnih škola ili univerziteta.

One benificije koje je i nama i Mađarima do skoro davao socijalizam ne postoje u ortodoksnom (američkom) kapitalizmu. Radi se mnogo, često i po 12 sati dnevno, ali se živi u proseku na daleko višem nivou nego u Beogradu ili Budimpešti.

Dok su kod nas radnici u stalnom strahu da ne izgube radno mesto, u Njujorku ga menjaju čim nisu zadovoljni gazdom ili poslom.

Kao što rekosmo, posla ima mnogo za sve koji žele da rade. Ako ništa drugo, svaki Amerikanac koji je bez posla i bez stana ne svojom krivicom, dobija od države socijalu pomoć u visini od 700 dolara mesečno. Taj novac je dovoljan i za stan i za hranu, što se iz priloženih tabela može da vidi.

U nas i u Budimpešti je mnogo onih koji niti imaju stan niti rade a i kad rade ne dobijaju plate redovno.

Uz to socijalističko društvo im ne obezbeđuje minimalnu socijalnu pomoć. Još gore je to što oni koji rade sa tim što zarade sebi i svojoj porodici ne mogu obezbediti ni minimum egzistencije.

Kada se sve to stavi na papir, pitanje je ko se oseća više eksploatisanim: naš, mađarski ili američki radnik?

Ali, Amerika (i Engleska) biće zemlja proleterska!

Napisao: Boško Savković, obrada: Yugopapir (RTV revija, april 1991.)



Podržite Yugopapir: FB TW Donate