Zorana, životna priča: Od traganja za detelinom s četiri lista, pa sve do potrage za D'Artanjanom ...




Ceo život živim na foru jer zacrtam sebi neki cilj i kao klasični Blizanac trudim se da najlakšim putem stignem do njega. Znala sam da, kad ne naučim neku lekciju, jednostavno padnem u nesvest. Dok me nastavnice "povrate" - prođe čas! 

Rođena sam 9. juna. Oduvek sam detinjasta i plašim se da ćete očekivati da budem ozbiljnija kad bih vam rekla godinu rođenja, zato je pretpostavite!

Rođena sam u Beogradu, gde su moji roditelji živeli i radili ali sam detinjstvo provela na salašu kod bake i deke, koji su uticali na mene da postanem prirodna i spontana.

Roditelji su za vikend dolazili na salaš i mnogo sam tugovala kada su se vraćali u Beograd. Jedina uteha bile su mi mace i kuce koje su zbog mene unosili u kuću.

Mnogo sam zavolela salaš. Volela sam da trčim kroz žita, zavolela sam životinje kojih je tamo bilo mnogo, pogotovo sam volela konje, a komšija Branko me je učio da jašem.

Često sam po livadama tražila detelinu s četiri lista. Deka mi je napravio ljuljašku s koje nisam silazila satima, ljuljala sam se i pevala.

U dvorištu su postojale dve kuće, letnja i zimska kuhinja i veliki orah, ispod koga smo leti ručavali.


Koncert Tine Tarner



Zorana kada je imala dve godine
(foto: Huper / privatna arhiva) 
U okolini nije bilo mnogo dece pa sam se uglavnom sama zabavljala. Praznicima i vikendima, kada su na salaš dolazila ostala deca iz familije, ja sam im priređivala predstave.

Moje pozorište je bilo u pojati, mestu gde se drži kukuruz.

Od ćutki (deo koji ostane kada se okruni kukuruz) pravila sam lutke za predstavu.

Kasnije su mi ćutke služile kao mikrofon.

Jedina prava lutka s kojom sam se igrala bio je meda bez uveta koga moja mama i danas čuva.

Kada sam imala pet godina rodila se moja sestra Tamara.

Takođe je Blizanac u horoskopu i njen rođendan je dan posle mog, 10. juna!

Nisam bila ljubomorna na nju kada se rodila, samo mi je bilo žao što nije stigla ranije da mi pravi društvo na salašu.

Volela sam kasnije zajednička putovanja u Crnu Goru, kod familije. Išli smo u Ozreniće kod Nikšića i obožavala sam da čuvam ovce i krave. Sa sestrom od ujaka Ljubinkom stalno sam se nešto došaptavala, da mlađa Tamara ne čuje.

Moj prvi mikrofon je bio mali porcelanski konjić s polomljenim kopitom koji danas čuva moja mama. S njim sam ludovala po kući imitirajući Tinu Tarner. Tamara je dovodila drugarice koje su gledale moje kućne "koncerte".

"Tinu Tarner" je najavljivao žabac Kermit: "Zorana in the Belgrade!"

Zamišljala sam kako ta moja bina "izranja"...

Tamara je takođe veoma muzikalna, završila je klavir i pevala je prateće vokale na mom prvom koncertu na teniskim terenima, kao i na mojoj prvoj ploči.


Padanje u nesvest



U Beograd sam se preselila kada sam pošla u osnovnu školu. Živeli smo na Kanarevom brdu i išla sam u OŠ "France Prešern". Još tada sam upoznala i danas moju dobru drugaricu Ivanu. Posebno sam volela nastavnicu muzičkog Draganu Milačić, zbog koje sam upisala i završila nižu muzičku školu "Davorin Jenko", odsek harmonika.

Učiteljica Agica me je mnogo volela ali mi nikad nije davala sve petice jer sam bila kampanjac!

Matematika mi nikako nije išla ali zato sam bila odlična u imitiranju profesora. Zahvaljujući meni i tim imitacijama dosta časova se gubilo...

Ceo život živim na foru jer zacrtam sebi neki cilj i kao klasični Blizanac trudim se da najlakšim putem stignem do njega. Znala sam da, kad ne naučim neku lekciju, jednostavno padnem u nesvest. Dok me nastavnice "povrate" - prođe čas!

Ili, recimo, nastavnica geografije me pita o privredi Mađarske. Ja, pošto ne znam, kažem da se Mađarska graniči s Austrijom i počnem o privredi Austrije koju odlično znam. Ako se desi da me prekine i vrati na početno pitanje - ja jednostavno padnem u nesvest!


Mali princ



Dosta drugova iz osnovne je išlo sa mnom i u srednju. Bilo je to usmereno obrazovanje, pedagoški smer. Razredni mi je bio poznati istoričar Rastko Petrović, a drag mi je bio i profesor Mirko Petrović koji mi je predavao dečiju književnost u školi a kasnije i na Pedagoškoj akademiji.

Na toj Višoj sam diplomirala iz dečije književnosti. Obradila sam knjigu "Mali princ" koju i dan-danas čitam kad sam neraspoložena.

Jedno vreme sam radila i kao vaspitač u obdaništu u Vrčinu. Kada sam kasnije pevala u jednoj vrčinskoj diskoteci prišao mi je dečko iz obezbeđenja i rekao:

"Čuvala si ti mene a sada čuvam ja tebe!" 

Naravno, šalio se, čuvala sam njegovog mlađeg brata.

Kasnije sam upisala i srednju muzičku školu "Mokranjac" ali je nisam završila. Već su počele i druge obaveze kao što je moj prvi bend "Baby Blue".

Zahvaljujući Vladi Džetu išli smo na gitarijade kao klasična rok grupa. I danas se družim s Acom, bivšim članom te grupe.

Bili smo puni entuzijazma, vežbali smo u atomskom skloništu, imali smo spremljene pesme za album ali neki ljudi nisu imali sluha za njih. Bile su to pesme rađene po ugledu na grupu Heart.

Četrnaest joj je godina tek...
(foto: Huper / privatna arhiva)


Nesuđena stjuardesa



Posle završene Više, počela sam da radim u Avio Geneksu kao programer i operater na kompjuteru. Jednostavno, želela sam da se zaposlim jer sam i ranije radila preko omladinske i studentske zadruge.

Odlazila sam na radne akcije i zato danas imam prijatelje u svim gradovima bivše Jugoslavije.

Drugarica mog brata, Goca, obučila me je za rad na kompjuteru i toliko sam zavolela taj posao da mi se čak više dopao od rada u obdaništu.

Radila sam u Centru "Sava" sa divnom mladom ekipom, Goca, Vesna, Bojan... Toliko mi je bilo lepo da sam čak pomišljala da radim i kao stjuardesa, pošto sam volela putovanja.

U međuvremenu, grupa Baby Blue se raspala, momci su počeli da se bave drugim stvarima a ja sam počela saradnju s grupom Frenki.

Upoznala sam ih preko mog druga Dragana Cige Berića. S Cigom sam pevala nekoliko puta, a kad je grupi Frenki bila potrebna pevačica, Ciga je preporučio mene.

Od njih sam mnogo naučila jer su sjajni muzičari, dobri drugovi i pravi profesionalci. S njima sam radila '89. '90. i ’91. godine. Iako nas je bilo sedmoro - lepo se živelo. Radilo se na višeglasu, nije bilo kašnjenja na probe, u suprotnom se odbijalo od honorara.

Dosta smo putovali i sjajno zvučali uživo.

Frenki je tada radio po ugledu na Nove Fosile i Magazin, svirali su pop muziku i dosta sam razmišljala da li da je prihvatim, s obzirom na to da sam bila zakleta rokerka. Našli smo kompromisno rešenje, jer smo pevali i aktuelne svetske hitove.

Posle snimljene ploče krenuli su prvi honorari i sve je bilo vrlo profesionalno. Svi u grupi bili su stariji od mene osim Jošketa, koji je rođen istog dana kad i ja. Čak smo jedne godine od grupe dobili iste poklone, dva velika telefona u obliku govornice, jer smo mnogo voleli da pričamo telefonom.

Kada je počeo ozbiljan rad u grupi morala sam da napustim Geneks. Dolazila sam u četiri ujutru s koncerata a u sedam je već trebalo da sam na poslu.

Dugo sam krila od kolega da vikendom pevam jer nisam želela da mi koncerti utiču na posao.

Jedne večeri pevali smo u hotelu Obrenovac i priznala sam Goci u poverenju da me ne bi u ponedeljak pitala zašto izgledam umorno. Međutim, nije izdržala i te večeri se u hotelu pojavila cela ekipa s posla s ogromnim buketom cveća i ludo smo se proveli.

Mnogo smo putovali ali je dvomesečna turneja po Rusiji bila nezaboravna. Pevali smo s Đorđem Marjanovićem. Obišli smo celu Rusiju i videli gradove u koje sigurno nikada ne bismo stigli kao obični turisti. 

Dešavalo se da imamo po dva, tri koncerta dnevno i svaki Đorđev koncert odgledala sam s istom pažnjom. Nikad nije bio umoran. Penjao se po stolicama, igrao, skakao, plakao. Videla sam koliko ga tamo vole!

Dopale su mi se te polarne noći i polarni dani u Rusiji, kao u bajci!

Bila je član grupe Frenki (foto: Huper / privatna arhiva)


Solo karijera



Sa grupom Frenki snimila sam dva albuma i onda sam poželela da otpočnem samostalnu karijeru. Najavila sam im odlazak ali sam rekla da ću ostati dok ne nađu novu pevačicu. Verovatno su bili povređeni i rekli su mi da mogu odmah da odem.

To im nisam zamerila, ali kako vreme leči sve, sada smo u vrlo dobrim odnosima.

Prvi moj samostalni nastup bio je na Mesamu '91. kada sam pevala jednu Zaninu pesmu.

Iste godine učestvovala sam na poslednjoj Jugoviziji stare Jugoslavije, na kojoj je pobedila Bebi Dol. Osvojila sam četvrto mesto pesmom "Ritam ljubavi".

Nas dve smo pored grupe Šeri predstavljale Beograd. Sa mnom su nastupala dva baletana, Rista i Pera.

Taj nastup mi je omogućio da iste godine odem na festival "Češme 91" u Turskoj. Tamo sam pobedila istom pesmom, samo sam je pevala na engleskom "Rhythm Of Love".

To mi je najdraža i nagrada i pobeda u životu, desila se na početku karijere i čista je k'o suza! Dobila sam pozlaćenu česmu, 5.000 dolara i sedam dana boravka u luksuznom letovalištu. Povela sam sestru Tamaru i divno smo se provele.

Turci su me zvali Sabaha, što na turskom znači zora.

Odsele smo u hotelu Boyalik Beach, gde ti donose lubenicu na plažu.

Bilo je dosta svetskih zvezda, Brigit Nilsen, Frenk Stalone, grupa Mili Vanili, Dženet Džekson.

Pošto je hotel otkupio neki Francuz, svi zaposleni Turci imali su izmišljena francuska imena pa je, na primer, Sabahudin bio Eduardo...

Moju pobedu proslavili smo u jednoj tvrđavi-diskoteci, gde je napravljen koktel i srećnije žene na svetu od mene tada nije bilo!


Prvi album



12. mart 1998: Zorana, Bjela,
Kojo (foto: Huper)
Početak solo karijere je bio kao u bajci, da bi se onda desile poteškoće oko objavljivanja prvog albuma. Radila ga je grupa Zana i sa njega je ostala balada "Kao što dan ima noć".

Drugi album sam radila sa braćom Ilić "Kao lavina" i to je već vreme kada se u našoj zemlji dešava svašta i kada cveta turbo folk.

Bilo je dosta teško opstati s pop muzikom i već na trećem albumu ulazim u dens muziku. Pesmu "Hoću da sam slobodna" pevam na Budvanskom festivalu.

S albumom "Kao lavina" dosta sam gostovala po Republici Srpskoj. "Rat i mir u glavi" i "Hoću da umrem dok me voliš" pevala sam na festivalu u Herceg Novom. Pesmu "Tamo daleko" posvetila sam Srbima u Bosni i pevala sam je na Mesamu.

Sledeći album "Žetva" bio je najprodavaniji, a sa sledećeg "Ljubav nema vlast" izdvojila se pesma "Sanjam te još".

Dvanaestog marta 1998. imala sam prvi solistički koncert u Centru "Sava". Pored spektakularnog svetla i gostiju iz inostranstva, gosti su bili Bjela i Kojo. Pesmu "Sanjam te još" cela sala pevala je zajedno sa mnom, što nikada neću zaboraviti.

Došlo je mnogo mojih drugova iz osnovne škole a jedan drug je čak zakupio ceo peti red! Kažu da su bili ponosni na mene.

Potom sam objavila album s pesmom pokojnog Rođe "Samo da mi ime ne zaboraviš" i usledila su putovanja za Australiju i Kanadu.

Prošlo je prvih deset godina moje karijere i polako prikupljam pesme za novi CD. Zrelija sam i želim emotivne pesme. O privatnom životu ne govorim ali ga preslikavam u svojim pesmama. Učestvovala sam u pisanju tekstova za pesme "Iz inata s drugim sam te varala", "Za ljubav stvorena, za tugu nemam vremena"...

Okupirana sam svojim salonom lepote, a angažovana sam i kao predsednik Rvačkog kluba Partizan. Družim se sa svojim prijateljima Biljanom, Cicom, Zorkom, Milicom, Emom, Sanjom, Đukom, Tanjom i Velinkom kao i sa svojim macama, Snorkijem i Medom.

Kao što sam vam jednom rekla, volela bih da upoznam tri musketara jer žene vole pobednike i hrabre muškarce, tako da u ovom milenijumu očekujem, pre svih, D’Artanjana!

Zabeležila: Jasmina Antonijević, obrada: Yugopapir (Huper, februar 2002.)



Podržite Yugopapir: FB TW Donate