Sve neophodniji Hi-Fi: Posedovanje solidne kućne aparature naročito važno ljubiteljima roka (1976)




Teško je bilo kome ko nije nikada slušao neki dobar Hi-Fi sistem objasniti šta gubi u muzičkom doživljaju ako ga ne i poseduje. Većina takvih slušalaca će imati poneku primedbu na svoj tranzistor, "na kome se mešaju stanice", biće zadovoljni zvukom sa televizora i prezadovoljni tonom svog glomaznog radio-prijemnika iz 1950. godine


Uporedo sa nepredvidivim razvojem elektronike u poslednjih trideset godina i njenim zapanjujućim prodorom u sve oblike savremenog života, paralelno sa usavršavanjem sistema komunikacija, obrade podataka i upravljanja procesima, formiralo se van tih prioritetnih pravaca jedno manje značajno, ali veoma zanimljivo polje njene primene - elektroakustika


*****



Konstrukcije i poboljšanja postojećih elektronskih uređaja za reprodukciju zvuka su u početku bili zabava uskog kruga entuzijasta, uglavnom amatera.

Većini slušalaca su stari radio-aparati sa nezgrapnim kutijama bili dovoljni.

Ali, interesovanje za kvalitetnu reprodukciju je neočekivano brzo raslo. Skoro svakodnevna više i manje značajna tahnička otkrića su taj hobi učinila vrlo dinamičnim, i stoga zanimljivim.

Klubovi konstruktora - ljubitelja dobre muzike su se punili.

Taj rast popularnosti nove zabave u dokolici nije ostao nezapažen u očima poslovnih ljudi širom sveta. Za one koji su voleli dobru muziku, ali nisu bili vešti u radu sa lemilicom, počela je industrijska proizvodnja kvalitetnijih uređaja.

Dok su pređašnje firme, uljuljkane još uvek dobrim plasmanom svojih proizvoda, gledale na sve to sa podozrenjem, raslo je puno novih, obično manjih fabrika, koje su osvajale tržište, polako, ali sigurno.

Uskoro su fabrički proizvodi dosegli nivoe kvaliteta nedostižne čak i za najveštije amatere. Dani masovne samogradnje su postajali prošlost.

Za velike i moćne proizvođače koji se nisu prilagodili na vreme (većinom je to bio slučaj) naišli su crni dani. Dobro poznate "marke" više nisu bile nikakva garancija. Njihovo mesto su zauzimale nove, vodeći međusobno oštru konkurentsku borbu.

Svi su tvrdili da baš njihovi proizvodi donose kupcu najviši nivo vernosti reprodukcije snimljenog materijala.

Da bi se taj privremeni haos nekako kanalisao ustanovljena je oznaka "Hi-Fi" (Haj-fi), od početnih slogova engleskih reči high fidelity (visoka vernost), i doneseni standardi koji, ukoliko su ispunjeni, daju pravo proizvođaču da svoje aparate obeleži kao "Hi-Fi".

Oprema sa ta četiri slova je bila san svakog pasioniranog ljubitelja muzike.

Ali, ne za dugo.

Dalja usavršavanja su daleko premašila sve standarde, a ovi su tvrdoglavo ostajali nepromenjeni...

Danas je "Hi-Fi" u svakom slučaju oznaka solidnog kvaliteta, ali je uređaj koji ispunjava samo Hi-Fi uslove daleko od vrhunskog.

Međutim, "Hi-Fi" se i dalje upotrebljava u onom svom prvobitnom značenju, kao oznaka za audiotehniku vrhunskog kvaliteta.


Vi ćete smanjiti jačinu, krkljanja će biti manje...



Teško je bilo kome ko nije nikada slušao neki dobar Hi-Fi sistem objasniti šta gubi u muzičkom doživljaju ako ga ne i poseduje.

Većina takvih slušalaca će imati poneku primedbu na svoj tranzistor, "na kome se mešaju stanice", biće zadovoljni zvukom sa televizora i prezadovoljni tonom svog glomaznog radio-prijemnika iz 1950. godine.

Razlog je vrlo prost.

Na sve ono što ne čuje, slušalac ne obraća pažnju, jednostavno zato što ne može da zna šta se sve može čuti. 

Na primer, devet od deset televizora nisu uopšte u stanju da reprodukuju zvuk činele!

Na starom radio-aparatu ćete čuti činele, ali će ga verovatno spopasti samrtni ropac ukoliko slučajno uhvatite neku stvar "Grand Funk-a".

Niski tonovi, posebno bas-gitare, će u tom slučaju zvučati izobličeno, poput nekog metalnog krkljanja.

Da biste to izbegli, Vi ćete smanjiti jačinu, krkljanja će biti manje, ali ste izgubili atmosferu u sobi.

Muzika ne mora biti preglasna, (što se najčešće zaboravlja), ali mora imati jedan intenzitet koji će, na izvestan način, "ispuniti sobu'', i ako ništa drugo, a ono bar nadjačati razgovor u susednoj prostoriji, tako poguban za koncentraciju slušaoca.

A da ne govorimo o svim šumovima, zavijanjima i zujanjima kojima će sam prijemnik opteretiti snimak.

Posedovanje solidne kućne aparature je naročito važno za one koji slušaju muziku baziranu na električnim instrumentima, kakva je u našem slučaju rok. 

Kao što je u ozbiljnoj muzici redak snimak koji postiže bogatstvo zvuka iz koncertne dvorane, tako zbog raznih tenihčkih problema, ograničenog broja članova i najčešće nepodesnih dvorana samo par sastava u svetu na svojim javnim nastupima ostvaruje sve ono što se može čuti na pločama.

Sve ploče današnje rok muzike se snimaju u perfektnim tehničkim uslovima, većina i pod pretpostavkom da će se slušati, sigurno ne na opremi studijskog kvaliteta, ali ono bar na onoj koja odgovara osnovnim zahtevima "Hi-Fi" normi.

Kada se uzme u obzir broj mladih ljudi koji se ozbiljno bave slušanjem muzike, onda je "Hi-Fi" tehnika, uz sakupljanje ploča i automobilizam, sigurno najrasprostranjeniji hobi u toj starosnoj strukturi.

Rekao sam hobi, jer bavljenje "Hi-Fi" tehnikom ne podrazumeva samo kupovinu odgovarajućih uređaja.

Tu uvek postoje mogućnosti za raznovrsne dopune po principu "uradi sam", za poboljšavanja, a mogućnosti za razna kombinovanja i zabavu su gotovo bezbrojne, pogotovo kod rukovanja magnetofonom.

Interesovanje za "Hi-Fi" se takođe povećava i među ostalim generacijama, tako da verovatno nije daleko dan kada će dostići popularnost "kraljice hobija" - filatelije.

Napisao: Vladan Jovanović, obrada: Yugopapir (Džuboks, februar 1976.)





Deset godina ranije, februar 1966: Saveti za kupovanje ploča



Pre nešto više od deset godina, tačno 5. februara 1966. godine, nedeljnik TV novosti objavio je savet o tome na šta sve potencijalni kupac ploče treba da obrati pažnju. Evo tih pet pravila šta da radite i šta da ne radite kad kupujete ploče. Savet je uvek aktuelan.


1. Nemojte kupovati nasumice stvari koje su vas u trenutku oduševile, ukoliko ih ne poznajete dobro.


2. Vašu omiljenu pesmu ne kupujte ako je peva vaš omiljeni pevač. Možda je neki drugi bolje peva.


3. Proverite da li vam se sve kompozicije na ploči dopadaju, i ne kupujte ploču samo zbog jedne pesme.


4. Pre kupovine preslušajte snimak da biste utvrdili kvalitet.


5. Ne kupujte ploče kada je u prodavnici gužva, nećete najbolje izabrati.


Još nešto: saveti su dobri, samo ne znamo da li baš sasvim odgovaraju proizvođačima ploča i izvođačima...



Podržite Yugopapir: FB TW Donate