Šta nas najviše nervira, a šta oduševljava na fudbalskom terenu: Kustudić, Vladić, Cico, Moca, Kule




Strašno se ljutim na one koji se na terenu kukavički ponašaju! Hoće da udare, i to vrlo jako i opasno, a kad ih samo "pipnete" - zapomažu i trče kod sudije! Ne cenim takve "glumce" pa makar bili najveći asovi, odvratni su mi - i kao ljudi

Februar 1976: Iz fudbalskog gledališta i novinarskih loža ne mogu se zapaziti svi događaji na terenu, a pogotovo zbivanja u svlačionicama. Ne znaju "sve" čak ni oni koji tokom utakmice sede pored aut-linije, iako pripadaju stručnom i tehničkom rukovodstvu jedne od ekipa koje se takmiče. 

Sami akteri susreta, prvi trener, lekar i fizioterapeut su, svakako, u žiži svih događaja - milih i nemilih, njima je gotove uvek sve dostupno. Oni mogu i da vide i da čuju šta ko kome dobacuje, ko je pohvaljen ko pokuđen, šta je ko učinio loše ili dobro, zašto je neko nervozan, ljut, nezadovoljan...

U one koji takođe mogu mnogo da zapaze - na borilištu, u hodnicima svlačionica pre i posle utakmice, spadaju i sudije, delegati, kontrolori. Međutim, od njih se, sasvim prirodno, kriju "stvari" koje "ne treba" da iziđu na videlo, jer fudbalski zakoni predviđaju sankcije - i za ono što se, neprijatno i nedopustivo, dogodi i posle utakmice i van terena.

Bez namere da ma kog provociramo, omalovažimo ili podstaknemo na "razračunavanje", razgovarali smo s ljudima na bilo koji način "vezanim" za fudbal.

Zapravo, tražili smo od njih odgovor na samo jedno pitanje:

- Šta ih na terenu i van njega najviše nervira, a šta oduševljava?

Evo njihovih odgovora:


MILOŠ ČAJIĆ, internacionalni sudija: 



Miloš Čajić (foto: Tempo)
- Dugo sam igrao fudbal, pa sam otud možda osetljiviji na nedozvoljene gestove igrača i funkcionera, možda ih "po sluhu" više zapažam od svojih kolega - delilaca fudbalske pravde.

Naravno, trudim se "da ne vidim" baš sve, tolerancije mora da bude u igri punoj dinamike kao što je fudbalska.

U protivnom, gledali bismo vrlo malo "pravog" fudbala, a mnogo više - izvođenja kazni.

Da tako ne bude, mislim da se trude svi arbitri, što opet ne znači da mnogo šta "gledaju kroz prste", da ne umeju da ocene bitno od sporednog.

To važi i za mene.

Može i faul da bude nenameran, a da li ću ga dosuditi - zavisi od mnogih drugih okolnosti.

Posebno cenim muški (ne grub) fudbal, i čini mi se da vrlo brzo "uhvatim" one "prljave" igrače.

S druge strane, mnogo teškoća pričinjavaju mi fudbaleri koji stalno padaju na zemlju, dižu ruke uvis, traže moju intervenciju. Ti koji stalno pokušavaju "da odglume faul" - posebno me nerviraju.

Pošto-poto hoće da me ubede u ono što nije istina, i u tim "slučajevima" spreman sam - i da ih kaznim!

Oduševljavaju me oni momci koji, i kada pogreše, priđu suparničkom igraču, podignu ga sa zemlje, potapšu .. Ili, kad priđu sudiji i mirno, dostojanstveno objasne svoj prekršaj.


MIODRAG KUSTUDIĆ, centarfor NK Rijeka: 



- Dok sam igrao u timu Vojvodine, najviše sam bio ljut na saigrače koji me "nisu razumeli", ili su se "pravili ludim" kada sam parao grlo tražeći da mi dobace loptu. Jesam bio željan golova, ali - zar golovi ne donose pobedu celoj ekipi?

Ni u jednom našem klubu golovi se ne nagrađuju posebno - već opšti uspeh, pa otud nisam mogao da shvatim takav njihov "bojkot".

U timu Rijeke već nije tako: Oduševljava me prijatna atmosfera na terenu i u gledalištu - kad se sve završi bez incidenata. 

A posebno sam radostan, i oran za igru, kad je stadion krcat gledaocima, kad sve oko mene vri kao u košnici. Naravno, i kad pogodim suparničku mrežu.

Miodrag Kustudić (foto: Tempo)


ĐORĐE KAČUNKOVIĆ, trener niškog Radničkog: 



- Kao igrač, bio sam posebno nervozan kada bih primetio da se neko od mojih kolega - saigrača izvlači, da "beži" od lopte, ne ulazi u duele. Bio sam u stanju da se s njim i fizički obračunam! Iznad svega cenio sam zalaganje, borbenost - do poslednjeg sekunda utakmice ...

I sada, kao trener, uvažavam u prvom redu one momke koji su srčani, hrabri, koji na terenu "ne glume mučenike" - već sve podnose hrabro.

Nikako mi "ne leže" prvotimci koji gestovima "upozoravaju" da ih neko tuče, gura, ometa "da dobro igraju". Bez obzira na ishod utakmice zbog takvih "mekušaca" odem ljut u svlačionicu! 

Zatim, nerviraju me i sudije koje ne žele da me saslušaju - iako im priđem sasvim dobronamerno: da im nešto objasnim, a ne da im prigovorim.

Prezadovoljan sam kad ceo tim igra "kao jedan", kad se svi igrači kreću, demarkiraju - idu u napad i odbranu. Radujem se tome, pa makar i izgubili utakmicu ...


STEVAN KARANFILOVIĆ, generalni sekretar FK Vardar



... i delegat prvoligaških prvenstvenih susreta: Sve što se zbiva u fudbalu i oko njega je - vrlo složeno. Bio sam, dugo, fudbaler, trener, selektor - u svim kategorijama, mnogo sam što video, naučio, zapazio ...

Mnogo puta bio sam nervozan, ljut, gotovo razjaren, ali sam ipak uspevao da se savladam. Kasnije bih to brzo "preboleo", i - nikom ništa...

Polazeći valjda od sebe, nerviraju me oni - fudbaleri, sudije, delegati, kontrolori, lekari, fizioterapeuti - koji u jednom trenutku hoće sve da kažu i koji misle da su uvek u pravu! Takvi njihovi "stavovi" često dovode do ozbiljnih međuljudskih i međuklupskih razmirica, bez obzira što kasnije popuste, "reteriraju".

Takvi, neobuzdani akteri i funkcioneri, istina, ne predstavljaju čitav klub ili forum, međutim - posledice ostaju.

Takvo spuštanje "ispod dostojanstva" postalo mi je već odvratno!

Oduševljavaju me gledaoci - navijači koji posle poraza priđu svojim ljubimcima i uljudno ih teše. U tome vidim neku humanu "crtu", sviđa mi se takvo, zajedničko podnošenje tuge...


FRANJO VLADIĆ, igrač Veleža i reprezentativac: 



- Retko kad zapažam greške drugova iz svojeg tima, pa i ako pogreše - to ne uzimam za zlo. Čak se potrudim da im pomognem u obavljanju njihovih zadataka na terenu, ne zapostavljajući pri tom svoju ulogu.

Međutim, kada ja pogrešim - onda dugo ne mogu da se smirim. Recimo, "prošeta" mi "čista" lopta preko noge isključivo mojom nepažnjom... dođe mi da se ubijem! 

Potrčim tada za njom i jurim "do besvesti". Krivo mi je što sam upropastio tuđi trud!

Ako zaređam sa kiksevima, "uvrtim u glavu" da mi je dan baksuzan, iznerviram se preko mere i sve ode do đavola!

Srećan sam i zadovoljan kada izvedeni neki dobar potez, nešto nesvakidašnje - atraktivno i korisno. Ne samo zbog aplauza iz gledališta, već "zbog samog sebe".

Franjo Vladić (foto: Tempo)


MILUTIN ŠOŠKIĆ, trener OFK Beograd: 



- Razni ljudi - razne ćudi, a u fudbalu - svega i svačega! Ima puno razloga da čovek bude nervozan na terenu, u svlačionici, na klupi za rukovodstvo, i - da se uzdržava. U protivnom, bilo bi "trista čuda"!

Mene posebno nerviraju nerad i nedisciplina. U svlačionici, u hodnicima, kupatilu, fudbaleri, neretko, polemišu o igri - što nije loše, ali mogu da budu i neprincipijelni, nekolegijalni. Zna se da jedan ili dvojica nisu isključivi "tvorci" pobede ili poraza, a opet - pokušavaju da "licitiraju" ovog ili onog ...

Nije to njihova dužnost ni pravo, bez obzira što to ne čine uvek maliciozno. Mislim, to njihovo "prepucavanje" je loša navika, stvara nelagodnu atmosferu u ekipi!

U stvari, volim kad se zna - šta ko treba da radi, koja su njegova prava i obaveze. I, da se to striktno poštuje!

Radujem se svakom polasku na stadion, trening, utakmicu. Oduševljava me pobeda nad "favoritom", a zaista sam presrećan - kad neko od mojih "mališana", novajlija u prvom timu, zaigra - onako kako smo se dogovorili...

Milutin Šoškić (foto: Tempo)


MOMČILO VUKOTIĆ, igrač Partizana i reprezentativac:



- Nemogućno je biti fudbalski profesionalac koji - nikad ne prasne! Umem da se naljutim i na svoje najbliže saradnike, ali se ipak brzo smirim i kajem. Nije mi pravo što sam to učinio. Koliko puta utrčim "u prazno" i ne dobijem loptu.

Čini mi se, u tom trenutku, da sam baš ja bio u najpovoljnijoj situaciji, međutim... No, zbog toga se takođe brzo "ohladim".

Ljutnja me mnogo duže "drži" kada me neko od suparnika stalno "kljuca" po nogama i dobacuje pogrdne reči. Nastoji da me po svaku cenu isprovocira, da me izvede iz takta. 

Nisam od onih koji padaju na zemlju bez razloga, ali, kada u direktnom duelu malo oštrije "učestvujem" - onaj koji me permanentno sapliće i tuče - glasno zakuka i počne da se previja "od bolova".

Sudije ponekad "nasednu" na takva simuliranja, ali ima slučajeva kada uspem da ih "ubedim" da sam nevin!

Tada sam zaista revoltiran, mogu da se zavadim - i sa onim koji "odglumi" faul i sa arbitrom!


MENSUR NALIĆ, desno krilo Slobode: 



- Dok smo mladi, zdravi i dobri fudbaleri - sve je lepo, svi nas tapšu po ramenima. U redu, takvi su ljudi. Međutim, čim zađemo u godine, kao da se sve "okrene". Malo nas ko "zarezuje" - i na terenu i van njega, navijači nas ne bodre kao nekad, čak negoduju - i ako solidno igramo i zalažemo se.

To mi, eto, teško pada.

Ne zbog toga što sam ja pri kraju sportske karijere, već što je takav odnos postao - pojava. Pomislim: a šta bi, recimo, bilo - kad bih morao "da padnem" samo na one koji cene igrača dok je snažan i mlad!?

Mislim da je i jedan as vanserijski - Dragan Džajić, neslavno ispraćen u inostranstvo.

Bar od strane njegovih obožavalaca.

To je velika nepravda, pravo pravcato razočaranje...

Srećan sam kad unapred znam da za, inače značajnu pobeđu, ništa nećemo dobiti, a ipak odlično zaigramo i - pobedimo. Tada mi je lako na srcu, svi smo veseli, zadovoljni, opušteni...


VUKAŠIN VIŠNJEVAC, trener FK Sarajevo:



- Nepojmljivo mi je da neko može da deli klubove na - bogate i siromašne. I da po tome određuje i njihove kvalitete... Zašto bismo, mi, siromašniji, bili na tabeli - ispod onih "bogatih"?

Kao da se u novcu sve sastoji! 

Takvo "tumačenje" mi je nekako nesportsko, nehumano, zajedljivo.

No, više me nervira kad manje renomirani tim pobedi "moćnijeg", a to se ipak često događa, pa se posle toga serviraju priče o dogovaranju, lažiranju, prodaji bodova.

Srećan sam kada se svi fudbaleri vrate neozleđeni u svlačionice, kada su mirni, staloženi - bez obzira na ishod meča.


JOVAN AĆIMOVIĆ, igrač Crvene zvezde i reprezentacije:



- Treba mnogo voleti fudbal i ceniti ga kao profesiju, da bi se olako prelazilo preko problema i nesuglasica koji u njemu iskrsavaju gotovo svakodnevno. Ne bih mogao da preciziram šta me najviše nervira a šta oduševljava, međutim ...

Strašno se ljutim na one koji se na terenu kukavički ponašaju! Hoće da udare, i to vrlo jako i opasno, a kad ih samo "pipnete" - zapomažu i trče kod sudije! 

Ne cenim takve "glumce" pa makar bili najveći asovi, odvratni su mi - i kao ljudi...

Oduševljavam se svakom pobedom mojeg kluba i reprezentacije, pogotovo kada su one odlučujuće za plasman.

Takođe sam mnogo srećan i raspoložen kad neki "početnik" zaigra kako valja, kada se "uklopi". Znam šta to znači - za njega i naš tim.

Radostan sam i kada sudije dobro vode utakmicu, kada su autoritativni, nepristrasni.


ZLATKO KRANJČAR, centarfor Dinama: 



- Osećam veliki dug prema klubu i gledaocima i stalno me prati velika odgovornost... Naljutim se i kada me udare bez lopte, uštinu, opsuju - bez potrebe i razloga.

Oduševljen sam i ponosan kada mi trener oda priznanje za dobru igru i zalaganje - makar "na uvo", ne javno.

I kada moje, takođe mlade kolege, ispune zadatke na terenu. To znači da smo uspešno sarađivali!


DR BRANKO NEŠOVIĆ, lekar reprezentacije: 



- Toliko puta klupski lekari naglase da treba nositi štitnike za potkolenice i druge zaštitne rekvizite, a neki fudbaleri - opet "po starom".

Smrkne mi se kad namerno spuste čarape, igraju "golih nogu".

Ili, kada pri bezazlenoj povredi tvrde da su mnogo povređeni i traže da napuste igru, itd.

S druge strane, zadovoljan sam i oduševljen kada zaista teže povređeni igrač zahteva da nastavi utakmicu. Dovoljna je ta njegova želja da podnese bol i pomogne drugovima...


MILAN ARANĐELOVIĆ RAKI, fizioterapeut OFK-a i reprezentacije: 



- Kad utakmica prođe bez mojih intervencija - smatram da sam "najviše radio", iako nijednom nisam potrčao... A kad nekog zadesi velika nesreća - prelom noge ili ruke, teža povreda prepona, meniskusa - kao da sam i ja povređen!

Saosećam sa igračima, patim.

A kad nekog svojim zalaganjem, po uputstvu lekara, vratim na teren, kada ga osposobim za igru, mojoj sreći zaista nema kraja!

Posebno me oduševljava što taj moj napor fudbaleri cene, što me uvažavaju, što vežbaju onako kako se dogovorimo ...

Zabeležio: Ljubomir Ristić, obrada: Yugopapir (Tempo, februar 1976.)


Milan Aranđelović Raki (foto: Tempo)


Podržite Yugopapir: FB TW Donate