Zabranjeno pušenje, afera "Crko maršal": Postoji li društveno-politička odgovornost YU rock zvezda




Nakon "Novog lista" oglašavaju se i "Oslobođenje", "AS", "Ven" - ovaj poslednji samo nedelju dana pošto je "Pušenje" proglasio domaćom rock-grupom 1984. skida album "Das ist Waiter" sa liste najprodavaniiih domaćih ploča u Sarajevu

Februar 1985: Da li su nam potrebni tek ekscesni slučajevi pa da shvatimo da rock više nije samo dobra furka dokonih za dokone, već da mogućnosti njegovog korišćenja mogu biti i znatno drugačije. Ili, zašto je svoj poslednji sarajevski koncert "Zabranjeno pušenje" počelo rečima:

"Eto, raja, mi smo došli da vam malo sviramo, mada nisam siguran smijemo li... "


*****


"Jeste li već čuli onu priču o tome kako su partizani, za vreme rata nadmudrili Nemce? Onu u kojoj je brojčano mnogo jači neprijatelj opkolio partizane? Na sreću, u opkoljenoj jedinici bio je i jedan partizan koji se nešto malo razumeo oko struje, pa je, onako na brzaka, napravio semafor i uključio crveno svetlo na njemu. Pošto su veoma disciplinovan narod, Nemci su zaustavili svoje tenkove čekajući da se promeni svetlo na semaforu, a partizani su to iskoristili i uspeli da se iskradu iz obruča!" 

Autor ove priče je dr Nele Karajlić, a njenom premijernom izvođenju prisustvovali su mladi Riječani krajem prošle godine, na koncertu "Zabranjenog pušenja" u njihovom gradu.

Ima li nečeg spornog u toj priči (i ne samo u njoj)? Najkraće rečeno - kako za koga. Dr Karajlić, koji se, uzgred rečeno, poslednjih mesec dana sve češće ponovo izdaje kao student Nenad Janković, uverava da priča nimalo "ne vređa naše tekovine".

I kategorički dodaje:

"Sad, što ima onih koji ne shvataju suštinu..."

U suštinu nikad nije bilo lako prodreti.

No, bilo kako bilo, tek, članovi Muzičkog kolegijuma Radio-Sarajeva sredinom januara odlučuju da sa svog programa skinu pesme sa albuma "Das ist Walter" grupe "Zabranjeno pušenje" (Jugoton, 1984), i to preostalih devet numera, pošto su dve ("Zenica blues" i "Put u srediste rudnika Kreka-Banovići") odmah nakon pojavljivanja ploče doživele istu sudbinu.

Saznajemo da primer sarajevskog slede i titogradski radio, ali u ovom slučaju, i televizija.

I mnogi drugi su najednom protiv "Pušenja". Riječki "Novi list" na primer, koji u komentaru spornog koncerta beleži i sledeće:

"Što se sve može plasirati pod maskom gluparenja i ishitrenog primitivizma dokazali su i plasirali na koncertu "Zabranjeno pušenje". Ni pet ni šest, nego - crko nam maršal ha, ha, ha... mislim, na pojačalo: i - tuđe nećemo, svoje nemamo". 

Nakon "Novog lista" oglašavaju se i "Oslobođenje", "AS", "Ven" - ovaj poslednji samo nedelju dana pošto je "Pušenje" proglasio domaćom rock-grupom 1984. skida album "Das ist Waiter" sa liste najprodavaniiih domaćih ploča u Sarajevu.

Tako grupa koja je osvojila laskavu titulu "medijskog šlagera sezone" odjednom potpada pod nemilost tih istih medija.

A povod više za to bilo je i otkazivanje koncerata koje je "Pušenje" prvobitno bilo zakazalo za 11. i 12. januar u Splitu (mada i u vezi sa tim ima nekih nejasnih činjenica, što potvrđuje i demant RK SSO BiH objavljen u "Politici" 15. januara).


Nešto fale, psuju i tako



Šta je u svemu tome sporno? Članovi "Zabranjenog pušenja" uputili su pismo svim društveno-političkim organizacijama grada Sarajeva i Bosne i Hercegovine, kao i redakcijama listova koji su udarili po njima.

Pismo, do zaključenja ovog teksta objavili su jedino zagrebački (?) "Polet", u svom broju od 25. januara. i, malo kasnije, i "Politika", iz istog se lako zaključuje da članovi "Pušenja" smatraju potpuno neosnovanim već pomenute napade (kao i, recimo, navod da su imali posla ša zagrebačkim SUP-om), a u jednom njegovom delu kažu i sledeće:

"Kojim pravom se u ovakvim prljavim postupcima miješa ime druga Tita i kome i zašto pada na pamet da konstruiše ovakve monstruozne laži, i kome sve to treba?"

Dakle, Karajlić i njegovi drugari tvrde da na riječkom koncertu ni u jednom trenutku nisu vređali ličnost ni ime druga Tita, već da je vest o tome jednostavno izmišljena.

A što se vređanja socijalističkih tekovina tiče, momci iz "Pušenja" uveravaju da to nikako nije bila njihova namera i da su takve optužbe sasvim neosnovane.

- Aforizam "tuđe nećemo, svoje nemamo" objavljen je odavno, a mi ga govorimo u okviru jednog našeg teksta koji je duhovit... - objašnjava dr Karajlić.

Međutim, pomalo iznenađuje da je na konferenciji za štampu održanoj 24. januara u klubu Kulturnog centra u Beogradu izostao bilo kakav ozbiljniji dijalog momaka iz grupe s novinarima koji bi preciznije razjasnio čitav ovaj "slučaj":

- Ovde dr Karajlić 1 i dr Karajlić 2, ali bolje da o mom ponašanju govori publika... Oćeš li o neprijateljskom djelovanju, ili o prijateljskome?... Ma nismo mi neki bend. Pa, pišu raja, pišu raja sa svih strana, onaj, nešto fale, psuju i tako.


Kontrola rađanja ili organizovanje ljuljanja



Ono što je u svemu ovome takođe zanimljivo je i to da su članovi "Pušenja" imali i nekoliko usmenih razgovora s predstavnicima gradske i republičke omladinske organizacije, Gradske konferencije Socijalističkog Saveza, Centralnog komiteta SK BiH.

Tim povodom kolege iz "Poleta" u obimnom tekstu "Popuši ga sad, popuši ga sad" (autor Senad Avdić) beleže:

"Postalo je, naime, jasno i onima koji su tu činjenicu teže usvajali da su dojučerašnji zabavljači i šaljivdžije vrlo ozbiljna kulturna činjenica, te kada se već rodilo, onda ga bogme valja kad-tad i ljuljati..." 

Dakle, na naizgled neobavezan način konstatovano je ono što bi se iz celog "slučaja" možda trebalo izvući i kao najbitnije - a to je pitanje da li su nam potrebni tek nekakvi ekscesni slučajevi (setimo se slovenačkog sastava "4. Reich" ili nastupa "Laibacha" na Zagrebačkom bijenalu, kao i možda još nekih "karika" "ljubljanske alternativne scene" o čemu je pre nekih šest meseci Slavenka Drakulić-Ilić zapisala i sledeće:

"Ljubljanska alternativna scena, u čijem je imageu upravo napadno česta nacistička ikonografija i simbolika, u najnovije se doba sve češće nalazi na udaru društvene kritike. Mogu li fašistički simboli biti ispražnjeni od prvobitnoga značenja u zemlji u kojoj je od fašizma stradalo gotovo dva milijuna ljudi?"

Da li je došlo vreme da konačno shvatimo da rock nikako nije samo puka zabava i zezanje dokonih za dokone, već i nešto više od toga?

Uostalom, voditelji i učesnici brojnih tribina o svemu tome su poslednjih godina izrekli toliko toga da bi se svaka naša daljnja konstatacija mogla shvatiti samo kao bleđa kopija, pa ćemo je zato i izbeći.

Mada je jasno i to da bi osim konzumenata rocka bilo poželjno da takvim tribinama prisustvuju i oni koji tek tako najednom primete kako se "ono već rodilo..."

Asociraju na to donekle i reči Jure Bilića koji je, u svojstvu predsednika Predsedništva CK SK pre tri godine na jednom sastanku CK SK Hrvatske primetio:

"Moramo se upitati čak i to otkud nazivi pojedinim omladinskim muzičkim sastavima kao što su Čmarni ubruščići, Bordel, U škripcu, Berlinski zid, Katarina Treća, Grofova garda i slično. Zašto se u delu omladinske štampe stalno pojavljuju napisi koji odudaraju od našeg društvenog razvoja? Gotovo sav zabavni život je komercijalizovan, postao je poprište velikog biznisa. Uzmite samo mnoge tekstove u zabavnoj muzici, pa ćete videti kakva je to dezorijentacija."

Doda li se tome da baš predstavnici tog navedenog muzičkog sveta često postaju idoli mladih kojima ovi podređuju i mnoge ljude osvedočenih vrednosti, jasno je u kakvom se položaju nalaze svi ti muzičari i s kakvom bi odgovornošću trebalo da pristupe svom odnosu prema obožavaocima ("raji") i svemu onome čime se bave.

Jer, o mogućnostima korišćenja pozicija muzičke zvezde za manipuliranje ostatkom često i anonimne mase simpatizera nije ni potrebno mnogo pisati.

U stvari, možda će i sve ovo izgledati kao predimenzioniranje cele te stvari oko rocka i područja njegovog delovanja, ali bi nas pojedini primeri, na sreću ne samo naši i na sreću ne samo povezani sa muzikom (možda i oni već pomenuti slovenački), vrlo lako mogli ubediti u suprotno.

U svakom slučaju, čitaoci rock-intervjua mogli su se, mada to nisu morali, pre nekih šest godina složiti sa ovakvom izjavom Gorana Bregovića, čoveka koji je predvodio tada čak možda i previše popularno "Bijelo dugme":

"Što se odgovornosti tiče: ja neću da budem odgovoran. Taman posla da ja budem kriv zbog nekoliko pesmica što deca ne uče, ne ulaze nevina u brak, nose minđuše i to. Što da se na meni lome koplja? Ja pesmu pjevam i dalje, samo mi je to važno!"


Rok prepevi ozbiljnih novina?



Može li se baš tako sa odgovornošću?

I nije li problem upravo u tome što mnogi misle, i van područja muzike, da može.

Ali, duga je to priča za jedan ovakav tekst...

Prihvatimo li činjenicu da je rock odavno prestao egzistirati isključivo kao "dobra furka", moramo se složiti sa tim da je krajnje vreme da ga prestanemo gledati samo kao takvu "dobru furku".

To ne znači da od svih navrat-nanos skrpljenih bendova treba tražiti politizaciju svojstvenu drugoj fazi opusa Džoni B. Štulića ili nalik na prepevane komentare iz naših ozbiljnih novina, ali znači da se zalažemo za prevazilaženje banalnosti na svim nivoima kao druge krajnosti čitavog tog izvorišta ili ishodišta sve zahuktalije rock-produkcije.

Naravno, kao povod za ovakav zaključak uzimamo ne samo praksu domaćih već i uopšte svetskih kretanja na integralnoj rock-sceni, pošto nam ona daje i dovoljno povoda za isti.


Kako tretirati bezimeni puk



A pokloniti se na bini stotinama ili hiljadama posetilaca na početku koncerta za koji su te stotine ili hiljade posetilaca platile sve manje jeftine ulaznice (a prethodno pokupovali i sve moguće ploče i časopise), pa onda najednom zaboraviti na već pominjanu odgovornost pred tim "bezimenim pukom" (definicija izvesnog sociologa) ravno je zločinu prema tom istom puku ali i rocku kao sve nezaobilaznijem mediju.

Biti jedini osvetljen dok se svi ostali guraju u mraku zagledani u tu svetlost-scenu i zaboraviti kolikim intenzitetom mrak u tim trenucima asimilira svetlost, znači nemati ni trunku samosvesti bez koje, ruku na srce, svaka kultura i umetnost prerastaju granice svojih atara.

Naravno, mnogi se neće složiti sa potrebom postojanja takvih granica ili smeštanjem rock-medija u iste, ali to već zalazi u polja polemika starih valjda otkako i potreba čoveka da svoja osećanja artikuliše na ovakve načine.

Možda rock i nije nikakva umetnost, ali ne treba zaboraviti da ga mnogi pretpostavljaju i posetama izložbi, i čitanju knjiga i odlasku na koncerte klasične muzike, pa i svemu drugom što vam može pasti na pamet.

Ako je za nekoga rock sve, znači li to da on ne zaslužuje ništa? 

Napisao: Slavoljub Marković, obrada: Yugopapir (Reporter, februar 1985.)



Podržite Yugopapir: FB TW Donate