Petar Slovenski: Smisao života? Raditi posao koji volite sa totalnom odanošću. Sve drugo je... (1976)




Živim okružen ljudima, po ceo dan sam s njima, a, u stvari, nemam nikog svoga. Mislim da su ljudi mene napustili, jer nisu mogli da shvate da ja pretpostavim uvek svoj posao svemu i svakome. Iz istog razloga je moj porodični život takav kakav je, to jest, ja ga i nemam


Prelistavajući novinske tekstove, razgovore s Petrom Slovenskim, naišli smo na dva po svom povodu, odgovoru, pa čak i naslovu gotovo identična. Ne bi to ni bilo neobično da ta dva teksta, iz dva pera, nisu nosila datume poprilično udaljene: prvi s početka 1970. godine, drugi 1973.

U oba je Slovenskom bilo postavljeno otprilike isto pitanje: posle dužeg vremena ponovo vas gledamo na televiziji - šta se s vama u međuvremenu zbivalo, zašto su vas zaboravili?

Slovenski je oba puta rekao da "ne zna, ali da se osećao živ zakopan".

I. evo nas sada pred umetnikom, koji je "u međuvremenu" postavio na sceni Jugoslovenskog dramskog pozorišta dve sjajne predstave, "Lepezu ledi Vindermir" i "Zanat gospođe Vorn", koji je igrao i igra, na oduševljenje i kritike i publike, naslovnu ulogu u Nušićevom "Mister Dolaru", najzad pred glumcem iza koga su tri decenije plodonosnog rada.

A, ipak, oboje znamo da je i ovo razgovor sa istim povodom, sa istim odgovorom i - novim pečatom od 1976. godine. Dakle...


Prirodnost ili - maska



Petar Slovenski (foto: RTV revija)
- Čudna je ta televizija. Neko se na njoj stalno "vrti", neko nikad i ne proviri, a neko, kao ja, u naletu naiđe, pa ga nema, nema, pa opet ga evo. Vodeći akciju "Sve, sve, ali ekran", koju sam prihvatio zarad tog, za nas glumce važnog pojavljivanja na televiziji, našao sam se opet u vidnom polju TV-urednika. Setili su me se tražeći voditelja za "Nedeljno popodne". Prilika je toliko lepa da mi se čini kako se i isplatilo čekati tri godine povratak na mali ekran,


• Mišljenja o vašem udelu u emisiji vrlo su podeljena: dok jedni smatraju da ste prirodni, nonšalantni, dovitljivi - drugi misle da "vaša maska s večitim osmehom" smeta, zamara, da delujete usiljeno.


- Narod kaže: koliko ljudi, toliko ćudi. Ako bi svi ukusi i zahtevi bili isti, šta bi radila, onda, druga dva voditelja! Ja znam da su mišljenja podeljena, da ljudi upravo misle tako kako kažete. Trudio sam se da budem najbolji, da zabavim, opustim gledaoce. Međutim, znam da se često isuviše smejem. Ali, to je zato što pokušavam da sakrijem nekakav unutrašnji grč, nazovimo to i tremom, strahom. Povratak posle dužeg vremena vam je kao početak. I gori od početka...


• "Nedeljno popodne" je četvoročasovni kontakt-program i, verujemo, da nije lako biti njegov voditelj: osim te "debitantske" treme kakve ste još teškoće imali?


- Za sve nas je naročito ona prva emisija bila jedna velika "mačka u džaku". Iz velike želje da se što uspešnije pokažemo mi smo, zaista, preopteretili emisiju. Hteli smo da budemo što raznovrsniji i trpali smo, trpali svašta... Mislim da ćemo morati biti strpljiviji u toj raznovrsnosti. Osim toga, nije bilo baš umesno direktno nas porediti sa istom emisijom TV-Zagreb, jer ona tu istu emisiju priprema već osamnaest meseci. Nama je, ipak, bila premijera.



"To je pitanje duha"




• Jednom ste izjavili da sebe smatrate dobrim voditeljem: zbog čega?


- Verovatno da sam tako nešto izjavio, ali na osnovu onoga što su mi drugi govorili. Uostalom, ko o sebi ne misli najlepše? Ako bih rekao da sam dobar voditelj, onda tako mislim zbog svoje snalažljivosti. Na nesreću, tu snalažljivost su drugi često bili skloni da pobrkaju sa privatiziranjem. U svakom slučaju, mislim da je izbor voditelja jedan od većih poena emisije "Nedeljno popodne". I Mića Orlović, i Marko Marković i ja smo veoma jake ličnosti i neminovno će doći trenutak kad će se publika do kraja opredeliti za "svog voditelja". I to će biti ono pravo.


• Ako to ne budete vi?


- Časna je borba i to će mi biti uteha.


• I glumac ste, i reditelj, i voditelj: šta ćete na kraju biti?


- Penzioner. Šalim se. Biću ono što najviše volim: i glumac, i reditelj, i voditelj. Naravno, ako izdržim, ako me ne izda snaga.


• Možda nam se čini, ali godinama kao da se ne menjate: u čemu je tajna?

- Mnogi mi to isto kažu, ali ja znam da sam se i te kako promenio. Osedeo sam, izborao sam se, ali to ljudi, valjda, toliko i ne primećuju. Znate, i mlad čovek će vam se učiniti star, ako je klonuo, ako je mrzovoljan, ako je potišten. Mislim da je ostati mlad pitanje duha, pitanje spremnosti da se ide dalje, da se ne poklekne.

Bole Stošić, Perica Slovenski, Mija Aleksić i Đokica Milaković u TV seriji
Lole Đukića "Ću, ćeš, će" (foto: RTV revija)


"Kad sagledam smisao"



• Ipak, dugo vas ima: da li ste već pomalo umorni?


- Kod mene je to uvek bilo ovako: kad god je nešto što sam radio urodilo uspehom, plodom - nisam umoran. Čim nešto što sam radio stane na pola puta ili sasvim promaši, ja sam veoma umoran.


• Malopre rekoste da vaš nepokolebljivi duh...


- Da, da. Ne prospavam ja celu noć, popušim brdo cigara, ali kad jutro svane, kad treba poći... ja krenem još odlučniji. Jer, taman posla...


• Kad ste doživeli najveće profesionalno zadovoljstvo? 


- Bila je to, valjda, moja prva režija, Šoova "Lepeza ledi Vindermir". Skoro da bih rekao da sam imao čak i onu famoznu sreću da ta predstava bude podjednako dobro primljena i u mom ansamblu, i kod kritike, i kod publike.


• Koji period života smatrate najispunjenijim?


- Ne umem precizno da vam kažem. Uvek sam najispunjeniji, onda, valjda, i najsrećniji kad sagledam smisao onoga što činim, što radim. Mislim da je besmislenost najveći debakl života.


• Jeste li uplovili nekad i u te vode?


- Pa, događalo se da "omanjujem", kao i svima.


• Šta biste još veoma želeli da uradite?


- Ah, sada tri stvari. Da uspem i ja i emisija "Nedeljno popodne". Želeo bih i da sredim svoje porodične prilike, da se moja žena konačno vrati iz Njujorka, da više ne brinem sasvim sam o sebi. Želeo bih i da režiram jednu domaću dramu.


Biti u žiži



• U jednom intervjuu ste rekli da imate mnogo prijatelja, ali da ste u suštini veoma usamljeni: gde ste se razišli s ljudima?


- Da, to je veliki paradoks. Ja živim okružen ljudima, po ceo dan sam s njima, a, u stvari, nemam nikog svoga. Mislim da su ljudi mene napustili, jer nisu mogli da shvate da ja pretpostavim uvek svoj posao svemu i svakome. Iz istog razloga je moj porodični život takav kakav je, to jest, ja ga i nemam. Za moj posao je potrebna koncentracija, svežina... Vi ne možete pripadati i ljudima i poslu. Ja sam dao prednost ovom drugom.


• I ne osetite se ponekad praznim?


- Možda odstranjenim. Ali, sam sam tako izabrao...


• Posao, posao, posao... Nije li u pitanju bežanje od sebe samog?


- Ako i jeste, nije li to najbolji način? I šta bi, inače, bio smisao života? Raditi posao koji volite sa totalnom odanošću. Sve drugo je efemerno.


• Da li vam se toliko koliko dajete i uzvraća?


- Znate li ijednog glumca do kraja usrećenog? Svi mi smatramo da više dajemo, a manje dobijamo. Ima me dok sam u žiži, kao, recimo, sad dok vodim tu emisiju na televiziji. A, kad me nema, nema me uopšte, progutan sam. Ja uvek volim da kažem da za piscima ostaju knjige, za naučnicima dela, a za nama - ništa.

Razgovarala: Jasmina Lekić, obrada: Yugopapir (RTV revija, februar 1976.)


Petar Slovenski u razgovoru sa novinarkom Jasminom Lekić
(foto: RTV revija)


Podržite Yugopapir: FB TW Donate