Grupa Alisa, "Sanja": Od "Hita nedelje 202" do hita godine / Zašto onaj saksofon zvuči raštimovano?

Februar 1986: I pored evidentnih tehničkih nedostataka, album "Alisa" istoimene beogradske grupe predstavlja određeno osveženje na domaćoj muzičkoj sceni. Iskusni muzičari iz glavnog grada udružili su se da ponude nov i zanimljiv koncept. "Sanju", uostalom, svi znate...

Pravilo da je strpljenje glavni kvalitet mediokriteta i netalentovanih ima i svoje izuzetke koji ga, naravno, potvrđuju. Beogradsku Alisu. Jer članovi ove grupe predstavljaju pravu istoriju beogradskog prednovotalasnog rock'n'rolla!

"Gospodar zemlje čudesa" Jova, inače autor kompletnog materijala za debi-album "Alisa" i nepridodati član grupe, još 1978. na Zaječarskoj gitarijadi sa grupom Zvučni zid dobio je nagradu za najbolju kompoziciju.

U jednoj od postava, pored pevača Pileta, svirali su i braća Savić, sa Rakom (svirao sa Jovom u Biciklu, kasnije osnivač Tvrdog srca i velikih ušiju, grupe koja se raspala posle samo jednog singla i albuma), sada "rent a car" bubnjar u Ekatarini.

Prateće vokale pevao je Pile. Bicikl je snimio samo jedan singl ("Palanačka hronika"), bio Čorbina predgrupa u Rokoteci 1981... Solo-gitaru svirao je Čutura, danas član Riblje čorbe.

Pile je pevao i na jednom singlu heavy metal grupe Jedan smer Zorana Konjovića, kasnije vođe kanadskog benda istog usmerenja Warriors.

Peđa je dugo lupao bubnjeve u pratećoj grupi Slađane Milošević Ljudi.

I pored zanatskih nedostataka koje ploča ima, ona predstavlja jedan od zanimljivijih koncepata u domaćem rock’n'rollu. Jer, propagandom nežnosti predstavlja opoziciju žestokim i brzim momcima.

Vox populi benda: Pile, Peđa i Jova.


• Pošto se o "Sanji" zna više nego o Alisi, počnite bajku od početka.


Alisa postoji nešto više od godinu dana. Peđi i meni ubrzo se pridružio i Jova, koji je sa mnom svirao gitaru u Sedmom krugu sve do 1980. a kasnije se bavio prevozom rock grupa na tezge. Često smo menjali basiste i bubnjare, dok nisu došli Marko i Aca, koji, inače, nisu svirali na ploči.

Dok smo skupili lovu za demo-snimke, Peđa i ja smo isprodavali silne stvari, tako da mi je u sobi ostao praktično samo krevet i telefon.

Izneo sam na buvljak i pisaći sto i svoje dečje igračke, koje ću morati da kupim od prvih honorara.

Uglavnom, "Sanja" je četiri nedelje, sve dok se nije pojavila ploča, bila na prvom mestu "Ventilatora" Zorana Modlija.


• Kako su vas primili u "Jugodisku" kada se zna da su prvenstveno orijentisani na "country" pevače?


Slali smo kasete u "Jugoton" i RTV Ljubljanu, išli u PGP RTB, ali oni su bili jedino sigurni u to da pesme ne mogu da prođu, jer, navodno, narodu su potrebne veselije stvari, za pucanje i pevanje.

Možda im nismo bili zanimljivi pošto je sva mašinerija u RTB bila pripremljena za Bajagu, a u "Jugotonu" su snimali Plavci.

"Jugodisk" nas je velikodušno prihvatio i pristao da plati 50 studijskih sati, koliko je otprilike dovoljno za pošten singl.


• Jeste li sigurni da vam je produkciju radio Ratko Ostojić, a ne njegova tašta?


Želeli smo Sašu Habića za producenta, pošto je najbolji, ali nam je bio preskup, a on sa nepoznatim grupama ne radi na procenat. Svi su nam predlagali "Akvarijus" kao jedan od najboljih jugoslovenskih studija, a Ratko je ujedno bio i jedini koji je pristao da ploču radi za 50 sati.

Samo snimanje se oteglo na jedno pet meseci, u puzama između raznih Bešlića i Vajti.

Bio je to najcrnji period u mom životu, koji bih najradije zaboravio. Termine smo saznavali na pola sata pred početak, neke vokalne deonice pevao sam rano ujutro, sve u svemu užas.

Ne znam da li je to za novine, pošto će možda zvučati previše banalno, ali bilo je dana kada nismo imali lovu za klopu, a o piću i da ne govorim.

Jedna vesela situacija bila je kad je moj idol iz detinjstva Vladimir Savčić Čobi zagolicao Ratka, koji inače skida cipele kad radi, po tabanima, a ovaj tako tresnuo nogom o miks-pult da je povredio koleno.

Ljudima koji su dolazili u studio dopao se materijal, pa je Laza Ristovski ponudio da odsvira klavijature u dve pesme, ali je to otpalo zbog neke njegove turneje po Francuskoj.

Aranžmani koje sam radio, u remiksu su bukvalno iskasapljeni...


• Zar je bilo remiksa?!


Nasnimavali smo jedno četiri sintija, koji sada u pojedinim deonicama zvuče kao "farfisa", zatim silne gitare, čitave ženske horove, ali je malo toga ostalo i da se čuje. Ipak, ne bih svu krivicu svaljivao na Ratka, jer verovatno za tako kratko vreme više nije mogao ni da izvuče.


• Da nema neko od vas tetku na radiju?


Nismo ni mi očekivali da će nas u roku od sedam dana zvati na desetak intervjua, pet puta na televiziju, još se jedino nismo pojavili u "Brazdi" i "Znanju-imanju", ali sve je krenulo posle "Hita nedelje" na 202.

U prvom učešću izgubili smo za malo od Čorbine "Ulice", dok smo iduće subote pobedili u konkurenciji bendova kao što su AC/DC, Metallica, Krokus i Arcadia, i to pred publikom koja je tako podeljena da zviždi svemu što ili nije heavy metal ili Duran Duran.


• Na ploči se našla i pesma "365" iz ciklusa Jovinih "Ranih radova". Ako se ne varam, svirao ju je Bicikl još 79.


To je jedna žurkaška pesma sa sedeljki koje smo tada pravili kod njega. Na osnovu te pesme izgradili smo celu ploču, jer sem realnog, ima u njoj i dosta detinjeg, recimo u stihu "Vodom prskam devojke", a i u samoj toj radnji.


Bekstvo iz dugačkih pantalona u kratke



• Nije baš uobičajeno da se relativno nova grupa već prvim albumom pojavi sa zaokruženim konceptom. Tu dečju perspektivu koristio je recimo na filmu Kusturica u "Ocu" ili Šlendorf u "Limenom dobošu".


U tekstovima Alise ostalo je nešto iz priče koje je moja baka improvizovala na licu mesta kad sam bio mali. Mogao sam da naručim vuka, ovcu, neki cvet, jagnje i orla i da kontrolišem radnju, da zahtevam da vuk ne pojede jagnje i baka je uvek uspevala da se te bajke srećno završe.

Ovo je na neki način bekstvo iz dugačkih pantalona u kratke, poruka svima koji uspevaju da iz sebe iskopaju nešto detinje. Čak i devojčicama koje su to bile pre šezdeset godina.

Duško Radović je divno rekao: "Čovek je živ dok u njemu ne umre dete".


• Ima u tekstovima nešto od senzibiliteta srednjovekovnih vitezova, nešto bespolno.


U "Ludom Ivanu' koristio sam kao lajt-motiv Don Kihota, tog ludog romantika i njegovo večito jurenje na vetrenjače. Šta su danas vetrenjače? Mogu to da budu i ljuti rockeri sa plastičnim sekiricama, kao i momci koji imaju večne erekcije.

Ali, pitanje je gde je tu ljubav?

Na mene je najviše uticao Vajldov "Dorian Grej" pored Egziperijevog "Malog princa", najveće suprotnosti koje sam doživeo u literaturi.

Upamtio sam zauvek kad Mali princ kaže "Tajanstvena je zemlja suza" ili kad objašnjava ruži kako je ovca opasna, a ona mu pokaže svoja četiri nežna trna.

I Bregović je to iskoristio, ali samo dva. Možda tu ima neke simbolike što je ruža živela pod staklenim zvonom...

Manifestom ružinog trna želimo da probudimo ljude koji više ne umeju da budu deca. Kod sasvim malih beba, kada osećaju da nisu voljene, postoji jedna pojava koja se zove roking. Uhvate se tada za ogradu kreveta i ljuljaju levo-desno.

Deca to rade spontano. Kada kod odraslih ne bi postojao razum i ograničenja nastala vaspitanjem, klatilo bi se pola Zemljine kugle.


• Da li "Sanja" predstavlja prelaz prema drugoj ploči, jer već ima u sebi tragove erotskog?


Da, postoji tu neki nagoveštaj kože. Sanja i Tanja su, u stvari, ista ličnost, s tim što je Tanja pobuna, a Sanja pomirenje. "Sanja" je upala na ploču na insistiranje urednika "Jugodiska" umesto "Tašmajdanskog parka", jedne divne priče o susretu devojčice, jednog momka i balerine u koju se ovaj zaljubljuje.

Pošto nije bilo refrena u pesmi, ja sam ga napisao u sedamnaest verzija, a on je izgleda, odabrao pravu.


• Čija je bila ideja da saksofon u "Sanji" zvuči onako raštimovano?


Našeg producenta, jer je, po njemu, to "nešto novo". Svirao ga je Saša Gnus, nekada flautista talentovane beogradske grupe BG 5. Zanimljivo je da na celoj ploči nema nijednog gitarskog sola, jer smo hteli da akcenat bude na nežnijoj atmosferi kroz flautu, klavijature, ženske vokale...


• Jeste li namerno hteli da omot liči na šolju za belu kafu?


Tebi se ne dopada ideja? Nama je to jedan od najboljih omota u jugoslovenskoj rock produkciji. Otišli smo kod Juge Vlahovića, odneli mu kasetu i tekstove i tražili nešto nežno. On je u prvoj varijanti nudio neke unutrašnje organe, srce, vene, što nam je odgovaralo eventualno za deseti album.


• Računate li isključivo na maloletnu publiku "jer pevate samo za sve devojčice"?


U proseku, naša publika ima između 12 i 16 godina, a nekim čudom vole nas i penzioneri. Peđina komšinica stalno nam donosi kolače i kaže: "Dopadate mi se jer se ne gicate".


• Kako to da vaših ploča nema u svim prodavnicama dok se pesme vrte na svim radio-stanicama.

Možda trgovački putnici nemaju dovoljno veliko srce da u njega stane i Alisa.

Razgovarao: Miladin Lazović, obrada: Yugopapir (Rock, februar 1986.)




Podržite Yugopapir: FB TW Donate