"Crvena zemlja" Torija Jankovića o Kraljevu 1941: Gidra igra oca, a debitant Zoran Cvijanović sina




Upoznali smo debitante Draganu Borković i Zorana Cvijanovića. Ona ima 15, a on 17 godina. Ona igra Majdu, devojčicu izbeglu iz Slovenije, a on Miloša Vranića, kalfu iz Fabrike vagona. Ove likove oni su odigrali dosledno i sa puno odgovornosti i inventivnosti. Režiser je zadovoljan, a javnost im je odmah dala priznanja i komplimente

Avgust 1975: Upravo smo na proteklim svečanostima povodom Dana ustanka u Srbiji, u Beloj Crkvi, u Kraljevu i na Slobodarskim svečanostima u Sopotu imali priliku da vidimo "Crvenu zemlju", novo filmsko ostvarenje mladog beogradskog režisera Torija Jankovića.

U filmu smo susreli glumce: Gidru Bojanića, Batu Živojinovića, Mihu Baloha, Demetra Bitenca, Zoranu Janković, Janeza Vrhovca, Ljubišu Samardžića, Voju Mirića i dvoje mladih debitanata, Draganu Borković i Zorana Cvijanovića.


*****



Za svega nekoliko godina četiri filma!

Prva tri ("Krvava bajka", "Zvezde su oči ratnika", "Mirko i Slavko") videlo je ukupno preko osam miliona gledalaca. To je još jedan dokaz da gledaoci vole i traže domaći film.

"Crvena zemlja" je četvrti film Torija Jankovića.

On sam piše scenarije, režira i završava znatan deo tehničkih poslova u realizaciji svojih filmova. Čovek koji je "srcem pošao u revoluciju ne čekajući vojni poziv" - to je tematika filmova Torija Jankovića.

- Emotivno sam vezan za ratnike i otuda je u svim mojim filmovima u prvom planu upravo takav čovek, njegova drama, njegove dileme, istina o njemu - kaže Tori Janković.

Pitamo ga otkuda ta opredeIjenost kad je on za vreme rata bio dete.

- Ja sam rođen ispod planine Ramaće kod Kragujevca, u kraju gde se poštuje i neguje ratnička tradicija. Kao dete, gledao sam kako ljudi odlaze u rat. Iz tih dečjih viđenja i priča koje sam slušao ponikle su ideje za moje filmove, u kojima su uvek prisutna tri osnovna elementa: epski, nacionalni i poetski.

Film "Crvena zemlja", priča o Kraljevu i njegovoj tragediji 1941. godine, kada je polovinu građana (6.000) zajedno sa izbeglicama iz Slovenije neprijatelj streljao.

Bio je to jedan od najvećih zločina izvršenih u drugom svetskom ratu.

- Mislim da smo stvorili umetničko delo koje će povodom pobede nad fašizmom imati šta da kaže svim našim ljudima, naročito našoj omladini.


Škola za debitante



Za Torijeve filmove može da se kaže da su, na neki način, škola za debitante.

Upoznali smo debitante Draganu Borković i Zorana Cvijanovića. Ona ima 15, a on 17 godina. Ona igra Majdu, devojčicu izbeglu iz Slovenije, a on Miloša Vranića, kalfu iz Fabrike vagona.

Tori Janković, Dragana Borković, Slobodan Roganović, Gidra Bojanić i Zoran Cvijanović
(foto: Duga)

Ove likove oni su odigrali dosledno i sa puno odgovornosti i inventivnosti. Režiser je zadovoljan, a javnost im je odmah dala priznanja i komplimente.

- Igrala sam Majdu, prognanu iz svog dalekog doma, u Sloveniji, kao da je to moja sudbina - kaže Dragana.

Bili su deca, a verovali su u život, u ljude. Majda veruje u slobodu, veruje da će se jednog dana vratiti u svoju Sloveniju.

Miloš zna da je njegov otac komunista. Motri šta on razgovara sa svojim drugovima, kakve sastanke održava.

I kad orkestar vatrogasaca, čiji članovi umesto da, po naredbi okupatorskog komandanta, sviraju na groblju, odlaze u partizane, sa njima odlazi i Miloš.

Odlazi za svojim ocem koji je već partizan.

- Draganu sam našao u osmogodišnjoj školi "Đuro Đaković". Sada je završila osmi razred, odlična je učenica. Dobitnik je diplome "Svetozar Marković". Zorana sam našao u grupi Bate Miladinovića. Čim sam ga video, znao sam da je to lice, lice Miloša Vranića - kaže Tori za svoje mlade glumce.

Pitamo ih, s obzirom da su ove uloge odigrali "kao profesionalci", hoće li ostati u glumačkom pozivu.

- Ja ne znam još sigurno. Ovih dana odigrao sam glavnu ulogu u "Grešnom detetu", jednoj od "Beogradskih priča" koje za Televiziju Beograd režira Branko Pleša po pričama Sime Matavulja - kaže Zoran.

- Mene je gluma oduvek privlačila, ali to neću izabrati kao životni poziv. Sigurna sam da neću - kaže Dragana.

Pitali smo ih još i to koliki honorar su dobili za svoje uloge. Kažu po jedan milion (starih) dinara.

Ne govore o tome da li su tim honorarom zadovoljni ili nisu. Kažu, radilo se 36 dana intenzivno, ponekad i 15 časova dnevno, ponekad se ustajalo u četiri.


Filmovi jednog događaja



Tori stvara filmove jednog događaja. Jednog trenutka. Jednog isečka iz istorije. Iz rata.

On pravi filmske priče o istorijskim događajima, u kojima se tačno zna ko koga igra. U kojima svako sebe, poginulog rođaka, prijatelja ili druga prepoznaje.

Ukupno, film je koštao oko 560 miliona dinara (starih).

- Kako se sa tako skromnim sredstvima, danas, može snimiti film?

- U prvom redu zahvaljujući građanima Kraljeva i garnizonu JNA u Kraljevu koji su nam uvek i na svakom mestu besplatno i dobrovoljno, izlazili u susret - kaže direktor filma Slobodan Roganović. - S druge strane, treba istaći doprinos filmske ekipe koja je svojom disciplinom, požrtvovanošću i drugarstvom ponela veliki deo tereta u filmu.

- Govori se o nekakvom Torijevom "receptu" za brzo snimanje jevtinih filmova ...

- Nemam ja nikakvog recepta. Snimam filmove svojim srcem za srce gledaoca. Ja, u stvari, ne snimam filmove kroz topovsku cev.

- Vaš sledeći film? - pitamo.

- To će biti film o Igmanskom maršu.

Napisala: Dušanka Dodik-Novaković, obrada: Yugopapir (Duga, avgust 1975.)



Podržite Yugopapir: FB TW Donate