Dugmemanija, februar 1976 (1/3): Krkljanac na sarajevskom koncertu / Srećni su oni sa ulaznicama




Na tribinama gužva, krkljanac, mladić u crvenoj košulji je odgurnut preko ograde. Očajnički se hvata za šipku, izvlače ga. Čujem, slomio je ruku. Kraj njega devojka priklještena uz ogradu vrišti. Iza nje ponor od četiri metra. Uleću redari i milicionari



Još u trenutku dok sam čitao prvu informaciju o koncertu promocije drugog albuma grupe broj jedan, "Bijelo dugme", odlučio sam da ne propustim ovaj mogući spektakl. Zato sam desetak dana ranije kupio kartu od uličnog prodavca po ceni od 30 dinara, koja je nagoveštavala punu dvoranu Doma mladih.

Bijelo dugme (foto: Vican Vicanović)


Subota, 7. februar 1976. godine



16.30: Naznačenog dana našao sam se u masi mladih na betonskom platou ispred Skenderije. Sa zvučnika uhvaćenog u betonske okvire krkljao je spikerov glas i nekakva muzika u pozadini. Bile su to obične i reklamne poruke za nas.

Vreme je brzo proticalo, ulazna vrata su se izazovno otvarala i zatvarala, propuštajući ponekog. Postajali smo nervozniji, počelo je i talasanje praćeno uzvicima negodovanja. Na licima mlađih i starijih tinejdžera titrao je skriveni, zadovoljni osmeh, koji je govorio:

Ipak smo tu.

Stežući grčevito kartu u džepu gurali smo se napred.

U betonskim kabinama ulaza isprečila se metalna ograda iza koje su stajali milicionari. I oni su mladi, uzvikuju nam da se strpimo, da ne srljamo na ogradu koja nas žulja, lomi.


17.20: Napokon, Sezam se smilovao, nastaje sveopšti krkljanac. Svi jure na ogradu koja omogućava prolaz samo jednoj osobi. Počinje lom, preskakanje ljudi preko ograde, cepanje odeće, gušenje.

Čuju se bolni krici devojčica i dečaka.

Kraj mene stisnuti dečak ćuti i gleda me pravo u oči. Uspeo sam da ga zaklonim telom ispred sebe. Tela mase su nas prosto donela do ograde. Nekako sam je preskočio, zagrlio dečaka i preneo ga preko. Umesto "hvala", udario me je u leđa i klisnuo u hol.

Iza mene, mladić već na ogradi gurnut sa leđa pao je pravo na glavu. Ipak, ustao je čitav. Čudno, svi mi prosto se bacamo na ogradu i vrata, a nakon toga lenjim korakom ulazimo u dvoranu i biramo najbolja mesta.

Bio je to prvi propust organizatora, sakrivenog iza imena "Bijelo dugme", dozvolili su da 12.000 mladih ulazi odjednom.


18.00: Reka i dalje nadire, na tribinama je već puno, tu su posmatrači. Dole na platou ispred bine šetaju pozeri u svojoj šarenoj uniseks odeći. Do njih plesači uveliko slede ritam sa ploča.

Na ramenima mladića pojavi se po koja devojka, u ruci zavitla šal ili visoko baci njegovu kapu u zrak.

Lica su i dalje nasmešena, mirna. Čavrlja se, u vazduhu lebdi očekivanje. Dimna zavesa od cigareta lagano nas guta i grize za oči, usne i ždrelo.

Natpisi "zabranjeno pušenje" su samo nekakva zaboravljena reklama - za čist vazduh.


18.10: Na sceni tehničari, foto-reporteri i čaršijski prijatelji grupe šepure se i protežu. Iz te gužve neki crnomanjasti mladić dohvatio je mikrofon. Počeo je:

"Dobro veče, kako ste. Večeras se" - kaže on, štosa radi - "koncert odlaže jer grupa "Bijelo dugme" nije došla. Ali ne, mi hoćemo "Dugme", hoćemo" - uzvikuje dok masa ehotično odgovara:

"Hoćemo!"

I tada kao posve nevažno, palo je izvinjenje: kao i obično najavljeni nisu došli, grupe "Smak" i "Parni valjak", u gledalištu ravnodušnost i poneki protest.

Zato umesto njih nastupaju akustičari, mladić iz Mostara, sestre iz Sarajeva i dva prijatelja iz Sarajeva. Iako se izvođači trude ipak sve se to slabo čuje. Aplauz je mlak, nezainteresovan, sivo anemičan.


18.20: Odjednom kao čelična pesnica u prazan stomak na scenu uleće "Pop mašina". Uz krik Roberta Nemečeka, muzika, ona očekivana se razleže. Plesači se zagrevaju, pozeri se više ne šetaju, posmatrači ne razgovaraju.

Očigledno raspoložena "mašina" radi već 60 minuta, aplauz u ritmu je sledi. U glavi mi misao: hoće li ovo biti koncert Beograđana? Ipak ne zvuče dobro, ozvučenje nije naštimano za njihov zvuk.

Grupa uz bučni aplauz odlazi. Sa njom i sjaj koji nam je donela.


19.15: Dvorana je već prepuna, na platou talasanje i guranje ruši ogradu do scene. Redari iza nje krvoločno se zaleću na dečake i devojčice. Udaraju ih, guraju, mladi su nemoćni. Vezani teskobom podnose maltretiranje.

Voditelj moli, preti:

"Prekinućemo koncert!" 

Apsurdna ucena. Ovo je drugi minus organizatora, i pored reprize koncerta prenatrpali su dvoranu.

Ploče se i dalje vrte, voditelj pokušava da pleše, ali ne ume, očajan je, nespreman je i smešan. Najavljuje nam malu pauzu sa modnom revijom. Manekeni već šetaju, u večernjoj toaleti nisam čuo kog kreatora.

Muzika sa ploča trešti, oni pokušavaju da plešu, nevešto i nesigurno. Osvetljava ih samo jedan reflektor, gotovo su nevidljivi.

Na tribinama gužva, krkljanac, mladić u crvenoj košulji je odgurnut preko ograde. Očajnički se hvata za šipku, izvlače ga. Čujem, slomio je ruku.

Kraj njega devojka priklještena uz ogradu vrišti. Iza nje ponor od četiri metra.

Uleću redari i milicionari. Opet guranje i udaranje nedužnih.

Mladi su mirni, divno raspoloženi, nema ekscesa sem nametnute im gužve. Tako je poziv na pauzu bio poziv na tuču i batinanje. U mislima mi pitanje: zar i naši koncerti trebaju da se pamte po ubistvu.


20.05: Dugme je palo, treba ga naći. Tada na scenu se iznose srebrne i zlatne ploče, priznanja "Jugotona". Svetlo nestaje, iza scene vrata su otškrinuta.

Neke prilike promiču kroz njih, izgleda to su ONI.

U vazduhu se oseća sveži beli dim. Pojavljuju se izvanredno jasno prvi zvuci "Kad bih bio bijelo dugme"....

Svetlo se pali, dvoranom odjekuje:

"Uraaaaa!"

(Foto: Vican Vicanović)

Aplauz, dug i topao.

Svi oni koji su govorili da ne znaju zbog čega su došli na koncert lažu. Sa urlikom im strasti nadiru i govore: došli smo da vidimo sebe.

Jer "Dugme" je simbol mladih Sarajeva, Bosne i Hercegovine, cele Jugoslavije.

Muzika traje, pitamo se svi: Šta li su nam doneli iz Londona?

(Foto: Vican Vicanović)

Željko sav srećan uzvikuje: 

"Svuda prođoh i dragoj kući dođoh".

Aplauz, uzvici, zajedničko pevanje. Muzika čista, snažna, izvežbana do tančina nadire. Mladi plešu na platou, na ramenima, lete kroz zrak, pevaju svi, trideset puta: "kad kažem da, ja mislim a,a,a,a,a,a,a,a,a...... "

(Foto: Vican Vicanović)

Za trenutak pauza. Predstavnik "Jugotona" uručuje grupi čestitke i najavljuje platinastu ploču za tiraž od 70.000 prodanih ploča za samo 40 dana. Zaista nedostižan rekord, nepojmljivo.

Nastavlja se dalje, ipak nešto nedostaje. Oseća se odsustvo scenskog programa, samo sviranje i lajt šou nisu dovoljni. Po neka reč i to je sve.

Svira se uveliko, pleše, lupa nogama i rukama, čitav repertoar je pred nama. Sve je tako poznato, novi album i nije zapravo nov.

Iznenada ulazimo u bogastvo Bitlsa, Željko peva "Yesterday".

Muk u dvorani, njegov glas nas dodiruje celim bićem, divno je.

Ali nešto nije u redu, izvedba je tuđa. Početak u stilu Bitlsa, nastavak Tom Džons a kraj Rej Čarls. Originalnost izvedbe je izostala. Ipak, čestitke Željku i naše i Gorana Bregovića. Publika je oduševljena.

(Foto: Vican Vicanović)

Nastavak sledi sa pauzom u kojoj bubnjar pokazuje svoje vratolomije između dva trajanja plamena. 

Odjednom vapaj iz publike:

"Hoćemo Bosanca!"

I "Bosanac" ide.

Meni je već monotono od istih ritmova roka i bluza. Da, sa svojih 25 godina zaista sam mator za ovu vrstu muzike i zabave. A dečaci još uvek plešu sa svojim devojčicama na ramenima, divni su.

(Foto: Vican Vicanović)

Tada nakon paklene poruke "Sve ću da ti dam, samo da zaigram" jedno isprazno "hvala" i "laku noć", grupa nam okreće leđa. 

Pa prošlo je već 90 minuta muzike, igre, pevanja, nadvikivanja, zabave. Niko se ne buni, lagano klizimo ka izlazu.


21.40: Na licima onaj skriveni osmeh rađa se kao zadovoljstvo i odgovor na pitanje: "Šta bi radio da si na mom mestu" - ništa, zabavljao bih se isto kao i ti, uz muziku ali samo bez batina, molim.

Napolju je hladno i suvo, svi žurimo u pravcu sna. U pričama lebdi utisak - počelo je sivo a završilo blještavo belo, kao niklovano "Bijelo dugme". 

Napisao: (vojnik) Marko Lopušina, obrada: Yugopapir (Džuboks, februar 1976.)



Podržite Yugopapir: FB TW Donate