Zaharije Trnavčević, popularni novinar i urednik Televizije Beograd: Učitelj bez dnevnika (1970)





Sa svojom ekipom od tada sam prokrstario i prekopao celu Srbiju, Makedoniju, Sloveniju, Slavoniju, Bosnu, Crnu Goru. Impresionirali su me mnogi ljudi koji su prodefilovali pred našim kamerama. Oni govore bez ustezanja, otvoreno, znaju šta treba da kažu. Ti ljudi su naši najdragoceniji saradnici

Bezbrižno i ležerno ide ulicom. U ruci nekakva pozamašna kesa iz koje vadi jabuke i tamani jednu po jednu. Od prodavnice do kuće pojede sve, pa na domaku stana kupi novi kilogram - za lenju pitu!

- U ove jesenje promenljive dane, kada čovek može najlakše da "uhvati grip", u organizam treba unositi što više vitamina C i to prirodnog - pravda se Zaharije Trnavčević, urednik televizijske Emisije za poljoprivrednike.

Zaharije Trnavčević (foto: RTV revija)
- A što su jabuke neoprane?

- Godinama stičem imunitet na čestice prljavštine i razne mikrobe, krstareći svakog jutra pijacom Zeleni venac.

Ne mislite, valjda da tetka Keka pored korpi sa grožđem, jabukama i kruškama drži i šerpu s vodom, da proplaknem voće pre nego što ga probam.

- A šta vi tražite na pijaci?

- Otkad sam se pre šesnaest godina oženio - svakog dana, tačno u pola sedam uprtim korpe, zembilje i mrežice, pa na Zeleni venac.

Šta se iščuđavate.

Nisam valjda jedini muž koji je na sebe primio dužnost spoljnog momka.

Samo ja to otvoreno priznajem, dok mnoge moje kolege, svakog dana, viđam na pijaci, ali sa akten-tašnama u ruci.

Bajagi, službeno se tu muvaju.

A da im nešto zavirite u elegantne tašne, umesto elaborata, našli biste krompire, vence belog luka, papričica i mleveno meso za sarmice.


Privilegovana mušterija



Ako odlučite da Zareta Trnavčevića pratite po pijaci, uverićete se da je on jedna od najpopularnijih mušterija.

Istina, ne pazari na popust, ali bar ima privilegiju da bira.

Na tezgama sa voćem, tetka Keka čeka.

- Evo, sinko - kaže i vadi korpu s grožđem ispod tezge - ovo je za tebe.

Žuti se afusali kao dukat. Ko da mu odoli! Zare proba.

- Slatko je, tačno osamnaest procenata šećera. Kupujem celu korpu.

I kod mesara majstora Branka scena se ponavlja. Umesto papaka za pasulj, koje je nameravao da kupi, Zareta Trnavčevića čeka već upakovan biftek.

- Papaka nestalo, a nisu ni bili nešto naročito. Nego moja vam je, žena, druže Zare, poslala nekoliko novih kulinarskih recepata.

- Osim spoljnog momkovanja što ste, kako kažete, spoljni momak, izgleda da su vam šerpe, varjače i zaprške hobi? - pitamo Trnavčevića kad smo izašli iz mesarnice.

- E, pa kad se čovek oženi Crnogorkom - više će Zare za sebe. - Samo, pazite, to nije podatak za objavljivanje!

- Šta najbolje spremate?

- Jaja na oko, sa zrnom bibera u sredini i viršle ...


Prvi članak - prvi neuspeh



Kako Zare Trnavčević ipak nije domaćica, nego novinar i urednik u Televiziji Beograd, razgovor o njegovom poslu, po kome ga poznaje milionska TV-publika, nastavio se u njegovom stanu, uz slatko od ribizli i šoljicu kafe, koju je, naravno sam skuvao.

Zare Trnavčević je gradsko dete. Rođen je i odrastao u Šapcu, gde je završio učiteljsku školu, ali nikada nije ušao u razred sa dnevnikom pod rukom.

Njegovo učiteljovanje svelo se samo na to da na izgradnji pruge Brčko - Banovići drži kurseve za nepismene u brigadi.

A tada, seća se on, svaki drugi omladinac bio je nepismen!

- Odakle onda ta ljubav za selo?

- U učiteljskoj školi predavao mi je i profesor Vakanjac, jedan divan čovek. Nije nas samo pripremao za poziv učitelja. Znajući da će mnogi od nas predavati po selima, on nas je učio i kako da pomognemo seljacima. 

Pričao o kalemljenju voća, o pripremanju zimnice, o tome šta se i kada seje, a tako je slikovito umeo da priča, da smo svi zavoleli selo i seljake.

Shvatio sam koliko je taj svet bistar, promućuran i oprezan, a samo na izgled konzervativan. Kad sam postao novinar, u to sam se i uverio.

- Vaš novinarski staž duži je od dve decenije.

- Sećam se i datuma kada sam postao novinar. Bilo je to 15. decembra 1948. u listu "Zadruga". Zamislite, moj prvi članak nije nikad objavljen! 

Naime, dobijem ja zadatak da na dve stranice napišem komentar "Knjiga na selu".

Pisao sam, brisao, uzdisao, znojio se deset dana, potrošio dve kile papira, krio se od urednika i sreća što se posle deset dana "Zadruga" fuzionisala sa "Seljačkom borbom", pa su u redakciji zaboravili na moj famozni uvodnik, inače bih leteo iz službe.

Posle je sve bilo lakše, i postepeno dogurao sam do urednika.


Selo - jedina strast



Posle šesnaest godina provedenih u novinarstvu, Zare Trnavčević je 1. novembra 1964. prešao na televiziju i postao urednik Emisije za poljoprivrednike.

- Sa svojom ekipom od tada sam prokrstario i prekopao celu Srbiju, Makedoniju, Sloveniju, Slavoniju, Bosnu, Crnu Goru. 

Impresionirali su me mnogi ljudi koji su prodefilovali pred našim kamerama.

Oni govore bez ustezanja, otvoreno, znaju šta treba da kažu, svesni su da ih gleda i sluša nekoliko miliona ljudi. Ti ljudi su naši najdragoceniji saradnici. Oni doprinose dokumentarnosti emisije. Još tačnije: oni su pravi dokumenti.

Mnogi ljudi ostali su trajno u Trnavčevićevom sećanju.

- Putovali smo u selo Pecku, nedaleko od Valjeva. Uz put sretosmo seljaka sa sekirom na ramenu. Zaustavili smo se da sa njim popričamo o gubarima koji su te godine harali ovim krajem.

Naš sagovornik je tako slikovito pričao o maloj zelenoj napasti, da smo došli na ideju da ga ubacimo u emisiju.

Ali čim je stao pred kamere, on se nekako isprsio, uozbiljio i umesto one žive priče, počeo da upotrebljava reči "konkretno", "usmereno", "tendencije", "društvena aktivnost", "gubar - neprijatelj vatrom zapreten".

Zaustavismo kamere i povikasmo:

"Zaboga čoveče, šta ti bi najednom? Malopre si tako lepo pričao, šta je ovo sad?"

"E, - reče on - valjda sam slušao kako se govori na televiziji, nećete vi mene da prevarite, pa posle u selu da mi se smeju kako prosto govorim!"

Bilo nas je sramota, kasnije kada smo o tome razmišljali, kakvu nam je lekciju očitao ovaj sedi brkajlija o tome kako ne treba govoriti na TV.

Kada je TV-dnevnik dobio domaćine subotom i nedeljom, Zareta Trnavčevića pozvali su da ga uređuje.

I dobio je mnogo komplimenata - da je tako neposredan, šarmantan, duhovit, ležeran, idealan domaćin ove emisije.

Trnavčević je izdržao šest meseci, a onda se zahvalio na poverenju i opet isključivo posvetio Emisiji za poljoprivrednike.

- Selo je moja najveća ljubav - završio je naš domaćin priču, jednim okom motreći da ne zagore paprike za salatu.

Napisala: Slobodanka Veselinović, obrada: Yugopapir (RTV revija, decembar 1970.)



Podržite Yugopapir: FB TW Donate