TV kritičari o novogodišnjem programu 1981: Čkalja sumorniji nego ikada, Minimaks potrefio miks!



Televizija je na najbolji način uradila svoj posao. Kako za praznik već valja, napravila je najbolju papicu dobrom detetu. Strašno je što joj se predajemo, što sve manje umemo da razgovaramo, veselimo se, pevamo falš, ljubimo se po našem domaćem satu koji ide minut ili dva ranije ili kasni ravno pet sekundi. Strašno je što više ništa ne umemo bez televizije, a Orvelova 1984. nam preti

U TRENUTKU kad su se čangrizavi i mrzovoljni odlučili "na kritiku svega postojećeg", to jest kada su zaključili da im je dosta novogodišnjeg programa i provoda, da je sve to isto i "tako, tako", televizija se setila: prikazala je dobar film Gorana Paskaljevića "Zemaljski dani teku".

Posle tog filma sve je postalo bolje i lepše, a ruku na srce, i manje važno.

Zemaljski dani teku, biće još novih godina, novogodišnjih programa, sedenja pred televizorom tri do četiri dana - ima vremena i za čangrizavost. Važno je da su svi ostali zdravi i živi. (Ako se neko prejeo, to je njegov problem).



TELEVIZIJA je u novogodišnjoj noći i danima praznika ponudila "provereni jelovnik": gledalo se ono što se voli, slušalo se ono što je drago i oni koji su dragi. Na prvom kanalu dobri ustaljeni red: sarma i prebranac - red humora, red pesme - na drugom pop-rok đakonije.

Zadovoljni mladi, zadovoljni i oni stariji.

Istina, dugme za prebacivanje sa programa na program potpuno istrošeno: sad mi gledamo pet minuta, onda vi četiri, i tako dalje!

Kao prvo, bili su zadovoljeni oni roditelji koji stalno govore da bi plaćali i dve pretplate kada bi se na jednom kanalu prikazivali samo crtani filmovi. Od dva sata posle podne u sredu počeo je dečji program - deca su bila nečujna, i to je dobro.

Potom, ono što volimo.

Najpre, "Zeleni kabare" u elitnom terminu.

Odmah zatim "Novogodišnja ludorija", to jest "Pozorište u kući", epizoda najgledanije televizijske serije, ovoga puta sa pucanjem i pevanjem.

U devet, kad je ćurka ili prase već bilo na stolu - "Sedam plus sedam"; teško im je odoleti i običnim danom, a ne za praznik.

Taman da čovek potegne za batakom i omasti brk, kad "Zarudela zora na Moravi".

Jesti i mastiti brk dok peva Olivera Katarina a glumi Ljuba Tadić po scenariju Svete Lukića, bilo bi samo dokaz lošeg vaspitanja.

Predaha, za jelo zapravo i nije bilo.

"Samo za dvoje" gledalo se zbog Čkalje (da pripomenemo: Čkalja je jedini čovek koji se u novogodišnjem programu nije pojavio bar u pet numera!), "Gledaocima s ljubavlju” zbog Tozovca i njegovih gostiju, a onda je stigla i ponoć.

(Do ponoći, uz nabrajanje onoga što smo videli na prvom kanalu, došlo je do delimičnog astigmatizma i strabizma od virkanja na drugi kanal. A tamo, muzika, muzika!)

Od ponoći - ko je stigao da se ljubi, ljubio se - krenula je "Top lista" na čelu sa Minimaksom.

Pravo gledajući, da nije bilo te liste ne bismo ni znali koliko imamo pevača i zabavljača, i ko sve iz naše bliže i dalje okoline ne svira i ne peva. Ako je Minimaks bio elegantan i šarmantan (to se od njega i očekivalo), Zoran Radmilović je bio neodoljiv, ništa lepše od pravog čangrizala.

Oni neizdržljivi i lepo vaspitani koji se nisu usuđivali da zveckaju viljuškama i noževima dok ih zabavljaju, onemoćali su na pola filma "Gospodar života i smrti". Sluđeni od bogate televizijske trpeze, zrikavi od trčanja sa kanala na kanal, zaspali su znajući da će kraj filma sagledati izjutra, ali i da sve to nije kraj.





NE usuđujući se da dalje nabrajamo šta je sve prikazano tokom sledećih dana praznika, tek da se zadržimo na emisiji "Jači pol". U izmenjenom voditeljskom sastavu, Tihi umesto Prleta, pardon Voja Brajović umesto Dragana Nikolića uz Mersihu Čolaković pokušavala je da veže našu pažnju.

Posle dvadeset i četiri sata upornog zveranja u ekran koji se borio sa slabim naponom struje, teško je u bilo čemu uživati pa makar to bio i "Jači pol".

U neko zlo doba počelo je bavljenje statistikom: ovaj se ovoliko puta pojavio, onaj onoliko. Čkalja samo jednom, ni Mija nije više.

Na televiziji je bio jedini lep i još mlad dečji pesnik Ljubivoje Ršumović, pojavio se uvek lep i uvek mlad Momo Kapor, svi su se pojavili, oni koji nisu sigurno i nisu hteli.

I?



NOVOGODIŠNJI televizijski program bio je dobar, da ne kažemo sjajan. Ono što smo želeli, to smo i dobili. Tokom cele godine cvilimo da nema muzike, da nema humora, da nema narodnih pesama, da nema - ima i putera, i ulja, i deterdženta a kafu su nudili samo je niko nije hteo!

Svega je bilo za praznike. Pa onda, šta ima da smeta?

Smeta što smo se prepustili mehaničkoj zabavi.

Dođu vam gosti, televizor zveči: čekaj da čujem šta kaže Goran Bregović! Odete u goste, televizor zveči: pusti da vidim šta će biti sa Malom Mo! Televizor vruć kao paklena mašina, niko ga ne gasi. Sama pomisao da bi od silnog rada mogao da izdahne, užasava sve prisutne. 

Konačno da se zabavljamo, televizija nam to pruža!

Stvarno, puna četiri dana na televiziji je bila samo zabava. Televizija je bila dobra domaćica, spremila je dosta jela i iznosila ih je u raznim kombinacijama.



TELEVIZIJA je na najbolji način uradila svoj posao. Kako za praznik već valja, napravila je najbolju papicu dobrom detetu.

Strašno je što joj se predajemo, što sve manje umemo da razgovaramo, veselimo se, pevamo falš, ljubimo se po našem domaćem satu koji ide minut ili dva ranije ili kasni ravno pet sekundi.

Strašno je što više ništa ne umemo bez televizije, a Orvelova 1984. nam preti.

Zapravo, možda to i nije važno.

U nekoj godini, u nekom staračkom domu pojaviće se kapetan Vuković, doneće svog papagaja i ljubav. Oni koji su nekada umeli da dočekaju Novu godinu bez televizora, valjda će umeti da se snađu. Zemaljski dani teku... 

Napisala: Zorica Pašić, obrada: Yugoapapir (TV novosti, januar 1981.)






Na javnom kanalu: Snaja il' svekrva



NE MOŽE se jednom ocenom oceniti sve ono što su za novogodišnju noć i dane pripremili naši televizijski centri, ali su svi utisci gledalaca iz naših sredina gotovo jedinstveni. U anketi se doslovce kaže: "Bilo je za svakoga po nešto. Na malom ekranu su prodefilovali svi najpopularniji, odabrani po ukusu većine gledalaca..."

Ne samo formalno, "po osećanju" urednika, već i stvarno, Televizija je sakupila bodove popularnosti, načinila tu listu hit pevača i komičara, a kada je pred očima to što se želi, onda ne može ni da omane.

Ali, ako je to tako na prvi pogled, ne može se smetnuti s uma ni ona izvorna misao koju je u "Zelenom kabareu" izrekla glumica Živka Matić:

"Snaja je jedina nesreća koja s muzikom ulazi u kuću!"

Drugim rečima, ako svekrva hoće unuke, radost i veselje za sebe i porodicu, onda nema izbora, već sin da se ženi!

Tako i to opšte TV veselje ne može da prođe bez televizije, a kada je ona već neizbežna, neka bude onako kako mora biti, cela ta parada, ako već znamo zašto to radimo. A televizija je ona stara koja poodavno zna da se uplela u sve naše porodične stvari i da je nemoguće proživeti i tu noć bez nje.

Naravno, nije to učinjeno bez lukavosti - tek da se snaja proturi - nego je sve to dozirano s onom veštinom koju podrazumeva dugogodišnje iskustvo. Na prvom kanalu plasirana je zabava "za odrasle", za porodicu, a na drugom moglo se videti još i više, slušati ono što mladi žele: muzika, muzika, svi svetski i domaći hitovi, i još ponešto lepo za oko, kao recimo onaj "Barišnjikov na Brodveju".

Nema sumnje da je ova varijanta programa "za dve publike" ona prednost koju televizija treba da koristi, ali je, čini se, još povoljnija ona druga varijanta, dostupna samo nekim gledaocima, što je izrekao u već pomenutoj anketi radnik iz Ljubljane:

"Imali smo na raspolaganju pet različitih televizijskih programa i čim je na jednom ponestalo veselog raspoloženja, prebacivali smo se na drugi program. Tako smo se vrteli u krug cele noći..."

Međutim, još smo u svim ovim konstatacijama kod one iste suštine već pomenute u "kabaretskom" mišljenju o snaji i muzici,  a to je da se ne može mimoići ta televizija, svejedno kakva, sa svim onim licima koja smo manje ili više gledali tokom godine, sada nešto malo bolje uparađenim za taj "najluđi trenutak".

Drugim rečima, televizija nije bila ništa drugačija nego inače.

Naprotiv, upravo onakva kakva jeste, i sa svim onim što se od nje može očekivati... Ona je samo u jednu noć - četiri dana - sabrala sve ono što razrađuje preko godine i - uprkos svih zadovoljstava i pohvala - još više ubeđena u formulu koju je upravo realizovala, a u kojoj zapravo nema ničega novog... Osim tog uverenja gledaoca da je i on na nju uticao.

Prirodno, uvek će pažljivi ovovremeni gledalac razmišljati kako mu je nekad bilo lepo bez obaveze gledanja u društvu, za stolom, uz igru, pesmu, i kako to sad mnogi mladi i stari rade, ne obazirući se na to kako TV dočekuje Novu godinu.

Gledaju je oni potom u reprizama, hladne glave, bez onog "novogodišnjeg" uzbuđenja (koje su ostavili tamo gde su bili i gde je bilo potrebno), sa kritičnošću koja i nama, drugima, redovnima, otvara oči.

A, ipak, valjaće vremena da nam televizija bude ono što je radio - fon za sopstveno veselje, sa onom istom ulogom koju očekujemo od ploče kada je stavljamo na gramofon...

(Spektator III)




NIJE NAM poznato na koji je način Televizija Beograd privolela svog nimalo blagog kritičara da verovatno na brzinu, u poslednji čas napiše scenario za jednu od novogodišnjih emisija, ali se čudimo Sveti Lukiću što je pristao.

Načinjena je impresivna (po dimenzijama) scenografija, Ljuba Tadić je založio svoj golemi glumački ugled promećući se u nedovoljno stilizovani i sumnjivo realistički lik vodeničara, a Olivera Katarina je nastojala da prizove u sećanje dane kada ju je tv gledalište strasno želelo.

Bila je to emisija uz koju smo se mirno mogli posvetiti đakonijama i ćaskanju sa bližnjima.



NAROD je aklamacijom zahtevao Čkalju, i Televizija Beograd nije imala kud: ponudila je Čkalju.

Čitavih pedeset minuta u novogodišnjoj noći on je pokušavao da podseti na prošla vremena - ne zato što danas nema šta novo da prikaže, nego što mu to uloga nije omogućavala.

Ovaj Čkalja, međutim, ispao je nekako sumorniji i suzdržaniji nego ikada, sa vrlo malo gegova i samo njemu svojstvene mimike.

Pravi humor, dakle, trebalo je tražiti u tekstu, situacijama, zapletima, ali ga, na žalost, ni tu nije bilo onoliko koliko smo očekivali.

Čkalja se, svakako, promenio, i mi smo se promenili, krajnje je vreme da to shvati i sama televizija.



NAJBOLJA emisija novogodišnjeg Prvog programa Televizije Beograd prikazana je počev od prvih minuta 1981. godine: nije li to nagoveštaj koji bi u gledalištu trebalo da pobudi optimizam?

Pred kamerama su se smenjivali pevači zabavne i narodne muzike koje su čitaoci "TV novosti" nekoliko meseci probirali, uz glumce i Minimaksa koji su znatno proširili i produbili zabavljačka svojstva ove trodelne emisije.

Ne hvalimo je zato što joj je, posredno, kumovao naš list, nego zato što je rađena sa merom, bez nerealnih pretenzija, lažnog sjaja i pompe.

Ovakva kakva je mogla bi biti emitovana bilo kog dana, opet na opšte zadovoljstvo.



EMISIJA "Jači pol" nekad je imala uspeha, i to je navelo urednike Televizije Beograd da je obnove baš za novogodišnje praznike.

U toj ideji potkrala se samo jedna greška: htelo se više no što se objektivno može.

Birajući tri para gostiju, načinili su emisiju koja teži da količinom ostvari cilj, u duhu pravila o prelasku kvantiteta u kvalitet.

Naravno, to pravilo nije primenjivo na estetiku, uključujući i televizijsku, ma koliko da je neistražena.

Bilo je lepih trenutaka, ali, kad se uzme u obzir da smo odsedeli dva i po sata, premalo da opravdaju toliko izgubljeno vreme.

(TV novosti, januar 1981.)



Podržite Yugopapir: FB TW Donate