Prota Mihajlo Smiljanić, predsednik SUBNOR-a u Sirogojnu: Mogu li religija i komunizam zajedno?






Taj đavo pod pragom je nacionalizam, koji mi našom motkom treba da isteramo. Svi oni koji su razmrdali kolac u ovoj zemlji, treba da se "povuku za rep". Svak svog đavola treba da izgoni, jer ako ne isteramo glavnog đavola, onda će se silni đavolčići namnožiti, pa teško nama!

April 1982: Magla i sitna dosadna kiša pritisli su jutro u Sirogojnu. Sedam sati i dvadeset minuta. Na brdu se oglasi crkveno zvono. Već dvadeset godina klisar Branko Vujašević zvoni na Veliki petak pred Uskrs. U praznoj crkvi prota Mihajlo Smiljanić vrši božju službu, zapravo čini ono što već oko dvesta godina rade u porodici Smiljanića.

Prota Miša je njihov poslednji, trinaesti izdanak, pop na koga se direktno odnosi epitaf sa dedinog groba:

"Gde ja stadoh ti produži..."

U međuvremenu, za šezdeset i pet godina života, prota Miša učinio je i više od toga. Kao i njegov otac prota Milan Smiljanić, spojio je u sebi ideje religije i komunizma, pod već poznatim geslom:

"Krst nosim, a zvezdom se ponosim". 

Ovdašnjim ljudima to nije neobično. Oni to umeju da cene. Braća Radojko i Pero Mitrović čak kažu:

"Takvog prote nema u Evropi i svetu. Pop, pa komunista!"

- Proto, ljudi kažu da dosta ličite na svog oca. Da li ste zaista kao dečak želeli da budete pop?

- Ličim, ličim, imam čak i dva srasla prsta na nozi kao tata... Vidite, posle četvrtog razreda gimnazije ja sam shvatio da sam predodređen u porodici za sveštenika. Pomirio sam se sa tim, to je tada bilo nešto sasvim normalno...

- Kako je došlo do toga da se u vašoj porodici opredelite za socijalizam, da spojite krst i zvezdu?

- Mi smo se uvek družili sa naprednim ljudima, sa predratnim komunistima... Kao i moj otac i ja sam prihvatio sve što je napredno. Zapravo radio sam ono što je činio i narod ovoga kraja. Sećam se, negde četrdeset i šeste godine sreli smo se otac Milan, Slobodan Penezić-Krcun, mitropolit Josif i ja.

Započesmo razgovor. Krcun i Josif se nešto sporečkaše, počeše i da se svađaju...

Nisam mogao da izdržim, počeo sam da se smejem. Pitaju oni šta ti je, a ja im kažem, bre ljudi nepotrebno se svađate, narod je davno izmirio crkvu i komunizam. Zar ne vidite da se na slavskom kolaču pored krsta nalazi i zvezda.

Nekada su to bile obične šare, sada već prava petokraka!


On je za socijalizam od glave do pete 



- Da li je ikada neko posumnjao u vaša opredeljenja, da li ste vi sami bili u dilemi?

- Ideje religije i komunizma kod mene nikada nisu došle u sukob, niti kod bilo koga u mojoj sredini... Doduše, desilo se nešto slično sedmog jula 1947. godine. Tada je Tito dolazio na Zlatibor. Ja sam imao zadatak da sakupim ljude da ga pozdrave. I sakupio sam njih sto šezdeset.

Ide Tito, mi mu kličemo: "Živeo". Kad neko upita za mene: "Ko je onaj u mantiji?"

Krcun mu odgovori: "Milanov sin". Na to će Đilas: "Da ga damo na politički kurs!"...

Kad je Tito to čuo reče:

"Dobar pop više vredi među ljudima nego pet političkih..."

- A potom?

- Tri godine kasnije, bio je neki "leteći sastanak" na kome se raspravljalo o meni, traženo je da se konačno izjasnim i opredelim. "Slušaj, znamo te, odluči se ili partija ili mantija".

Tada me je Krcun posavetovao:

"Ostani pošten i ne boj se što nisi u Partiji, budi ono što jesi i ostavi ljudima da se uvere da si prijatelj socijalizma". 

Tako je i bilo.

- Danas ste predsednik SUBNOR-a u Sirogojnu, dugo godina ste bili volonterski direktor zadruge, delegat ste u Socijalističkom savezu radnog naroda Srbije i Jugoslavije - šta vaše kolege, sveštenici, misle o tome?

- Crkva mi nikada ništa nije prebacila. Episkop žički mi je rekao: "U redu". Znate, ja uvek otvoreno govorim, ništa ne skrivam. Naša crkva ne gleda mimo granice, naša vlada je u Beogradu.

Novi episkop je jednom prilikom čak priznao:

"Ja razumem protu Mišu, on je za socijalizam od glave do pete i takav će umreti. Ovakav kakav je više će doprineti i društvu i crkvi".

- Listajući porodičnu knjigu utisaka nađosmo posvetu Slobodana Penezića, učenika osmog razreda iz 1936. godine. On je legenda ovog kraja, njegove fotografije ljudi drže po kućama. Kakav je čovek bio?

- Krcun je bio drug mog brata. Svake godine kao dečak, dolazio bi preko leta na dvadeset dana kod nas. Prihvatili smo ga kao naše dete. Kao čovek bio je vrlo principijelan, idealan komunista. Za sebe nikada ništa nije tražio. Toliko je bio pošten. 

Ljudi su to umeli da cene. Sa ljudima je uvek bio neposredan, direktan, ništa im nije skrivao.

Znao je šta hoće od života u svakom trenutku!


Bilo me je sram da tražim Spomenicu



- Rat vas je zatekao kod kuće. Učestvovali ste u organizovanju ustanka, da li ste nosilac Spomenice?

- Rat me je zatekao u crkvi... Već u toku proleća kod nas su se našli Krcun, Ljubo Đurić, moj stric Momčilo, Dobrilo Petrović, Mićo Cicvarić.

Tu, na čardaku, držali šu sastanke, pripremali se za borbu. Ja sam u to vreme bio odbornik. Agitovao sam, ubeđivao ljude da idu u partizane, prikupljao priloge za borce. U avgustu formirana je tu Prva zlatiborska četa...

Ne, nemam Spomenicu. Bilo me je sram da tražim, iako imam pravo na nju. Znate, ja pušku nisam nosio, nisam bio borac...

- Kraj rata ste dočekali u selu. Ljudi pamte vaš govor sa bunkera u Užicu, kada ste njegovo veličanstvo nazvali "krvavim kraljem".

- Sećam se dobro, četrnaestog januara 1945. godine dođe mi čovek i kaže:

"Poručio ti Baja Vidić, sekretar Okružnog komiteta, da siđeš u Užice"!

Siđem. Dole demonstracije protiv kralja Petra i raskida sporazuma Tito - Subašić.

Kaže meni Vidić: "Ajde, govori, ti već znaš šta".

Popnem se na bunker, ovako u mantiji i počnem da govorim o progresu, o budućnosti, iako baš nisam mnogo verovao u sve to. Beda je bila strašno velika.

Onda okrenem protiv kralja i predložim ljudima da ga od tada zovemo "krvavi kralj"... Kakav sam aplauz tada dobio, najveći i najdraži u životu.

- Narod je bio uvek na vašoj strani.

- Jeste, ja mu to ne mogu zaboraviti. Našoj porodici četnici su mnogo zla naneli. Poubijali su sve što su stigli. Ja sam dva puta hapšen. Poslednji put bio sam u rukama krvoločnog Manojla Koraća... Umro je u Londonu pre dve godine, i zamislite, njemu zlikovcu je dat oglas među umrlicama...

- U knjizi utisaka vidim potpise Petra Stambolića, Miloša Minića, Ivana Stambolića, Cane Babović, Vladimira Dedijera i drugih poznatih ličnosti koje su posećivale vaš dom. Da li je drug Tito dolazio kod vas?

- Ne, nikada. Dva puta je dolazio ovde na Zlatibor, ali nije svraćao. Tata i drug Tito su bili bliski prijatelji. Poslednji put kad je dolazio na Kadinjaču, drug Tito je rekao:

"Hoću kod prote".

Ali, njegovi saradnici su mu objasnili da je put loš. Mi smo "folcikom" otišli kod njega. Kad nas je video, upitao nas je: "Kako ste došli?" Odgovorimo: "Našim kolima".

Na to će on: "Pa, kako ste mogli, moja kola su bolja, mislio sam ja kod vas da dođem".

Onda je uzeo tatu pod ruku i odveo na stranu:

"Proto, pričajte mi priče o ljudima, ali ne o političarima..."


Šta kažu udruženi pravoslavni sveštenici Jugoslavije?



- Kako je nastala izreka vašeg oca Milana: "Tita volim, a Bogu se molim"?

- Bilo je to 1952. godine na parastosu. Četrdeset dana od smrti jedne žene. Mi završimo službu, kad priđe neki Radovan i reče tati: "Proto, nekoga lažeš, Boga ili Tita".

Na to mu tata reče:

"E, moj Radovane, Tita volim, a Bogu se molim".

- Kad je drug Tito umro držali ste posmrtno slovo u crkvi...

- Jesam, bilo je to pred Đurđevdan. Govorio sam ljudima da je bio veliki čovek i da je njegova smrt neprocenjiva šteta i za nas i za čitav svet.

- Često citirate druga Tita. Na letošnjoj sednici RK SSRN Srbije govorili ste o "stablu" koje je drug Tito zasadio u Užicu:

- Da, tada sam u ime udruženih pravoslavnih sveštenika Jugoslavije rekao da je ono drvo, koje je vizionarski drug Tito zasadio u Užicu 1941. godine, bilo ideja vodilja u narodnooslobodilačkoj borbi, a to je bratstvo i jedinstvo, koje ćemo gajiti i negovati tako da pod njim svi narodi i narodnosti žive srećno i zadovoljno.

- Uvodni deo tog vašeg govora bio je kritički intoniran. Pitali ste se, na neobičan način, ko je kriv za kontrarevoluciju na Kosovu. Umesto odgovora podsetili ste delegate na priču o "Đavolu pod pragom". Da je i mi čujemo!

- Živeli muž i žena u slozi i ljubavi. Đavolu pod pragom to nije bilo pravo. Kad je jednog dana muž otišao na posao, đavo poče da drma kolac za koji je bilo privezano tele pored ognjišta. Čim je osetilo slobodu tele udari repom lonac pokraj vatre i prosu ručak.

Žena skoči i onako ljuta zbog prosutog ručka zgrabi motku i ubi tele. Baš u tom času dođe muž sa posla, pa kad vide prosut ručak i mrtvo tele, razbesne se, viknu na ženu:

"Ti si kriva!" I ubi je.

Kad je video šta je uradio uhvati se za glavu i polete na đavola pod pragom.

"Nemoj, nisam ja kriv - odgovori đavo - ja sam samo kolac razmrdao, ništa više nisam radio!"

Taj đavo pod pragom je nacionalizam, koji mi našom motkom treba da isteramo. Svi oni koji su razmrdali kolac u ovoj zemlji, treba da se "povuku za rep". Svak svog đavola treba da izgoni, jer ako ne isteramo glavnog đavola, onda će se silni đavolčići namnožiti, pa teško nama!

- Ali, bilo je pojedinaca koji kažu da su "đavola" izmislili novinari?

- Čujte, kad sam ja pročitao ono što su rekli Sime Kronja i Dušan Popović, ja sam pokušao petom da se prekrstim. Zar je to moguće? Kosovo je naš, jugoslovenski, čir. Imam utisak da se neki ljudi vesele što su Srbiji ruke vezane, što Srbe boli glava. Ja sam sveštenik, ali se pišem kao Jugosloven, jer se tako osećam. Nekoga je, izgleda, to sramota?

- Mi dosta govorimo o odgovornosti, ali je slabo vidimo na delu...

- Pre smo za kapu šljiva streljali, a sada popuštamo. Onda kada treba očepiti ljude, mi stanemo. Kada je ko odgovarao za tolike promašaje u privredi i politici? 

U narodu postoji običaj da mlada kad napušta rodnu kuću poljubi prag, što znači da se više nikada neće vratiti.

Mislim da tako treba da urade i neki naši odgovorni drugovi, svi oni koji su, recimo, odgovorni za Kosovo, a prave se ludi.

Ko god je kriv, treba da da ostavku. Redom.

Kada je crkva pre deset godina signalizirala pojavu albanskog nacionalizma na Kosovu, rečeno joj je da govori sa velikosrpskih pozicija.


Hteo sam da razbijem televizor...



- Šta crkva danas radi?

- Mi sveštenici dogovorili smo se da propovedamo ljubav, umesto mržnje, da rečju i delom širimo bratstvo i slogu, da se borimo protiv đavola. Ali, verujte, nije nam lako. Sveštenici iz inostranstva nas napadaju da smo prodane duše.

Dobijam preteća pisma sa porukama: "Odgovaraćeš pred Bogom", "Nikola Velimirović će te prokleti". 

Drugo, pre neki dan gledao sam na televiziji neki kviz. U njemu, pred milionima ljudi, jedan mladić je rekao da ne zna šta je to Kadinjača.

Hteo sam da razbijem televizor. Zar je to moguće? Kako propovedati slogu kad se, eto, ponekad i ne poznajemo dovoljno?

- Šta mislite o odnosu crkve i države kod nas?

- Crkva u našem društvu uživa sve pogodnosti, slobodna je da nesmetano radi. To što ponekad dolazi do konflikata, nije tako zabrinjavajuće, jer su u suštini to nesporazumi sa pojedincima, za koje verujem da se kroz otvoren dijalog mogu rešiti.

- Vi ste zvanično u penziji. Kakva je penzija, zapravo kakav je materijalni status sveštenika?

- Penzija je mala, 4.600 dinara, ali uz to imam borački dodatak i još koješta, dođe se do 10.000 dinara. Ne treba mi više. Ali ostalima to nije dovoljno... tražili smo pomoć od Germana i Dobrivoja Vidića.

Jer, ima razlika. Na primer, na Kosovu sveštenik prima mesečnu pomoć od 300 dinara, u Crnoj Gori od 300 do 5.000 dinara, u Srbiji su penzije 4.600...

- Dozvolite i jedno manje ozbiljno pitanje: priča se da se dopadate ženama. Kada ste preko leta držali propoved u pravoslavnoj crkvi na Rijeci, čak su i katolkinje, pa i kaluđerice, dolazile. Otkuda takve simpatije?

- Možda zato što sam rođen osmog marta.

- Poznato je da ste mnogo učinili za razvoj ovog kraja. Uz ostalo, preko tri decenije ste, počev od godina pred rat, bili volonterski predsednik zemljoradničke zadruge. Rezultati su očigledni: još 1959. zasvetlele su sijalice, izgrađeni su putevi, zadruga je 60-ih godina sopstvenim kamenom popločala Trg partizana u Užicu, razvila se domaća radinost nadaleko čuvenih pletilja iz Sirogojna... Kako ocenjujete sadašnji trenutak poljoprivrede?

- I deca znaju da bismo mogli da hranimo pola Evrope. Poznata je migracija iz sela u grad, i sam sam desetinama mladih pomogao da odu, da uče škole. No čak i starci i babe koji ostaju mogli bi čuda da učine u poljoprivrednoj proizvodnji. Ginuli bi od posla, samo kada bi znali da će se njihov rad ceniti, da to ima dugoročnu perspektivu.

- Već dva veka Smiljanići daju Zlatiboru sveštenike. Vi ste već 13. koleno, a sedmi sveštenik u porodici koji mantiju neposredno preuzima od oca. Vaši sinovi prekidaju tu tradiciju: jedan je ekonomista, a drugi inženjer. Da li Vam je žao što ste poslednji Smiljanić sveštenik?

- Sveštenički poziv, ipak, nije nasledan. Lično mi je žao što se porodična tradicija gasi, ali nisam hteo da utičem na svoju decu, da insistiram. Moje je bilo da se sagnem, da kao roditelj podmetnem leđa kako bi se popeli na drvo i sami ubirali trešnje.

I izgurao sam ih do diplome, izbor je bio njihov i nisam želeo ni da im pomažem oko zaposlenja.

Plodove moraju sami brati.

- U političkim raspravama podjednako se, kao neprihvatljiva shvatanja a još više ponašanja, osuđuju klerikalizam i zloupotreba vere u političke svrhe s jedne, i sektaštvo i nedoslednosti u ostvarivanju verskih sloboda s druge strane. Očekujete li da će Vam biti zamereno na ovako slobodnom razgovoru, bilo iz redova crkvene hijerarhije ili od nekog političkog rukovodioca?

- Ne, sigurno neće. Najzad, vazda sam otvoreno govorio i nikad mi nisu stizale zamerke. Kad bi toga i bilo, čovek mora slediti svoja shvatanja, ono što on oseća. Držim se one narodne: "Il' te ko kudio, il' te ko ružio, ti razmisli šta si zaslužio." 

Razgovarao: Marko Lopušina, obrada: Yugopapir (Intervju, april 1982.)



Podržite Yugopapir: FB TW Donate