Koja je razlika između YU rokera, pankera, romantičara '83: Da li će svi pokreti preživeti osamdesete?









Romantičari: Nedruželjubivi prema običnima



... Smatraju da su im šminkeri slični, ali da boluju od uniformnosti, i da im je život jednostavno preskup. Hipike, rokere i ostale trpaju u isti koš i ne razgovaraju o njima, jer su bez veze, kosmati, neuredni, smrde ...

Prema pankerima su mnogo bolje raspoloženi. Smatraju da su interesantni, da imaju slične frizure, da se šašavo oblače. Poneki misle da se pankeri dobro slažu sa romantičarima.

Ne vole da se druže sa običnima. Kad smo prišli jednoj grupi sa predlogom da razgovaramo, anonimni romantičar sa borsalinom na glavi prilično neromantično je odgovorio:

"Može, ako imate puno para i ako ste muzički producenti!"


Rokeri: Slatka samodovoljnost



Rokeri su grupa koja, slično hipicima, odavno egzistira u našoj sredini. Oni su, uz pankere, najviše vezani za muziku koju vole. Ipak, rok je položio ispit vremena, a pank-muziku to tek očekuje. Upadljiv je značaj muzičkog miljea iz koga izrastaju sve ostale norme rokerskog života.

Rokeri sebe smatraju čvrstim, odlučnim i poštenim ljudima. Nisu isključivi. Poštuju pre svega svoju, ali i ostalu muziku, izuzev možda pank.

Smatraju da pankeri nisu mogli da shvate i prate razvijeni rok, a kako su, slično rokerima, pankeri buntovni, razbili su rok, muziku uopšte i stvorili neku svoju, koja samo uz dosta dobre volje može da se shvati kao muzika.

Rokeri cene i neguju drugarstvo. Do sukoba dolazi izuzetno retko i to samo između svojih družina. Ostale ne diraju, vole da se druže. Nose dugu kosu, farmerke, pomalo kožu, ponekad se oblače klošarski.

Nisu ambiciozni u nekom svakodnevnom smislu: neki čak ne žele da završe školu. Kažu da imaju ono što im treba - kvalitetnu muziku.

Najsličniji su im, razumljivo hevi-metalci i hipici (tu postoji određena obostrana simpatija). Neki rokeri su ranije bili hipici. Hipicima zameraju nedostatak ideje, čvrstine i strasti.

Glavne rokerske teme su muzika i poznanici.

Branko Badžić je rok-pevač. On priča:

- Ja sednem u kombi, i idem na svirku, ne znam gde, ne znam kad, ne znam hoću li da zaradim. Ali idem! Išao jednom i neki moj poznanik. Smetalo mu je što nema gde da spava, gde da piša, kome da svira. On nije pravi - on je šmink-roker!" 


*****



Hevi-metalci su sličniji rokerima iako imaju zajedničkih osobina i sa pankerima. Kažu da je njihova muzika u stvari doteran, bolji rok sa jako naglašenom ritam linijom.

Nose crne kožne jakne, dosta metala, nitni, lanaca (koji nemaju funkciju). Tvrde da nisu previše agresivni, iako ne kriju da su tuče između grupa česte.

Voze se na motociklima i nose dugu, uglavnom neočešljanu kosu. Svoju snagu crpe iz svoje muzike.


Pankeri: U strahu od prosečnosti



Pojava pankera u našoj zemlji vezana je za kraj sedamdesetih godina. Uzrasta su od 13 do 19 godina. Neki su prethodno bili zagovornici hipija, neki su pankeri od početka. Pokretu su se posvetili iz najrazličitijih pobuda: iz dosade, uz brata, zbog ponašanja, odevanja, muzike, iz nezadovoljstva, iz mode.

Najčešće se oblače u kožne jakne, farmerke, zihernadle, nitne i nose neizostavne bedževe. Kosa je bojena, dignuta, specifično ošišana.

Kao najbitnije karakteristike grupe, oni navode veoma različite stvari. Najčešće je to slušanje određene (pank) muzike, agresivnost i lepo oblačenje. I već ovde susrećemo prvu kontradikciju kojih je ovaj pokret prepun.

Iako navode da se lepo oblače, žele da svojim izgledom izazovu odbojnost bilo koga.

Dalje, neki se zalažu za komunizam, neki za anarhiju, a neki barataju kovanicama koje su u svojoj suštini kontradiktorne (anarhokomunizam, anarhofašizam!?).

Tvrde da nisu apolitični, jer dodiruju socijalne teme, ali politika ih ne zanima. Ipak ona je česta tema razgovora. Bune se protiv svega i svakoga. Protiv hipika nemaju ništa, najviše cene rokere (valjda što sy i oni buntovnici), na šminkere gledaju sa blagim potcenjivanjem ili kao na malograđane.

Romantičarima ne predviđaju "dug vek":

- To je samo prolazna moda!

Hevi-metalci se najsličnije obače; ali slušaju različitu muziku.

Najviše vole da razgovaraju o poznanicima, muzici, politici, manje o seksu. Ne idu na utakmice, vole koncerte, bioskope onako, knjige veoma, čitaju Kafku, Ničea, Orvela, Kamija, Hesea, Remarka, Mana, Žida i Bodlera. 

Imaju svoj list "Fanzin" koji sami proizvode.

Školu ne vole, ali fakultet - gotovo listom žele! Bliska im je ideja o životu u inostranstvu.

Što se budućnosti tiče, retko predviđaju da će zauvek ostati pankeri. U najboljem slučaju neće biti obični, prosečni ljudi. Mnogi čak pomalo strepe da će se uklopiti u kolotečinu.

U školi postižu osrednji uspeh (dobar, vrlodobar, dovoljan).

Bije ih glas da su agresivni. Mislimo da je to preterano, naše iskustvo je sasvim drugačije, imamo utisak da su to sasvim prijatni momci; u svakom slučaju ni prineti svojim idejnim zapadnim sledbenicima.

Iako su u pank-grupama uglavnom dečaci, do sukoba dolazi samo međusobno i to retko i u prilično naivnim razmerama.

Potiču iz različitih porodica, džeparac (kako čiji) uglavnom je skroman, nemaju kola, motore, poneko ima bicikl.


Sve u svoje vreme



Posle ovog pregleda nameću se dva izrazita zaključka. Prvo, iako ima izuzetaka (hipici i, donekle, rokeri) razlike među grupama svode se uglavnom na oblačenje i muziku koja se sluša.

Svaka grupa vodi manje ili više slične razgovore, muče ih slični problemi. Rado se mešaju.

Ispred SKC-a sreli smo Draganu i Marinu. Dragana liči na neoromantičara, Marina na pankera, ali one tvrde da ne pripadaju ni jednom pokretu. Druže se, zajedno su tu svako veče, imaju prijatelje u svim grupama.

Po njihovom viđenju pripadnici najrazličitijih grupa sasvim lepo i uspešno komuniciraju. Izgled, stil nije važan, bitno je kakvi su ljudi, da li su dobri drugovi.

Izgleda da je do nas doletelo šaroliko seme sa najrazličitijih strana. Biljka je izrasla, ali na neki veoma hibridan način. Od originala je zadržala spoljašnjost, a od našeg tla je primila našu suštinu. 

Čini se da će, kada ova biljka baci sopstveno seme na naše tle, od izvornih osobina ostati sasvim malo - gotovo ništa.

Drugo, fenomen grupa i pokreta u gradovima vezan je za određenu uzrasnu populaciju. Čini se da članovi gube osećanje pripadnosti - sa završetkom srednje škole. Tada se razbija način života u jedinstvenoj grupi, kakav je bio tokom niza prethodnih godina.

Mladi čovek nije više u razredu. Sa tridesetak svojih vršnjaka živeo je osam godina u osnovnoj, četiri u srednjoj školi. Sada je upućen na studije, na rad (ili na nezaposlenost), a u svakoj od ovih struktura nema više homogene vršnjačke grupe.

Tako je, sa jedne strane ostao usamljen, a sa druge, proces sopstvenog sazrevanja menja njegovu orijentaciju sa difuznog prijateljstva prema svima na usmereni emocionalni odnos prema jednoj osobi.

Sve u svemu grupe postoje i imaju značaj za određeni period života, a potom za njih ostaju vezane, manje ili više lepe uspomene.

Napisao: Dalibor Košutić (Zum reporter 873, 1983.)



Podržite Yugopapir: FB TW Donate