Olivera, Jovana i Đorđe Balašević, uoči Nove 1982: Još jednu ćerku bih sportski podneo, ali tri ...



Najednom Olja mi prebaci ruku preko ramena i reče: "Ovaj Zlatko Vujović je opasan fudbaler". Rekao sam tad sebi - našao sam pravu osobu, drugara koji se razume i u druge stvari. Ženim se odmah - gotovo je!

Vezuje ih neizmerna ljubav, ali i to što su oboje maštari, što su kao velika deca i brak ne shvataju kao klasičnu instituciju. Želja im je da se jednogodišnjoj kćerki Jovani kasnije pridruže i novi klinci, a kako u šali kažu, biće to njihov skroman doprinos porastu nataliteta u Vojvodini...


*****



Romantični sanjar, brojač zvezda, pesnik vojvođanskih ravnica, mladosti i ljubavi, kome je pošlo za rukom da najkraćim putem dopre do svačijeg srca, Đorđe Balašević, stigao je i do srca mlade Zrenjaninke Olivere Savić, naše bivše reprezentativke u sportskoj gimnastici.

Nenadano.

Pre tri godine oboje su bili gosti novosadske televizije - Olivera kao sportist, a Đorđe kao kantautor. Riđokosa devojčica koja je studirala organizaciju rada u Novom Sadu, tad nije ni sanjala da će se u tog "razbarušenog" i "neobaveznog" mladića s gitarom zaljubiti "skroz na skroz".

Đorđe, Jovana i Olivera Balašević, decembar 1981. godine
(foto: Vladimir Kostić)

Vrsna gimnastičarka u četiri sportske discipline, sa pregrštom medalja i priznanja, trebalo je da odluči između te svoje ljubavi i ove nove, koja se tek rađala.

- I tu ja prevagnem kao peta disciplina - kaže Đorđe, uvek vedar i spreman za šalu.

Prevagnula je zapravo ljubav dva mlada čoveka istih želja i interesovanja.

- Jednom prilikom gledali smo zajedno utakmicu Hajduk - Hamburger - nastavlja Đorđe. - Najednom Olja mi prebaci ruku preko ramena i reče:

"Ovaj Zlatko Vujović je opasan fudbaler". 

Rekao sam tad sebi - našao sam pravu osobu, drugara koji se razume i u druge stvari. Ženim se odmah - gotovo je!

Olivera i Đorđe se nisu odmah venčali, iako su odlučili da budućnost provedu zajedno. Rođena je već i mala Jovana, bila je beba s nepunih šest meseci kad su ipak krenuli da obave i tu formalnost.

- Malo sam se toga plašio - kaže Đorđe - jer dosta sam formalnosti izbegao u životu. Kad sam maturirao to je bila prava prilika da obučem odelo, ali sam to izbegao sticajem okolnosti, nisam došao na proslavu. Ni kasnije nikad nisam bio u odelu.

I sad sam hteo da se venčamo 15. avgusta kad je najtoplije, da bih mogao da budem u nekoj majici. 

Dogovorili smo se ipak da to bude 7. maja, jer je bila sasvim neizvesna situacija oko mog dolaska iz vojske. Kao hranilac porodice nisam to bio i formalno. Dokument je bio veoma važan.

Ali nismo želeli nikakve ceremonije i pompe. Odabrali smo četvrtak. Nismo hteli da to bude ni subota, ni nedelja, jer su se baš tad venčavali neki moji drugari i nisam hteo da se sretnemo i da se diže neka frka, da nešto vrištimo, skačemo...

Nikome ništa nismo rekli, pokupili smo se na brzinu, čak smo malo i zakasnili...

Bilja, kuma je došla u poslednji čas, a Borčeku (Đoletov dugogodišnji saradnik) sam rekao da ponese ličnu kartu, da je neko snimanje u pitanju, samo da se ne bi pojavio s poklonom i u odelu.

Uleteli smo kod matičara, ali tamo su nas već čekali drugovi iz "Neoplanta" i još nekolicina, koji su ipak uspeli da nas "provale".

Bila je to mala, slatka ceremonija koju smo posle nastavili kod kuće, strogo uz sendviče.

Osećao sam se dobro kao da nisam mladoženja. Bio sam u elegantnim crnim farmerkama, večernjim, i cipelama sa dobrim elementima patika, nisam baš hteo da obujem patike iz poštovanja prema supruzi.

Olja je imala lepu belu haljinu, samo bez onih špacija na glavi.


Kad se preselimo u kuću moje babe...



U ozvaničenom braku mladi Balaševići su više od pola godine, ali i dalje žive van svih šablona koje nameće klasična zajednica. Imaju jednogodišnju kćer Jovanu, ali kažu, da bi želeli još dece.

- Vojvodina nam je siromašna s natalitetom - primećuje Đorđe - pa ćemo da damo svoj skromni doprinos. Još jednu ćerku bih sportski podneo, ali tri teško iz praktičnih razloga - da mi zetovi ne razvuku sve. Tako da ćemo terati do sina, ali ne iz patrijarhalnih nazora, već da bih imao koga da vodim na utakmice.

Olivera je zasad vezana za dom i porodicu, ali namerava da upiše treću godinu ekonomskog fakulteta i da se jednog dana zaposli. Ne iz materijalnih razloga, jer je Đorđe taj koji brine za egzistenciju porodice.

Kad je Olivera rekla da će uskoro punom parom krenuti da sprema ispite, "muška glava" se odmah pobunila:

- Jeste, treba potpuno da se obrazuje, da joj se izbistre pogledi na svet, pa da me ostavi kao propalog Đoleta... Sad se zezam, ali bilo bi mi krivo kad dođem s neke duge turneje da je ne nađem pre podne u kući, zato što je na poslu. Ovako je bolje, bar dok ne bude morala da radi.

Trudim se da joj obezbedim sve uslove u kući. Moram priznati da me prijatno iznenađuje i u kuhinji, stalno pravi neke komplikovane stvari. Kad se preselimo u kuću moje babe koju sad adaptiramo (naši sagovornici su trenutno u stanu Đoletovog oca), obezbediću joj i hjuston kuhinju, to je kao studio s 24 kanala, tu mala ringla, pa velika...

Verujemo.

Đorđe ne krije da je sad "opširan" i da će morati da krene sa skidanjem kilograma. Već je na dobrom putu - neumoran je u igranju malog fudbala.

Naravno, i u kući "trenira".

- Moj skromni doprinos je da pod okriljem noći, da me ne bi otkrili, izbacim đubre, operem nekad sudove, usisam prašinu. Trudim se koliko mogu, ali u okviru balkanskih predrasuda, ne mogu ni ja sebi baš svašta da dozvolim.

I briga oko Jovane je zajednička.

- Malo je više vezana za mamu - kaže Đorđe - jer sam prvih šest meseci njenog života bio u vojsci, ali već se navikla na mene, na ovu facu s bradom. Ona mi je najslađa preokupacija; svaki dan pratim kako raste, svaki njen novi pokret. Mislim da ću biti dobar tata.

Olivera i Đorđe veoma su privrženi jedno drugom, a romantičarske duše bi odmah primetile da su kao Romeo i Julija.

- Vezuje nas to što smo maštoviti, što smo kao deca, van svih šablona koje nameće klasičan brak - iskrena je Olivera. - Đole zna da se šašavi, pun je duha i to je divno. Jovanu vidimo kako raste, a mi ostajemo deca.

- Imamo sreću da se u svemu i svačemu slažemo - nastavlja Đorđe. - Prebrodili smo mnoge teškoće, razdvojenost zbog moje vojske, pa smrt moje majke. Sad nema razloga da ne verujem da će biti bolje.

Istina, kažu mi, ti si se sad oženio... ali ja stvarno ne vidim neku promenu. Jedino što kad se završi neki film na televiziji ili u bioskopu ne moram da pratim Olju. Ako se šta i promenilo promenilo se samo na bolje.


Odlazi cirkus... a malo i ringišpil



Odista, ako se šta i promenilo u životu Đorđa Balaševića, onda je to njegov način rada.

- Nestao sam sa televizije, ali za tezge i viceve uvek me traže. Rekao sam sebi da ću napraviti jednu pauzu, jer sam se previše pojavljivao za sve i svašta, dosadio i bogu i svetu. Vojska mi je u tome dosta pomogla, jer sam mogao mirno da posmatram taj ringišpil koji sasvim drukčije izgleda kad gledaš sa zemlje nego kad se u njemu vrtiš.

Đorđe sve više radi za svoju dušu i ne upada u mašineriju komercijale. Dokaz je i njegova ploča "Odlazi ringišpil" koju je snimio u vojsci, a koja nema veliki tiraž.

- Nije mi važno da li ću oboriti rekord u prodaji ploča. Ima grupa koje dostignu popularnost, pa nestanu, a ja bih voleo da ostanem na ovim tiražima, uvek u krugu ljudi koji vole da me slušaju i trudiću se da njih ne razočaram. U januaru ću početi da snimam novu ploču. To će biti pesme na samoj granici romanse, stare gradske.

Đorđa Balaševića gledamo ovih dana i u ulozi glumca u televizijskoj seriji o životu vojnika.

- To je bio moj vojnički zadatak, a snimanje je trajalo dva meseca. Drago mi je što se posle tako duge pauze vraćam na taj način u javnost, s nečim što je sasvim drugo u mom radu. To mi daje nade da razmišljam i o jednom vedrom muzičkom filmu koji bi neko napravio povodom moje buduće ploče. Mogao bi da posluži kao diplomski rad studentima Akademije.

- Da li to znači da će Đorđe nastaviti glumačkim stopama?

- Ne znam, nisam mislio ni da ću biti u muzici. Moguće je da se i tu nešto zakuva.

Đorđe je i privatno sve manje u javnom životu. Olivera i on radije ostaju u kući sa svojim prijateljima.

- Igramo se kao klinci - kaže domaćin. - I čim nešto organizujemo, bilo čoveče ne ljuti se, karte, ili "monopol" - sve same detinjarije, okupe se naši "sportski" prijatelji.

Zaista odrastaju neki novi klinci.

Napisala: Danica Božović, obrada: Yugopapir (Nada, decembar 1981.)



Podržite Yugopapir: FB TW Donate