Aleksandar Šapić, životna priča: Od kuće do škole - tačno 37 sekundi / Savić i ja - najmlađi u Atlanti



Nije moja karijera bila tako srećna i bezbrižna, imao sam i dosta problema, pogotovo sa 19 i 20 godina u reprezentaciji. Kroz ceo život borio sam se sa svoje dve ruke i dve noge, nikoga nisam imao iza sebe, a mnogi su me napadali. Ne želim da se vraćam na ružne događaje, ali ih nikada ne zaboravljam 

Rođen sam 1. juna 1978. godine u Beogradu. Prva moja igračka i jedina koja me je zanimala bila je lopta. Uglavnom sam vreme provodio napolju, s loptom, dok su mog, dve i po godine mlađeg brata Vladimira zanimali i neki automobilčići. 

U školu sam krenuo godinu dana ranije od svojih vršnjaka jer sam i u obdanište bio upisan pre vremena, pa nisam želeo da menjam društvo. Na vaterpolo sam krenuo baš s tim drugarima iz obdaništa. Bilo je to u prvom osnovne i to nije ni bio pravi vaterpolo jer nismo ni znali da plivamo kako treba! 

Nikada nisam išao u školu plivanja. Odmah smo to plivanje zvali vaterpolo, odlazili na bazen "11. april" i učili od prvotimaca, koji su posle treninga ostajali s nama.

Vladimir i ja se nismo baš mnogo tukli kao klinci jer sam ja uvek bio mnogo jači, mada je znao svašta da uradi kada ga iznerviram. Između nas dvojice razlika je samo dve i po godine, ali često je ona delovala veća, jer ja sam se uvek družio sa starijima od sebe, a on sa vršnjacima! 

Ja sam ranije uplivao u obaveze, odlazio na treninge a on je imao više prostora za igru. 

Roditelji nisu bili mnogo strogi. Otac je bio stroži ali se različito ponašao prema meni u odnosu na brata. Ako odem napolje da se igram morao je da zna gde se nalazim, morao sam da budem odličan u školi, a Vladimir nije morao da bude odličan, nije moralo da se zna gde se on igra... 

Kad god iskrsne neki problem uvek sam ja bio kriv, jer sam stariji. 

Kada sam napunio 14 godina osetio sam promenu u ponašanju svog oca. Odnosio se prema meni kao prema odrasloj osobi. U to vreme sam igrao prvu utakmicu za prvi tim Partizana, sam sam donosio svoje odluke, imao je poverenje u mene.


Omiljeni bazen



Mali Aleksandar sa babom i dedom
(foto: Huper/A. Šapić)
Živeli smo na Novom Beogradu u zgradi koja je 500 metara udaljena od bazena "11. april". Taj bazen okupljao je svu decu s Novog Beograda i Zemuna. Bazen je radio do ’89. a onda su ga zamenili teniskim terenima. 

Na tom bazenu proveo sam šest godina. Ipak, prvu diplomu plivanja dobio sam na moru kada sam imao šest godina. To ne računam, jer je trebalo da se otpliva 20 metara i daju ti diplomu. 

Kada sam posle tog letovanja u septembru otišao na "11. april" nisam smeo da uđem u veliki bazen. 

Plivao sam u malom bazenu a onda nas je jedan od prvotimaca polako ubacivao u veliki i tako sam proplivao s nepunih sedam godina.

Od prvog do četvrtog razreda išao sam u školu "Maksim Gorki", na Dušanovcu jer mi je mama radila u toj školi a postojao je i celodnevni boravak koga nije bilo u osnovnoj školi u mom kraju. 

Kada sam krenuo u peti razred vratio sam se u svoj kraj. Učenje mi nikada nije predstavljalo problem. Stalno sam između časova jurcao, igrao fudbal, bio znojav, pa se razbolim! Fudbal je najdostupniji sport, koji možeš da igraš i ispred zgrade, čak sam krajem osnovne škole menjao neke fudbalske klubove, ali mi je vaterpolo već ušao pod kožu. 

Kao klinac bio sam zaluđen sportom, pratio velika takmičenja, poznavao igrače.

Od prvog osnovne do četvrtog odlazio sam na vaterpolo više u šali. Idem, pa me nema dva meseca. Posle zimovanja u četvrtom razredu u Zvezdi su pravili podelu i mene su ubacili u stariju grupu jer sam dobro plivao. 

Trener Saša Anastasijević već tada nam je organizovao svaki dan trening, išli smo na prva takmičenja. Tako je počelo ozbiljno bavljenje vaterpolom. 

Da od početka nisam pokazivao dobre rezultate verovatno ne bih ostao u tom sportu. Nikada nisam bio spreman za neku sredinu. Ili sam među najboljima ili me to ne zanima. 

Uvek sam trenirao sa po dve godine starijima od sebe, pa sam već s 14 godina bio u prvom timu. I dan-danas me motiviše rezultat i kad dođem do uspeha onda želim još više.


Turista sa bazena



Dvogodišnji Šapić
(foto: Huper / A. Š.)
Posle osnovne škole usledila je dilema u koju školu ići dalje. U komšiluku mi je bila Deveta gimnazija. Već tog leta počeo sam da treniram sa prvim timom, obaveze sve veće, a i gimnazija traži odricanja... 

Na kraju je presudilo to što mi je tačno preko puta zgrade bila Turistička škola. Čak sam merio vreme, kad se sjurim od ulaza zgrade do škole trebalo mi je 37 sekundi. 

U razredu smo bili nas petorica i trideset devojaka, ali mi njima tada nismo bili interesantni. U tim godinama devojčice jure starije mladiće! 

Još u osmom razredu prešao sam iz Zvezde u Partizan, a u Partizanu sam za godinu dana prošao sve selekcije, od pionira do prvog tima! 

U septembru ’92. selektor Manojlović ubacio me je u reprezentaciju. 

Posle upisa u drugu godinu prešao sam ponovo u Zvezdu a kad je trebalo da upišem treću, stigao je poziv iz Bečeja. To je bila prekretnica u mom životu. Rešio sam da spakujem kofere, preselim se u Bečej i školu završim vanredno.

Sedam narednih godina živeo sam u Bečeju i zvanično se osamostalio sa 16 godina. 

Tada je počela i prava profesionalna karijera. 

Bečej nije na kraju sveta ali je meni to tada tako izgledalo. Prve dve godine uopšte nisam mogao da se priviknem na novu sredinu, patio sam za Beogradom, međutim u tom trenutku Bečej je bio jedino pametno rešenje za moju karijeru. To je bio jedini klub koji je mogao da mi omogući dalji razvoj. 

Bio je to pravi potez - Bečej je postao prvak Evrope i osvojio sve što može da se osvoji. Bili smo najbolja ekipa na svetu.

Prvu zlatnu medalju sam osvojio ’95. godine sa juniorskom reprezentacijom u Eslingenu. Bili smo prva reprezentacija pod nazivom SRJ koja je učestvovala na nekom velikom takmičenju posle ukidanja sankcija. 

Iste godine, u decembru, ušao sam u A reprezentaciju, doduše na širi spisak. Već s 18 godina prvi put sam učestvovao na Olimpijskim igrama ’96. u Atlanti. Bio sam najmlađi u reprezentaciji, Dejan Savić je imao 21 godinu, a ostali igrači su bili dosta stariji od nas. 

Iako sam ja igrao dobro, zauzeli smo tek osmo mesto što mi je veoma teško palo. 

Ali, već posle mesec dana s juniorskom reprezentacijom osvojio sam Evropsko prvenstvo što me je tog leta vratilo u život. 

Kao najmlađi verovatno sam ja imao najmanje razloga da budem razočaran u to osmo mesto, ali rekao sam već da poraze teško podnosim. 

Od te ’96. pa do danas bilo je mnogo takmičenja u A reprezentaciji, bilo je mnogo medalja i nadam se da će ih biti još, naročito zlatnih!

Srebrna medalja može da znači veći poraz nego osmo mesto. Kad si osmi znaš da ti je još mnogo trebalo do zlata a kad uzmeš srebro pomisliš kako ti je bio potreban još samo jedan korak do vrha. 

Međutim, posle 15 dana shvatiš da je bolje biti drugi na svetu nego osmi. Zato se kaže da je bronza u trenutku osvajanja slađa jer se do nje dolazi pobedom. 

Sa Bečejem sam od ’95. svake godine osvajao medalje. Šest godina zaredom bili smo prvaci zemlje i šest puta osvajači domaćeg Kupa. Titulu prvaka Evrope osvojili smo 2000. godine. 

To mi je bio jedan od najlepših trenutaka u životu, dalje od toga u klupskom takmičenju ne postoji.


Bez rivala



Pored lopte, omiljena Acina (5) igračka
bila je - gitara (foto: Huper / A. Š.)
Nije tako retko ni u drugim sportovima da igrači prelaze iz Zvezde u Partizan i obrnuto. Kada sam ja prelazio iz Zvezde u Partizan, pa se vraćao, bio sam klinac pa to nije imalo težinu kao kada bi se tako selio neki veliki igrač.

Tada sam još tražio svoje mesto pod suncem i smatram da sam ga pronašao tek u Bečeju. 

U Partizanu sam proveo godinu dana, u Zvezdi sedam godina. 

Kad je zatvoren bazen "11. april" mlađe kategorije Zvezde nisu imale gde da treniraju i ja sam morao, pošto sam želeo da se bavim vaterpolom, da odem negde da treniram. 

U tom trenutku jedina opcija bila je Banjica i Partizan.

Iz Bečeja sam otišao u Italiju i to u dosta lošiju ekipu nego što sam planirao. Posle dve godine mogu slobodno da kažem da sam se dobro snašao i privikao na situaciju da ne možeš uvek da se boriš za prvo mesto. 

Ali uspeo sam dva puta zaredom da budem prvi strelac italijanske lige, ove godine bio sam i najbolje ocenjen igrač lige. Lični uspeh ne može da se poredi s uspehom cele ekipe ali je za sada bitno da imam dobre uslove i da sam zadovoljan.

Italiju sam doživeo opet kao privremeno mesto boravka. U početku mi je bilo teško zbog jezika ali sam se navikao. Živim u predgrađu Đenove i naučio sam da se lepo sporazumevam na italijanskom.


Borba za stari bazen



Aleksandar (11) na bazenu
"11. april" (foto: Huper / A. Š.)
Pored toga što redovno odgovaram na pozive reprezentacije, postao sam i predsednik Crvene zvezde. Pomalo mi smeta koliko ljudi potenciraju tu moju ,,funkciju“ jer sam ja samo pokušao da nesebično dam svoje ime Zvezdi da bi se izvukla iz problema. 

Trudim se da okupim krug ljudi koji će se o tome brinuti. Stalo mi je da se ponovo osposobi bazen "11 april", na kome sam ja učio da plivam. Bazen ne radi već 15 godina i smatram da je greh što su na mestu bazena teniski tereni. 

Nemam ništa protiv tenisa, ali terene mogu i ja da napravim, a bazen teško mogu sam. 

Mislim da je u interesu i grada i zemlje da Novi Beograd ima svoj bazen! 

Ne znam koliko će mi vremena biti potrebno da ostvarim svoj cilj ali znam da ću uspeti.

Nije moja karijera bila tako srećna i bezbrižna kao što sam do sada pričao, imao sam i dosta problema, pogotovo sa 19 i 20 godina u reprezentaciji. 

Kroz ceo život borio sam se sa svoje dve ruke i dve noge, nikoga nisam imao iza sebe, a mnogi su me napadali. Ne želim da se vraćam na ružne događaje ali ih nikada ne zaboravljam. 

Proputovao sam gotovo ceo svet ali nisam uživao u svim tim mestima. Zato mi je želja da, kad završim karijeru, još jednom odem na sva ta mesta! 

Već sam nekoliko puta spominjao da je na mene najveći utisak ostavio Jerusalim, kada smo bili pre dve, tri godine. Otišli smo na svoju odgovornost jer je posle deset dana neka bomba eksplodirala. Čudno sam se osećao u tom gradu. 

Ipak, svaka zemlja nosi nešto svoje - i taj Japan i Australija i Amerika... 

Razmišljao sam i ne bih sebe mogao da vidim ni u jednom gradu za stalno. U Italiji sam dve godine i nisam siguran da bih tamo mogao da živim. Italija je prelepa, imaš mogućnosti da se kupaš, a onda se odvezeš 60 kilometara na skijanje. 

U Americi mi se dopala njihova spontanost, neopterećeni ljudi.

Svaka zemlja nosi nešto svoje ali ja sebe isključivo vidim u Beogradu. 


Ne bih želeo da budem trener



Šapić: Sport je lep, ali i surov
(foto: Huper)
Iako sam se mlad osamostalio nikada nisam učio da kuvam niti imam nameru. Ceo život hranim se po restoranima. 

Sport može da zvuči kao lepo i zdravo zanimanje, ali je s druge strane izuzetno surov. Gledalac vidi samo finalni proizvod, vidite mene kako igram utakmicu na Evropskom prvenstvu, ali doći do toga je mnogo teško. 

Ipak, sportu sam zahvalan zbog načina na koji danas razmišljam. 

Ja nisam morao da postanem vrhunski sportista, ali me je sportski duh na to naterao. 

Lepo je što sam uz pomoć sporta proputovao svet, ali zato s 14 godina nisam išao na žurke kao ostali klinci. 

Kada posle škole svi idu na rođendan, ja idem na trening. 

Sport traži žrtvu i specifičan način života.

Emotivan sam i veoma uporan. Ne dozvoljavam da me teški trenuci lako slome. Imam i milion mana, recimo nemam strpljenja. Ipak, trudim se da budem takav kakav sam. 

Ne pokušavam da se ljudima svidim ili ne svidim. Život je jedan i ako se trudiš da svakome udovoljiš gubiš sebe. Postoji jedna lepa misao: 

"Da nije pokušavao svakome da se dopadne možda bi se nekome i svideo!" 

Imam svoju filozofiju života, razmišljanja i ponašanja - pa ko se uklopi, uklopio se. 

Ne razmišljam mnogo unapred. Kad završim s profesionalnim bavljenjem vaterpolom voleo bih da ostanem u sportu, ali ne kao trener. Oni žive isto kao i sportisti a ja ne bih voleo uvek tako da živim. 

Možda postoji pravilo da se sportisti ranije žene ali i to je relativno. Možda nekima ne prija samački život pa to urade s dvadeset godina. Ja ne razmišljam tako. Sam živim od 16. godine pa sam tu krizu prevazišao. Ne znam i ne planiram kad ću se oženiti. Desiće se onda kad bude trebalo da se desi.

Zabeležila: Jasmina Antonijević, obrada: Yugopapir (Huper, 2004.)



Podržite Yugopapir: FB TW Donate