Reporteri Velimir Zajec i Dušan Savić: Doživljaji YU tima na turneji po Južnoj Americi (2/2) (1977)




Da smo utakmicu sa reprezentacijom Brazila umesto u Belo Horizonteu igrali na slavnoj "Marakani" u Rio de Žaneiru, verovatno bismo, i pored pristrasnog domaćeg sudije Mankesa, pobedili reprezentaciju trostrukih prvaka sveta. Jer, legendarna "Marakana" je - prava svetinja za svakog fudbalera, o igri na njoj se mašta tokom cele karijere, a malom broju fudbalera i uspe da ostvare taj san

Svaki debi je težak, a ovaj novinarski za mene teži i od fudbalskog. Ja obično vodim dnevnik na putovanjima i to sam, evo, učinio i ovog puta - na turneji reprezentacije po Brazilu i Argentini - za čitaoce Tempa. Samo, ja nemam izoštren novinarski osećaj za "cake" i detalje, pa ću se uglavnom zadržati na kolektivnim raspoloženjima i doživljajima.

Dušanu Saviću i Velimiru Zajecu u obavljanju novinarskog
zadatka najviše je pomagao lekar reprezentacije Dr Gordan
Janković, inače poznat kao odličan snimatelj (foto: Tempo)


Matura



Na turneju smo, kao što je poznato, krenuli 24. juna (petak) ujutro. Najpre smo leteli avionom JAT-a do Pariza, a zatim "džambo-džetom" preko Dakara (Senegal) i Rio de Žaneira u - Belo Horizonte.

Pošto je prvenstvo bilo završeno, a fudbaleri imali razne obaveze, neki, opet, bili povređeni ... na put nisu krenuli svi koje su selektori pozvali. Gotovo do poslednjeg trenutka se, na primer, nije znalo da li će na turneju poći i Srećko Bogdan, fudbaler Dinama - zbog polaganja mature.

On je (pošto je s uspehom položio ispite) stigao tek na drugo poluvremene trening-utakmice sa Partizanom (koja se igrala uveče pred polazak, dakle, u četvrtak) i čim je obukao dres - ušao je u igru.

U Parizu smo, dok smo čekali avionsku vezu za "zeleni kontinent", spavali u jednom hotelu pored aerodroma. Kad smo polazili, došlo je do obaveznog prebrojavanja i brzo se otkrilo da na "zbornom mestu" nema Bogdana.

- Šta je sa Bogdanom, gde je Bogdan - pitao je gotovo sve redom prof. dr Mihajlo Andrejević.

- Polaže maturu! - šeretski je odvratio Ante Rajković, centarhalf Sarajeva, na što smo se svi slatko nasmejali.

Ovu šalu sa Bogdanovom maturom navodim zbog toga što je južnoamerička turneja za većinu nas, mladih reprezentativaca, praktično značila - fudbalsku maturu, ispit zrelosti. Može li se državni tim osloniti na nas, hoćemo li uspešno i dostojno zameniti slavne i iskusne fudbalere?

Bili smo svesni toga i čvrsto rešeni - osećalo se to kod svakog pojedinca - da pružimo najviše što budemo mogli.

Možda i zbog toga za vreme čitave turneje nije bilo mnogo šala i smeha i najduhovitiji i najraspoloženiji su ispali najiskusniji - Mužinić, Katalinić, Šurjak i Vladimir Petrović.

Pred utakmicu Argentina - Jugoslavija (foto: Tempo)


Rivelinjo



Arhitektonski gledano, Belo Horizonte je običan, prosečan grad. Ni posebno lep, ni ružan. Najmonumentalnije deluje - stadion "Atletiko Mineiro". Ceo život se, da tako kažem, odvija na ulicama. One su od jutra do sutra pune ljudi. Trgovine su, takođe, na trotoarima. Prodaje se sve i svašta, najviše, razume se, moderna odeća.

Ceo grad liči na veliku - buviju pijacu. Na "buvljak" u Hongkongu, recimo.

Brazilska sportska javnost je pridavala izuzetan značaj meču Brazil - Jugoslavija. Hvalili su nas na sva usta - da igramo fudbal sličan njihovom, lep i atraktivan, da ne kalkulišemo mnogo u igri, itd. Štrčale su samo "duhovite" izjave nekih brazilskih reprezentativaca:

"Daćemo Jugoslovenima više golova nego što ih je doputovalo u Belo Horizonte!"

Verujem da prenosim raspoloženje svih naših momaka kada kažem da nas je to naljutilo i probudilo u nama onaj naš poznati - inat. Jedva smo čekali da im pokažemo u igri ko smo i koliko možemo.

I - pokazali smo im ... pred 135.000 njihovih ljubitelja fudbala, na dupke punom i prelepom stadionu "Atletiko Mineiro". 

Dogovorili smo se pred utakmicu da igramo krajnje borbeno i hrabro, muški. I igrali smo tako. Izborili smo nerešen rezultat, a u stvari - oduzeta nam je pobeda.

O faulu Zajeca na Ze Mariji (ili je to bio Luis Pereira) prilikom postizanja gola nema ni govora ...

Satisfakcija za oduzetu pobedu je jedino to što su sutradan gotovo svi objektivni brazilski novinari istakli da smo ostavili znatno bolji utisak od Engleza i Škota, pa i svetskih prvaka - Zapadnonemačke reprezentacije.

Ako to može da bude satisfakcija za pobedu koja bi u ovom trenutku mnogo značila za nas i naš fudbal?!

Ne mogu a da ne kažem da smo bili razočarani igrom nekih vedeta brazilske reprezentacije, pre svih - Rivelinja, Ze Marije i Franciska Marinja. Ne znam ko ga je prvi izrekao, ali danima smo se smejali "vicu" koji je potekao o Rivelinju:

- Kod nas se brže šeta na korzou sa devojkom nego što Rivelinjo - trči!


San



Da li nas je "opila" dobra igra i 0:0 sa Brazilom - još se verovatno pitaju ljubitelji fudbala u nas. Ne, nismo se opili "slavom". Nešto drugo je bilo posredi - umor i želja za spavanjem.

To je, uostalom, poznato: kada se noć zameni za dan a dan za noć, kada se otputuje u krajeve sa velikom vremenskom razlikom u odnosu na zemlju iz koje se dolazi, čoveku se prvih dana - dok se potpuno ne aklimatizuje - strašno spava.

Činjenica da se za sve vreme turneje ni jednom nismo sami probudili, već je to uvek morao da čini fizioterapeut Milan Aranđelovic Raki i da smo nekoliko puta zažalili što nas uopšte budi (iako je vreme predviđeno za spavanje bilo normalno) - dovoljno ilustruje to stanje (ne)sna, zar ne.

Autobusom do aerodroma: Neispavanost na licima naših fudbalera, pre svih
Ivice Šurjaka (foto: Tempo)

A u Braziliji, glavnom gradu Brazila, gde nam je protivnik bila reprezentacija te metropole, najteži protivnik nam je bio - teren.

To nije igralište nego - oranica.

Tvrd kao beton, džomba do džombe. Po takvom terenu se ne može trčati ni u patikama, a kamoli u kopačkama. Svi smo više gledali gde ćemo (i kako) stati, nego gde je lopta. Moraš da paziš da ne iščašiš nogu ili ne istegneš mišić.

I pored toga što smo tu utakmicu dobili sa 1:0, golom Ilije Zavišića, smatram da po njoj nikoga ne treba ocenjivati. Jednostavno, teren je bio nemoguć i o pravoj igri se i ne može govoriti.

Najlepša uspomena iz Brazilije je - prijem kod našeg ambasadora Dragog Stamenkovića, koji je prisustvovao i utakmici u Belo Horizonteu i za sve vreme nam posvećivao veliku pažnju.


Marakana



Da smo utakmicu sa reprezentacijom Brazila umesto u Belo Horizonteu igrali na slavnoj "Marakani" u Rio de Žaneiru, verovatno bismo, i pored pristrasnog domaćeg sudije Mankesa, pobedili reprezentaciju trostrukih prvaka sveta.

Jer, legendarna "Marakana" je - prava svetinja za svakog fudbalera, o igri na njoj se mašta tokom cele karijere, a malom broju fudbalera i uspe da ostvare taj san.

Iz sastava naše reprezentacije niko još nije imao prilike da zaigra na toj proslavljenoj "Marakani". Utoliko smo više želeli da je vidimo i doživimo.

Jedini put kada popularni Raki nije morao da nas budi posle popodnevnog odmora bilo je u četvrtak, 30. juna - kada smo išli na "Marakanu" da gledamo susret reprezentacija Brazila i Francuske (2:2). I zaista, "Marakana" je - "Marakana". Impresivna, veličanstvena!

Boravak u Rio de Žaneiru je, inače, bio najlepši deo turneje.

Rio nas je dočekao obasjan suncem koje je pržilo ... iako je po kalendaru - zima. Bili smo smešteni u hotel "Meridian" na širom sveta poznatoj Kopakabani.

Naravno, nismo propustili priliku da se kupamo i razonodimo na pesku te čuvene plaže, a penjali smo se i na vrh poznatog brda zvanog Glava šećera, sa kojeg je najlepši pogled na Januarsku reku (u doslovnom prevodu sa portugalskog, Rio de Žaneiro znači - Januarska reka!).

Sve smo to "Erfa" Mužinić i ja ovekovečili svojim kamerama.


Gaučosi



Buenos Aires nam je jedino ostao u - lošoj uspomeni. Izgubili smo od Argentine, golom iz sumnjivog penala. Nismo pružili igru koja se očekivala i Argentinci su posle utakmice pisali da nije ni čudo što neće imati prilike da nas iduće godine ugoste u svojoj zemlji, kao učesnike završnih takmičenja za prvenstvo sveta!

Neće imati prilike da nas ugoste - tvrde oni. A da li zaista za to neće imati prilike?

Evo, otkriću vam tajnu.

Posle 0:0 sa Brazilom, u našim razgovorima o fudbalu dominiralo je pitanje - možemo li se, ipak, plasirati za SP u Argentini 78.

Svi reprezentativci su bili kategorični: možemo da pobedimo i Rumune u gostima i Špance kao domaćini! 

Jedino je ostalo otvoreno - da li i sa dovoljnom razlikom u golovima, koja bi nas odvela na prvo mesto u našoj kvalifikacionoj grupi? Jer, gol-razlika nam je sada veoma nepovoljna - 0:3.

I pored toga, moji drugovi iz reprezentacije - to je ubedljiv utisak - veruju da ćemo uspeti.

"Gaučosi", oprez. Možda ćemo vam, ipak, doći u goste?!

Napisao: Dušan Savić, obrada: Yugopapir (Tempo, avgust 1977.)

Najomiljeniji i najstariji članovi naše ekspedicije: čika Ćele
(Stevan Vilotić) i čika Raki (Milan Aranđelović), član
selektorskog štaba i fizioterapeut (foto: Tempo)


Kupovina



Buenos Aires nam je ostao u lošoj uspomeni po rezultatu (0:1 protiv Argentine) i igri. Ali, ako bi se pravila rang-lista gradova po pogodnosti za kupovinu, onda bi on bio - prvi.

U glavnom gradu Argentine može gotovo sve da se kupi po pristupačnim cenama. Posebno je dobra roba izrađena od kože - jakne, tašne, umetničke slike na koži, itd. Pored toga, veoma je širok izbor - suvenira.

U Buenos Airesu smo najviše kupovali - suvenire.


Pride



Za vreme turneje, o prelaznom roku fudbalera u nas obaveštavao nas je Vladan Stojaković, reporter TV Beograd, koji je putovao sa nama i svakog dana bio u vezi sa svojim redakcijama.

Kad je Stojaković jednom saopštio Petroviću - Pižonu i meni da će, prema pisanju naše sportske štampe, Radnički iz Niša dozvoliti Milovanu Obradoviću da pređe u Crvenu zvezdu ukoliko im naš klub u zamenu ustupi Dušana Lukića, nisam mogao a da ne primetim:

- A koliko još igrača i para uz Obradovića daje Radnički za Lukića?... da bih nasekirao našeg budućeg člana.


Poliglota



Iako mi, fudbaleri, dosta putujemo, ne može se reći da sa stranim jezicima stojimo baš najbolje. Služimo se sa dva-tri svetska jezika, ali nam je rečnik veoma oskudan.

Na ovoj turneji se pokazalo da se kao prevodilac najbolje snalazi - Slaviša Žungul.

On "natuca" engleski - kako sam kaže - a "za svoju dušu" uči i španski, što mu je ne "zelenom kontinentu" bilo od velike koristi.


Nezadovoljnici 



Svi fudbaleri koji su putovali na ovu turneju nisu, razume se, jednako zadovoljni. Tačnije, nezadovoljni su oni koji nisu dobili priliku da pokažu šta mogu - Borota, Obradović i Pavković.

Borota je na jednom sastanku i izneo to svoje nezadovoljstvo. Samo, učinio je to na lep način, bez žuči - u otvorenom razgovoru.

Uprkos rivalstvu, naš golman Ivan Katalinić i rezerva Petar Borota u dobrim su
odnosima: Trening u Belo Horizonteu (foto: Tempo) 

Borota je, otprilike, istakao da smatra da je zaslužio da brani bar protiv gradske reprezentacije Brazilije, pogotovu što se pokazalo da je Katalinić trenutno najbolji golman i da mu je mesto u državnom timu obezbeđeno,

- Ali, šta će biti ako se Katalinić, za nesreću, povredi pred mečeve sa Rumunina i Špancima - pitao je Borota. - Zbog toga je trebalo i mene da probate, da vidite možete li se i na mene osloniti ili ne možete - rekao je golman Partizana Marku Valoku.


*****





Podržite Yugopapir: FB TW Donate