Dragan Andrić, zlatni olimpijski vaterpolista: Skroman momak, pravi "dečko iz Finske" (1985)




Što se Amerike tiče, mogu da kažem samo jedno: bilo je super! Rudić je napravio takvu atmosferu u timu da smo zaista svi bili kao jedan čovek, nije bilo trzavica i problema, izvanredno smo se slagali u svakom pogledu


Jedna bašta u okviru sportskog centra "Banjica", vreme vrlo rano za noćne ptice, novinare i druge vampire, tek deset sati ujutru, ali zato sagovornik vredan ovih napora zvanih buđenje. Visok, zgodan, plav, prodornog pogleda i dečačkog smeška, korpulentna pojava i krupne šake odaju ga da se bavi nekim čisto "muškim" poslom.

Dragan Andrić, vaterpolista, reprezentativac, jedan od zlatnih olimpijskih momaka iz L. A. i srebrnih sa evropskog u Sofiji (ah, ti Rusi!). Malo drhti, kosa mu je još uvek mokra i pravo je iz banjičkog bazena doplivao u "Mladost" (časopis), inače ne drhti zbog mog prodornog pogleda (na svet) već zato što:

-  Još uvek ne greju vodu u bazenu, pa nije baš prijatno kad se izađe napolje, a nije prijatno ni kad si u vodi.

Dragan Andrić
(foto: Partizanov vesnik)
- Šta te tera da svakog jutra i večeri treniraš čak i po takvim uslovima?

- Vidiš, ljudi svako jutro idu na posao, pa im to vremenom pređe u naviku, postane svakodnevica. Tako i ja sa treninzima, to je na neki način moj svakodnevni odlazak na posao, navikneš se i to ti je što ti je.

- Koliko to već traje kad je prešlo u naviku?

- Vaterpolo sam počeo da igram sa jedanaest godina, pre toga sam malo plivao, ali mi je plivanje prešlo u dosadu, znaš - plivaš od zida do zida, to malo zaglupljuje, bar mene, verovatno je ljudima koji se time ozbiljno bave to donekle i zanimljivo...

- Zar nisi malo prekasno počeo da treniraš s obzirom na to da se počinje sa šest-sedam godina?

- Možda, ali kako sam dosta rano naučio da plivam, rođen sam u Dubrovniku, a kasnije sam i trenirao plivanje, onda nisam mnogo izgubio u početku.

- Kažu tvoje klupske kolege da te je otac dovodio na treninge; koliki je njegov uticaj na tvoje vaterpolo početke?

- Pa, ne preteran. Tačno je da me je otac dovozio zato jer smo stanovali i još uvek stanujemo u 63. bloku na Novom Beogradu, pa mi je trebalo puno vremena da stignem na trening.

Kad sam položio vozački ispit počeo sam samog sebe da dovozim, ali je od dva miliona stipendije koliko sam imao tada tri i po išlo na benzin.

Što se oca tiče, on nije neki veliki ekspert za vaterpolo, ali ume vrlo često da dođe na utakmice, onda posle komentariše, kritikuje me, daje savete, ali to mi obično na jedno uvo uđe, a na drugo izađe.

- Kad si već pomenuo stipendije, kako stoje stvari sada sa stipendiranjem?

- Pa do pre izvesnog vremena za zaslužne igrače, znači ljude koji su učestvovali u osvajanju tako nekih značajnih medalja na olimpijadama, svetskim prvenstvima i drugim takmičenjima najvišeg nivoa, stipendije su bile po dva miliona starih dinara, sada su četri miliona, što je već kudikamo pristojnije, a kažu da će uskoro možda biti i šest miliona, što stvarno lepo zvuči.

Ja sam za sada zadovoljan jer mi je SOFK-a dodelila stan, dosta sam putovao, dugogodišnji trud se veoma isplatio, mada je još uvek pomalo smešna činjenica da naše dnevnice iznose deset starih hiljada.

Za igranje u reprezentaciji niko ništa ne dobija - to se smatra za čast, što zbilja i jeste, i sve što se dobija dobija se od SOFK-e.

- Ti si nekako ostao poslednji iz svoje generacije i u "Partizanu" i u reprezentaciji?

- Da, na neki način smo se razišli kao generacije, ponajviše zato što je u vreme kad smo stasavali u "Partizanu", a i u reprezentaciji još uvek igrala proverena. stara ekipa (Rudić, Belamarić), tako da se pitanje proboja u prvi tim pojavilo kao vrlo ozbiljan problem.

Dosta ljudi je odustalo, tako da se postojeća ekipa prilično iskristalisala, oni najbolji koji su ostali vremenom su se razišli, neki odlični igrači kao što su Kurajica i Viktor Pušić otišli su da studiraju u Ameriku.

Tu se uprava silno ljutila jer je izgubila dobre igrače i dugogodišnji potencijal, ali ljudi jednostavno više nisu imali strpljenja. Tako sam ja što se "Partizana" tiče ostao gotovo jedini iz svoje generacije, vidim da se i sada neki ljudi spremaju da napuste "Partizan".


Vaterpolo - najgrublji sport



- Ti si se specijalizovao za odbranu, uslovno rečeno?

- Da, uslovno rečeno. U stvari, tražio sam način da se probijem u prvi tim, pa sam shvatio da su stariji igrači daleko aktivniji u napadu, da su jači u toj varijanti i da će proboj u prve redove biti zbilja težak, onda sam se na neki način specijalizovao za odbranu tako da mi taj način igre sasvim odgovara.

Specijalizovao se za odbranu: Vaterpolista Partizana Dragan Andrić
(foto: Mladost)

- Čovek koji je snimao vaterpolo utakmice iz bazena na poslednjoj olimpijadi, inače bivši hokejaš, kune se da nije video grublji sport od vaterpola. Kako stoji sa batinama u vodi?

- Vaterpolo je sigurno jedan od grubljih sportova, naročito je bio grub ranije dok se igralo statičnije. Sada kada se igra brže ima daleko manje šansi za neke fizičke duele. Lično se trudim da nikoga namerno ne povredim, ali igra je takva da se i to dešava. 

Međutim, pošto je gustina vode velika, ona znatno umanjuje snagu udarca. Po meni, fudbal je daleko grublji, zamisli kad se onaj sa pola terena zaleti drugom igraču u noge?!

- Šta misliš o ženskom vaterpolu koji se zadnjih godina sve više probija kao sport?

- Imao sam prilike da ga gledam pre par godina u Australiji, moram da priznam da je bilo zanimljivo, mada je bilo smešnih scena, ali zašto da ne?

Žene već uveliko igraju fudbal, ragbi i neke druge do nedavno čisto "muške" sportove, pa zašto ne bi probale i sa vaterpolom?

- Kako si se proveo u Americi? I kakva je atmosfera vladala u timu s obzirom da vas je Rudić skupio i pripremio u rekordno kratkom roku?

- Što se Amerike tiče, mogu da kažem samo jedno: bilo je super! Rudić je napravio takvu atmosferu u timu da smo zaista svi bili kao jedan čovek, nije bilo trzavica i problema, izvanredno smo se slagali u svakom pogledu.

Verujem da bi bilo daleko teže da su učestvovali Rusi i Mađari, ali pokazali smo u Sofiji da i sa Rusima možemo da se nosimo, da smo se malo više potrudili možda bi bilo i zlato, ali podmetnućemo mi već negde Rusima minu.

Olimpijsko zlato je naše i ne volim da razmišljam o nekoj varijanti u kojoj bi bilo suprotno.

- S obzirom na to da mnogo treniraš, kako stojiš s klopom i ljubavlju?

- Hoće ti i to u novine? (smeh). Pa znam ljude koji više jedu od mene, a ko čačkalice su, stvar organizma. U svakom slučaju, imam dva zamrzivača u kući.

Što se ljubavi tiče, dosta ljudi se godinama zabavlja sa istom osobom zbog obaveza, treninga, putovanja, ja sam se... (ovo je bilo samo za moje uši, pošto Dragan Andrić najviše navija za svoj ženski deo publike i neće ni po koju cenu da izgubi navijačice).

- Gotovo je neprimetno da ti je jedna noga nešto kraća, da li ti je to ikada smetalo u vaterpolu?

- Ne, nikada. Mogu čak da kažem da je plivanje dosta koristilo mojoj nozi. Uostalom, ja sam se na to navikao, tako da mi je to sasvim normalno.

Iako toliko hvaljen od vaterpolo-stručnjaka, Andrić je ostao sasvim skroman momak, pravi "dečko iz Finske", kome nikako ne bi odgovarao "patosirani" kraj. Na kraju samo pozdravljam dobar ukus ženskog dela publike koji dolazi da ga vidi na delu. Ima šta da se vidi kako god ga okrenete.

Napisala: Tamara Ognjenović, obrada: Yugopapir (Mladost, oktobar 1985.)



Podržite Yugopapir: FB TW Donate