Sloba Konjović, Rockoskop, letnji utisci 1984: Prince, Sade Adu, Bowie, Sylvian, Johnny, Green...




Grin je naterao svog bubnjara da udara prema ritam mašini. Ako ne znate, pitajte nekoga ko je probao šta to znači. Miksovan rezultat je zastrašujući. I još nešto. Grin demonstrira varispeed pevanje za koje svi misle da je plod veštih trikova u studiju. Čovek zaista može da peva ubrzano 

Na početku nekoliko razloga zbog kojih se ova rubrika pojavljuje u mesečniku ROCK. Posle mnogo napisanih prikaza i kritika ploča, pre nekoliko godina osetio sam da mi taj posao više ne ide lako. Postao je zamoran i oduzimao sve više vremena, pa sam tekstove uvek davao u štampu u poslednjem trenutku, kao da želim da egzekuciju odložim što je duže moguće.

Nije to bila zasićenost i udaljavanje od muzike, jer je to poslednja stvar koja mi se može dogoditi. 

Jednostavno, zamarale su me loše ploče, iscrpljivao me je postupak kroz koji sam stalno tražio nove prideve za jedno te isto, muziku koja me je ostavljala ravnodušnim.

Naravno, posao je posao i ne može uvek da se bira o čemu će se pisati, ali sam od tada počeo da razmišljam kako bi lepo bilo pisati samo o pozitivnim, dobrim i uzbudljivim stvarima, a ignorisati sve što je plitko, nezanimljivo i bezvredno.

Pomisao na takav afirmativni stav u osvrtima na novu muziku je u osnovi ovih redova.

To ne znači da ljudi koje cenim rade uvek sve najbolje, ali budite sigurni da se većina ploča koje pominjem nalazi u mojoj kolekciji kaseta.

Ponekad je to instinktivna reakcija.

Novu ploču Dejvida Bouvija presnimiću bez razmišljanja i procene da li mi se sviđa ili ne, ali to možda i nije najbolji primer jer - Bouvi je jedan. 

Uzgred, za ovaj broj nisam dobio njegovu ploču koja se u nekim zemljama pojavila pre nekoliko dana.




Dovoljno za uvod, pa da pogledamo šta ima u torbi.


Funkalero Number One



Iako svi znamo od čega se sastoji lista najtraženijih ploča u SAD, nema razloga da ponekad ne zavirimo u ono što se Amerikancima dopada.

Jedno je sigurno - kada im se nešto svidi, to onda uzimaju u neograničenim količinama. Poslednji dokaz je Princ (PRINCE) i album "Purple Rain" sa muzikom iz istoimenog filma u kojem Princ igra i i glavnu ulogu. 

Ploča uopšte ne liči na ono što bi moglo da se očekuje od soundtrack izdanja, naprotiv. 

Devet pesama pravo u glavu i sve su toliko jake da su film mogli da naprave po ploči kao scenariju, iako je verovatnije obrnuto. 

Ovde ćete naći neke od najdramatičnije snimljenih vrištanja u Princovoj karijeri (čak i najbolji mikrofoni su nesavršeni u registrovanju tako složenih zvukova), zajedno sa ritmovima koji ponekad deluju više mentalno nego fizički.

Princ je majstor aranžiranja, što znači raznobojne sintetičke klavijature, gitarske upadice i sola sa puno stila itd, ali ono što je najuzbudljivije je glas, jedan od onih koje ste u stanju da zapamtite kada ga čujete prvi put.

Dakle, Princ je naš funkalero broj jedan za ovaj mesec, što ne iscrpljuje listu jer stara garda ne miruje.


A sad malo funk-punk...



Verujete li da je Nona Hendriks (NONA HENDRYX) u poslu već 20 godina?

Sve dok nisam počeo da sam osećam, činilo mi se da vreme prolazi samo po tragu koji ostavlja na rock zvezdama.

U časopisu BILLBOARD nazvali su je funk-punk atrakcijom, što savršeno odgovara, jer zaista treba biti punk da bi posle dve decenije karijere dobro pravio funk.

Nona je uletela u poletno društvo Lasvel-Beinhorn (LASWELL-BEINHORN) - (MATERIAL) koje svira i producira album "ART OF DEFENCE".

Vrlo za igru.

Kada već pominjem iskusne, šta sa sudarom na relaciji Džems Braun - Afrika Bambata (JAMES BROWN - AFRIKA BAMBAATAA)?!

Njihov zajednički singl "UNITY" je venčanje poznatih Braunovih vrlina i Afrikinih mitraljeskih recitala uz tradicionalan pristup muzici, soul, ako znate na šta ciljam - duvači i ostalo.

Ritam je neizbežan.




Muzika kao terapija



(Ili: kako stresove svakodnevice učiniti bezopasnim)

Ponekad mi se učini kao da STEELY DAN promiču kroz muziku Šade Adu (SADE ADU) na njenom bestseleru "DIAMOND LIFE".

Njujorške radio stanice i jazz klubovi stvorili su senzibilitet jednog DONALDA FEJGENA i taj uticaj vijugavim stazama dolazi sve do Šade, iako njeni koreni ne moraju da vas upute na takav zaključak. 

ŠADE je mera za stil, dovoljno je pogledati fotografije na omotu. 

Njen bend je inspirativan, muzika puna opuštanja i disciplinovane lakoće. 

Harmonija u kojoj je ova ploča pravljena (producent ROBIN MILAR) dovela je do toga da je to album broj jedan u Engleskoj. 

Lepo je što ljudi kupuju ono što im se sviđa, i pored nekih ignorantskih škrabala (NME) koji su ploči posvetili tri reda uz zlobne aluzije na glasovne mogućnosti ŠADE! 

Nema gore stvari od lošeg novinarstva.







Raskrsnica na putu Melanholija-Nostalgija



Za posvećenije u ovom odeljku preporučujem još dublje ispitivanje meditativnih svojstava muzike kroz album "BRILLIANT TREES" Dejvida Silvijena (DAVID SYLVIAN). 

Mnogo slobodnija u formi, ova ploča objedinjuje talente ljudi kao što su HOLGER ŠUKAJ (uopšte mnogo bolji na kolaboracijama nego na svojoj solo ploči), RIUIČI SAKAMOTO, JON HASELI, STIV JANSEN... 

Na njoj kao da se čuju zvuci kojih u stvari nema, jer ne mogu da opstanu bez drugih sa kojima se spajaju. 

Na putu Melahnolija - Nostalgija, "BRILLIANT TREES" je raskrsnica. 

Izvanredan album, rađen studiozno i hrabro, bez ustupaka.

Trebalo je stisnuti petlju i raspustiti JAPAN u trenutku kada su mogli, kao toliki pored njih, da inkasiraju na račun stečenih pozicija. 





Ko kaže da je pop muzika za degenerike?



Kada se pogleda malo boje, SPANDAU BALLET su oduvek pop bend sa zvukom koji bi trebalo da bude etalon u pop formuli osamdesetih.

Uglađeni, zategnuti zastupnici stila čija su ograničenja privlačno uspevali da sakriju (eto zašto je pop muzika u svom najboljem izdanju površna, a u najgorem nepodnošljiva), na ploči "PARADE" ne dozvoljavaju nikakve ispade.

Postoji ovome i pošteniji pristup, mada ne mnogo atraktivniji,

Svi hvale autorski talenat Elvisa Kostela (ELVIS COSTELLO) ali se meni ponekad čini kao da je njemu suviše stalo do sopstvenih pesama.

Preciznije, ELVIS pati od standarda koje je sebi nametnuo, što mu ipak ne smeta da na ploču "GOODBYE CRUEL WORLD" stavi nekoliko numera koje lepo zvone preko radija.

Kada već govorimo o onome što je popularno, FRANKIE GOES TO HOLLYWOOD se jedini svojski trude oko kruženja adrenalina.

I ni reči više o njima.

Doći do malo love bio je (i jeste već godinama, što mu i ne treba uzeti za zlo) moto naše punk izbeglice Džonija Lidona (JOHNNY LYDON), alijas Rotena (ROTTENA), a pošto glavni bos kuće VIRGIN, Branson, ne daje ništa na kredit, nova ploča je morala da se pojavi.

Iza tih konkretnih razloga - pošto vam je muzičke već objasnio Koja u prošlom broju (sećate se Koje, basiste iz Discipline Kičme?) - krije se Rotenov visokofrekventni cinizam, a ispod toga kuva diskoidna ritam sekcija koja zna da umori na podijumu za igru.

Posle svega, dobro je znati da je stari Džoni još uvek tu.

U očima nema nekadašnje probadajuće oštrine, ali ni situacija nije ista.





Čemu se treba nadati u bliskoj budućnosti?



Ako mislite da sam obnevideo očekujući nov Bouvijev album, u pravu ste - ali ne čeka se samo to.

SCRITTI POLITTI su najavili za šta su sposobni na dva izvrsna maksija "WOOD BEEZ" i "ABSOLUTE", oba u produkciji Arifa Mardina (kome je za karijeru, pored ostalih, zahvalna i Areta Frenklin).





Grin (GREEN) je naterao svog bubnjara da udara prema ritam mašini. 

Ako ne znate, pitajte nekoga ko je probao šta to znači. 

Bubnjar je (FRED MARR) (eks LOU REED, RICHARD HELL, GONG), ritam mašina LINN kompjuter. 

Miksovan rezultat je zastrašujući.

I još nešto. Grin demonstrira varispeed pevanje za koje svi misle da je plod veštih trikova u studiju. 

Čovek zaista može da peva ubrzano! 

Svi kojima sam pustio ploču mislili su da nešto sa gramofonom nije u redu.

Od velikih tu su POLICE, pa TALKING HEADS.

O svemu najverovatnije već u sledećem broju...


P. S.



U ovo doba dana (6.30 uz neprospavanu noć) (baš ista situacija ovde - op. Y.) ne bi trebalo da bude nikakvih P.S.

Ipak, ne mogu a da ne kažem.

Da su STYLE COUNCIL dovršili "CAFE BLEU" sa još nekoliko pesama nivoa "Paris Match" ili "A Gospel", što su ekstremi ove ploče, bilo bi mnogo uzbudljivije.

Bili Idol (BILLY IDOL) će izdati više singlova sa "REBEL YELL" nego M. J. sa albuma "THRILLER"...

Tina Tarner (TINA TURNER) se dobro snalazi za svoje godine i uz malu pomoć prijatelja...

Rekli su mi da tekst bude 5 kartica...

Nema više prostora...

Neka vam uši budu stalno otvorene...

Napisao: Slobodan Konjović, obrada: Yugopapir (ROCK, septembar 1984.)


Podržite Yugopapir: FB TW Donate