Stevan Budimirović, pesnik: Petnaest godina u jednoj sobi, kraj jednog te istog prozora...



Jednom su došli neki prijatelji i tako, pored kreveta, raspričali se o svemu i svačemu, o tome kako napolju, u gradu šumi život i kako su se lepo proveli i kako će se opet lepo provesti. Onda su otišli. Oprostili se sa pesnikom i otišli. Pesnik je ostao sam, na krevetu bez jastuka, sa svojom žutom pticom, u belini bolničke sobe

Jul 1975: "Srce i sati sreće" - zove se mala zbirka pesama još nepoznatog pesnika Stevana Budimirovića.

Stevan danas ima dvadeset i pet godina, a već petnaest godina leži u Respiratorskom centru Infektivne klinike u Beogradu, bez jastuka pod glavom; ne može da pokrene ni jedan delić tela, čak ni prst, ne može ni da diše bez jednog komplikovanog aparata koji uz pomoć struje ubacuje vazduh u Stevanova pluća.

Petnaest godina u jednoj sobi, kraj jednog te istog prozora u čijim se staklima vidi delić bolničkog parka, krošnje kestena na kiši ili na suncu ili na mesečini, kraj jednog te istog prozora koji sve jače i bučnije propušta glasove velikog grada i njegova penušanja, kraj jednog te istog prozora u kome se ogleda jesen, pa zima, proleće, leto pa opet jesen, zima ...

- Ako pišete o meni, nemojte da pišete o mojoj bolesti - kaže Stevan. - Osećam da sam ravnopravan i hoću da budem ravnopravan. Borim se i želim da se borim za svoje mesto pod suncem. Moja bolest pripada samo meni i zato, ako hoćete, pišite o mojoj poeziji.

I zato, o bolesti više ni reči.

Govorićemo o srcu i satima sreće.

O poeziji koju Stevan piše.


Pesnik je bogat. Njegov je svet



Pesnik je bogat. Njegov je svet.

On kopa po svojoj duši.

On ne može kuću da ima. Ni dragulje, već samo oblak jedan.

Pesnik je bogat

Sedim kraj kreveta pesnika Stevana Budimirovića.

Poznajemo se nas dvojica, već odavno, gle, trinaest godina je prošlo.

Stevan je tada imao dvanaest i već je tri godine bio prikovan za krevet bez jastuka.

Zajednički smo vodili bitku preko novinskih stubaca za jedna skupa kolica sa ugrađenim aparatom za disanje koja su se mogla kupiti samo u Danskoj i za debele devize.


Stevan Budimirović, slika iz 1963. godine

Bitku smo dobili i bili smo srećni u toj zajedničkoj pobedi nad propisima i činovnicima, nad uspavanošću i bašmebrigoštvu, pa ipak - kolica su dospela kasno.

Stevan nije mogao više da sedi i njegova želja da u lepim, zrelim popodnevima šeta stazama bolničkog parka, nije bila ispunjena.

Park je ostao iza prozora.

Osmeh na njegovom licu. Sećanje na kolica i novinske stupce, tako blagotvorne.

- Da, pobedili smo - kaže.

Sad je Stevan bogat jer je pesnik. Njegov je svet. On kopa po svojoj duši. Vreme "osame i zla" je prošlo. Stevanom gospodari sila života i sila osećanja. 

Sumnjam da će neko proniknuti u tu silu, ponajmanje reporter.

Dok sedim pored Stevanovog kreveta, dok slušam njegove reči koje šušte jer izlaze uz pomoć živototvornog aparata koji tako znalački i ravnomerno ubačuje vazduh u Stevanova pluća, mislim na mladog i zdravog i lepog Mikela Gastona i njegovu isto tako mladu i zdravu i lepu devojku Mariju Inkoronatu

Njihova smrt u željezničkom tunelu uzbudila je Italiju, čak i svet. 

Magnetofon je zabeležio njihove poruke. 

Oni nisu imali knjige iz kojih je trebalo da uče, moljakali su za tabak hartije za crtanje, morali su da rade da bi učili ali ni to nije bilo dovoljno. 

On je želeo da studira arhitekturu ali su mu rekli: Mikele, nemaš para za to. Pasji život. Onda pasja smrt. Samoubistvo pod točkovima lokalne lokomotive. I poruka sa magnetofonske trake: nismo mogli više, oprostite, nismo mogli više, nismo mogli više ...

A ovde, na ovom belom krevetu, kraj kaveza sa kanarincem, sila života.

Ne pišite o mojoj bolesti! To je moja bolest kao što je i kiša moja.

Pesnik je bogat. Njegov je svet.


U društvu žute ptice



Kako je došlo do toga da mladić sa veoma malo životnog iskustva ili nimalo, počne da piše pesme, liriku za koju pesnik Slobodan Marković inače prijatelj pesnika Stevana Budimirovića, kaže da na nekim mestima dostiže tananost lirike Li Taj Poa?

Dugi su bolnički dani.

Samo šum živototvornog aparata.

Prozor zamagljen kišom.

Grane kestena.

Komadić neba.

Sećanje na dečaštvo. Na beskrajne igre. Na kamen. Na kamenu gušter. I eto pesme koju izgovara Stevan, a beleži medicinska sestra, reč po reč.


Kako je gušter sam. Na kamenu dok prži leto. I ja bih tako najradije na kamen seo. 

Uzeo bih težak čekić, čelično dleto.

I klesao bih šta bih hteo.


Rođaka je došla u posetu i donela sobom neobičan poklon kad je bolnica u pitanju. Kavez sa žutim kanarincem. Stevan se obradovao. Više neće biti sam. 


Stevan Budimirović 1975. godine

On i "žuti Don Žuan, ljubavnik u ptičijem svetu". 

I Stevan peva o kanarincu svom "u bolnici sivoj". Peva o majci, o ocu, o drugu koji ga nije prepoznao, o psu Blekiju koga je nekad našao na ulici i odveo kući, o kiši koja pada, o dolascima koje iščekuje ...

Jednom su došli neki prijatelji i tako, pored kreveta, raspričali se o svemu i svačemu, o tome kako napolju, u gradu šumi život i kako su se lepo proveli i kako će se opet lepo provesti.

Onda su otišli. Oprostili se sa pesnikom i otišli.

Pesnik je ostao sam, na krevetu bez jastuka, sa svojom žutom pticom, u belini bolničke sobe.

Pozvao je medicinsku sestru i zamolio je da uključi magnetofon. Ona je to učinila. Vrpca je počela da se okreće, da beleži reči pesnika.

Nemoj brajko vodu da mi mutiš. Ionako je mutna. 


Pričaš mi o svetu kako je lep. O ulicama šumnim. O bregovima i rekama.

Pa ipak, molim te, brajko, nemoj vodu da mi mutiš.


Da li te mogu gledati



Sve više je prijatelja, do juče nepoznatih ljudi, mladih i starih. Među njima i devojaka. Portir Infektivne klinike propustiće vas bez reči ako kažete idem kod Stevice.

Za ove ljude koji o Stevanu brinu već petnaest godina on je ostao još uvek onaj devetogodišnji Stevica.

Najčešće dolazi pesnik Slobodan Marković koji je tri knjige pesama Stevana Budimirovića opremio i ilustrovao.

Jedno veče studentkinja orijentalistike po imenu Mena posetila je Stevana. Rekla je da je za njega čula od drugih, od Slobodana Markovića ponajviše i eto - došla da proćaska.

I razgovor je potekao. Stevan je novu poznanicu dočekao kao što i svakog prijatelja dočekuje, žudno i željno. 

Pričali su sve do deset časova. Studentkinja bi još da ostane, još da pita, da priča, da sluša mladića za koga Marković kaže "da nema drugih igara sem lirike".

- Budite dobri - govori Stevan svojoj kasnoj gošći - idite do prozora, pa levo, do natkasne. Na dnu nađite moju novu knjigu "Srce i sati sreće". Iz fioke, pod televizorom, uzmite flomaster i umesto mene napišite posvetu. Ja, nažalost, ne mogu da pišem.

Studentkinja pronalazi knjigu i flomaster i piše ono što pesnik govori.

- Dragoj Meni, da zauvek zapamti kako je porazno kad osetiš propuste u prijateljstvu. A i žalost i radost dogorevoju u istom smislu. Pa iako sve vidim i znam, boriću se za vernost.

Stevan.

Stevan nešto žvaće.

Studentkinja radoznalo pita:

- Zašto žvaćeš tu pantljiku?

- Nije to pantljika, dušo, to je moje zvono. Kad želim da dođe sestra ja zubima povučem ovu pantljiku i ona me čuje.

U prozorima koji gledaju na bolnički park već je pala noć.

I grad se čuje. Veliki, bučni grad.

Mena i Stevan pričaju o psima. Mena priča o svom psu koji je davio komšijske kokoške pa su ga komšije otrovale.

Stevan opet zamoli Menu da iz natkasne uzme njegovu knjigu pesama koja se zove "Da li te mogu gledati?". 

U toj knjizi je i pesma o njegovom psu Blekiju, nekadašnjoj čuburskoj lutalici.

Mena vadi knjigu i čita.

U prozorima noć i bolnički park.

Tamo gde se dve ulice seku, prvi put se našla dva dobra prijatelja. Bio je mokar. Ozebao. Padala jesenja kiša. Noćna lutalica, Bleki. Milovao sam ga po belim ušima i zahvaljivao sam sudbini što ga šinteri nisu bacili u kavez. 

Zatim smo pošli u moj dom. Sipao sam mu mleko u tanjir iz koga sam doskora jeo.

Vremenom, mnogo smo se zavoleli.

Ali, sećam se, najnesrećniji je bio Bleki kada sam morao u školu. O, kako je znao čas moga povratka. 

Ali, došao je dan da ga ostavim zauvek. 

Kako mu li je bilo što se ne vraćam!


"Pretvorio se u pesmu, a niko ga ne čuje"



To je stih iz jedne Stevanove pesme o Stevanu koji se u pesmu pretvorio a niko ga ne čuje.

Do danas je Stevan, uz materijalnu pomoć svojih roditelja, izdao četiri zbirke pesama, tople i bogate po sadržini, skromne po obimu.

Šta dalje?

Zar mladog pesnika sa kreveta na kome nema jastuka zaista niko ne čuje? Hoće li pesme i prijatelji biti jedini prijatelji? Zar se neće umnožiti kao što se godine umnožavaju?

Mena više ne dolazi.

Ona je bila pesnikova sekretarica.

Mnogo je časova probdela kraj pesnikovog kreveta i mnoge pesme zapisala.

Više ne dolazi.

Poslednju pesmu koju je zapisala i koju je pre neki dan pesnik namenio čitaocima "Duge" glasi:

Jesen će po starce doći, a mladići... 


Mladići će ići dalje, u svet...


Samo ja, koga su iznenada pokrali,

ostaću na bolničkoj terasi da razmišljam o dolascima, uopšte. 


O dolascima. O dolascima.


Napisao: Dušan Savković, obrada: Yugopapir (Duga, jul 1975.)



Podržite Yugopapir: FB TW Donate