NOB: Mila Matejić, 22-godišnja vršačka heroina / Sećanje njene majke Miluške... (1979)




Kad su je vodili na vešala, izvikivala je parole i pevala. Jedan nemački oficir hteo je da je "ućutka" revolverom. Ipak se predomislio, a 22-godišnja Mila Matejić je odgurnula dželata, zabacila svoju dugu plavu kosu i sama stavila sebi omču oko vrata

U očima sićušne, krhke, zapanjujuće vitalne 94-godišnje starice nema suza. 

Nije ih bilo, bar ne pred svetom, ni pre 37 godina, onog sunčanog junskog dana kad su joj saopštili da je njena najmlađa kći obešena.

Zar sme, zar je ikada mogla i smela da plače popularna vršačka "tetka Miluška", majka predratne skojevke Mile Matejić, kad to nije činila njena 22-godišnja kći - ni u zloglasnom Špilerovom zatvoru u Zrenjaninu, ni u Pančevu 21. juna 1942. na dan svog pogubljenja?!

- Ne znam kako je samo mogla uvek da se smeje i peva - priča tetka Miluška. - Čak i onda kada su joj noge bile izranjavljene od batina. Rekla mi je:

"Znaš, mama, ja sam sa Anom i Lukrecijom često trčala po bregu bosa, po kamenu i šljunku - namerno smo se čeličile, da budemo spremne na sve!" 

Ja to, naravno, nisam mogla ni da naslućujem, jer mi je bio nepoznat njen ilegalni rad: i pre rata, i za vreme okupacije, sve do pogibije.

Svako je u Vršcu poznaje, od kad za sebe zna.

Tu neuništivu malu "Amazonku" što i danas još sama putuje, hoda po brdu, ide u posete, a uveče u pozorište, ukratko - ne posustaje od života i tereta neprolaznog bola. 

Niko je nikad nije video zabrinutu i tužnu, a ipak, svi u Vršcu znaju da je imala svoj hod po mukama. 

Neki kažu - nepotreban, jer je kao supruga imućnog trgovca vlasnika fabrike salame i majka četvoro dece, mogla mnogo bezbrižnije da proživi svoj život. 

I mnogo "praktičnije" da vaspitava svoj podmladak: da vodi računa o komociji, da prihvata kompromise. 

Ali:

- Sva moja deca su vaspitavana u duhu slobodoljublja i sveslovenstva, a onda su obe starije kćeri, a za njima i najmlađa Mila, krenule revolucionarnim putem. 

Sećam se... kad su svi četvoro bili mali, otac im je često pričao o Rusiji gde je bio za vreme prvog svetskog rata u zarobljeništvu.

Vratio se oduševljen velikim idejama koje su se upravo u to vreme tamo ostvarivale.

To je bio početak.

A onda... kad već govorimo o Mili... pristupila je naprednom omladinskom pokretu, bila vrlo aktivna u Vršcu, u kulturno-obrazovnom radu sa seoskim devojkama i mladićima.

Kasnije je postala član SKOJ i Mesnog komiteta, što mi onda, naravno, nismo znali. Mada smo... ruku na srce, ipak mogli da primetimo da radi nešto što mora da krije.

Vesela, muzikalna, društvena: Mila Matejić (treća s leva) s drugovima iz Vršca,
članovima folklorne sekcije (foto: Nada)


Mama, nemoj da se plašiš



Primećivale su to i vlasti, pa čak pozivale roditelje na odgovornost. 

Jednom je neko od gradskih otaca zamerio ocu što "pušta kćer makar s kim", što joj ne brani "da se smuca po selima i svašta tamo govori".

Kad je Mata Matejić upitao Milu zašto odlazi u okolna sela i šta tamo radi, rekla mu je da kulturno uzdiže omladinu i da pri tome ne pravi razliku između mladića i devojaka.

- I da smo hteli, nismo mogli da je sprečimo: bila je u svemu uporna i odlučna i uvek sprovodila ono što je naumila - uz setan osmeh kaže teta Miluška. - Zar misliš da nam je bilo svejedno što se posle mature upisala na jedriličarski kurs? 

Koji roditelji mogu mirno da gledaju kako im kći ide nebu pod oblake, u jedrilici, za koju je stekla diplomu "visoko C"! 

Pa joj ni to nije bilo dosta, nego je pohađala i kurs iz akrobatike i bila jedina žena-jedriličarski akrobata u zemlji.

Tek posle rata porodica Matejić je saznala da je Mila još 1940. godine bila član SKOJ, a početkom 1941. i član mesnog komiteta u Vršcu i da su njeni odlasci u sela i druženje sa seoskom omladinom imali agitatorski karakter, da su bili njen zadatak koji je ona s mnogo oduševljenja i uspeha obavljala.

Kad je izbio rat, bila je "veza" s partizanima: iz svoje kuće je "krala" salamu, kobasice, pasulj, brašno i druge namirnice koje je predavala medicinskoj sestri Ani Jakšić

- Osećala sam da radi nešto krupno i značajno, ali nisam smela ni da je pitam. Samo ponekad, iz straha da joj se nešto ne dogodi, pokušala bih da je upozorim... na šta bi ona uvek uzvraćala na svoj nonšalantan način:

"Ali mama, nemoj da se plašiš, ja sam vrlo društvena i vesela, svi to znaju pa me zato rado pozivaju. Volim da se družim s mnogo ljudi, zar to nije lepo!" 

Šta sam mogla drugo da radim nego da klimnem glavom i zadovoljim se njenim objašnjenjem.

I da sam bila oštrija i stroža kao majka, ništa mi ne bi vredelo.

Jednom je majčin strah ipak prevagnuo nad željom da ispolji što više poverenja prema svojoj kćeri i poštovanja prema njenoj rano sazreloj i vrlo odgovornoj ličnosti.

Jedne večeri, krajem marta 1942. došla je kasno kući - posle policijskog časa. Upaničena majka nije mogla da se savlada:

- Ošamarila sam je, prvi put od kako je odrasla.

Nije reagovala.

Rekla je samo, uz svoj uobičajeni osmeh:

"Mama, ništa ne brini, znam šta radim i vodim računa o sebi". 

A onda je, jednog jutra, došao neki njen drug, meni nepoznat, kao... da pozajmi knjigu. Rekla sam da mi se taj mladić ne dopada, a ona će tek, s prekorom u glasu: 

"Tebi se niko ne dopada!" 

Ipak, instinkt me nije prevario.

Upravo taj čovek je izdao Milu.


Zabacila je onu svoju divnu plavu kosu...



Mila Matejić
Uhapšena je 6. aprila 1942. godine.

Prethodne večeri je, seća se tetka Miluška, bila jako nervozna. Uveče su u Matejićevoj kući bili gosti, a ona je, posle njihovog odlaska, u ponoć stala da sprema sobe.

- Drugi dan su došli po nju, da je uhapse. Bila je mirna i uspela da mi došapne:

"Ne boj se, mama, ništa ne znaju o meni". 

Dva i po meseca provela je u zatvoru u Zrenjaninu i ja sam u početku mogla četvrtkom da je posećujem i nosim joj hranu.

Stigla sam čak i do Špilera... jer nema te prepreke koju majka ne može da savlada.

Rekao mi je:

"Kad bi bar jedno ime htela da nam kaže... " 

Prenela sam joj to, s napomenom da je ne nagovaram, već ostavljam njoj da odluči. Odmahnula je rukom.

Kasnije su neke zatvorenice pričale da im je Mila održavala duh, da je stalno pevala i smejala se, čak i kad su je tukli. 

Onda je, sasvim iznenada, prebačena u Pančevo: zajedno s pedesetak drugih komunista iz Melenaca i Perleza, "odabrana je" da smrću svojom bude odmazda za ranjavanje SS kapetana Vilhema Kneča.

Obešena je 21. juna 1942. na trgu u Pančevu. Dok su je sprovodili, nije prestajala da peva.

- To je ličilo na nju: vode je u smrt, a ona... vesela, ponosna. Sećam se, kad sam je poslednji put videla u zatvoru, rekla mi je da je Kaća, moja starija kći, pokušala da skloni šapirograf na kojem su se, u našoj vili na bregu, štampali propagandni leci, ali da je mašina ipak pronađena.

Zastaje, gleda nekud ispred sebe.

Ne, nije to suza u njenim očima uprtim u neki dalek svet.

Nastavlja mirnim glasom:

- Pričali su mi da je svojom pesmom iznervirala jednog oficira koji je sprovodio grupu na egzekuciju. Izvadio je pištolj da je ubije, ali ga je neko sprečio. Mila je nastavila da peva... Kažu da je odgurnula dželata, zabacila onu svoju divnu plavu kosu i sama ostavila omču oko vrata. I opet je pevala, sve dok je imala glasa...

Napisala: Nada Mijatović, obrada: Yugopapir (Nada, jun 1979.)

Nemačke vlasti obesile su 21. juna 1942. godine 25 rodoljuba u Pančevu. Među njima
 je bila i Mila Matejić, studentkinja prava iz Vršca, član KPJ (foto: Wiki)


Podržite Yugopapir: FB TW Donate