Beogradski gimnazijalci prvi put sami na letovanju: Ćao, maco - i pamet u glavu ... (1975)



Razmišljala sam: nije li dovoljno biti pametan 16 godina? Pametan - bez pauze. A da pri tom to što si "pametan" niko i ne zapaža? Da li je pamet u peticama? I da li ću biti pametna samo dok budem donosila petice? Kada se avion odlepio od zemlje, znala sam šta će se dogoditi, tamo, na moru. I dogodilo se

Učenici beogradskih škola kad su sami, samostalni, slobodni. More. Leto. Prvi put sami, bez roditelja. Bez onog: "Izađi već jednom iz vode", "U devet da si kod kuće", "Ne započinji razgovor sa nepoznatim ..."  Sami i slobodni. "Ćao maco i pamet u glavu!"

A mamina "maca" sada je sama. Tatini sinovi takođe. Ili bar žele da budu slobodni. Šta će uraditi sa tom slobodom za petnaest, dvadeset dana?

Pitali smo neke učenice i učenike beogradskih gimnazija koji razmišljaju o prvom samostalnom letovanju, ili su ga već okusili.

Evo odgovora...


A pamet - gde je?




  • Gordana Mihajlović, I razred:


Do juče: "Pazi preko ulice i čuvaj se nepoznatih!

A danas: "Pazi na karte i ne upuštaj se u razgovor s nepoznatim. Ćao, maco i pamet u glavu!"

Preda mnom se prosu zlatna sunčeva reka, a pamet, gde je?! Verovatno se utopila u more, u morsko plavetnilo njegovih očiju. A kako se zvao, ne znam. Znam samo da je imao divnu kosu, svinger farmerke i jednu matoru gitaru.

A nas dvoje ... Imali smo pred sobom petnaest dana, peščani žal sa svojih petnaest noći i nešto love u džepu.

Trčali smo u more prljavi od peska, voleli se skriveni pod tamom od vetra ili do besvesti đuskali u nekom prepunom "diskaću".

I bilo je lepo ... tako lepo, a pameti nije bilo. Plave oči izbrisale su u meni ono "pazi preko ulice", stopila sam se sa njima, i ...

Petnaest dana je prošlo, sa njima njegove oči, utihnula je gitara, a ostala je samo ljubav zabeležena na pesku.

A sada, osećam da nema više onog "pazi preko ulice". U meni živi nešto novo i ozbiljnije, a o svom prvom samostalnom letovanju, o njegovim očima, gitari, i svinger farmerkama, verovatno ću vam pričati za koju godinu kad se stvarno vratim sa takvim uspomenama.



Jedno veliko "Danke" i "Ćao"




  • "Henri Miler, mlađi", III razred:


Moje prvo samostalno letovanje ostaće mi uvek u sećanju. Sa ruksakom sam otišao prvo na plažu. I dok sam uživao leškareći na talasima začuo sam ciku ženskih glasova. Tri Švabice su uzbuđeno pokušavale da stignu loptu koju im je morska struja odnela.

Ali, tu sam bio ja.

Elegantnim kraulom kao od šale, sa dušom u nosu, stigao sam loptu i zaplivao natrag. Dočekale su me sa anđeoskim osmesima i uglas izrecitovale jedno: 

- Danke.

Ne znam nemački, ali mi se u tom trenutku otelo:

- Bite.

I poznanstvo je palo. Do zalaska sunca sedeli smo na plaži, a zatim su mi one predložile, pošto nemam smeštaj za to veče - da spavam kod njih.

Ja sam se nećkao ... sigurno sedam desetinki sekunde ... i krenuo sa njima.

Imale su mali žuti šator u jednoj uvali opkoljenoj stenama i morem. Jeli smo, a onda su iznele vino ...

Raspoloženje je uskoro dostiglo vrhunac. Ubrzo smo zagrljeni pevali. Posle toga sećam se još kupanja na mesečini, dugih lepršavih plavih kosa na vetru i vlažnih toplih usana, a onda praznine. 

Izmoren plivanjem, a i "nešto malo" zbog ljubavi sa njih tri zaspao sam. 

Ujutro, me je probudilo sunce. Sunce! Zar nisam u šatoru? Sve moje pijanstvo nestalo je u trenutku kad sam video da nema mojih prijateljica ... 

Ni šatora, ni mog ruksaka, ni para koje je neko u prolazu pokupio.

Srećom ostavile su mi velikodušno svoj dušek na kome sam zaspao, farmerke sa ceduljom na kojoj je pisalo veliko:

"Danke i ćao".

Sada sam bar imao dušek i uživao sam na njemu kad već nisam imao para za igranku ili disko klub. I razmišljao sam o tri švapske nimfe.

A šta bih drugo bez dinara.


Slatka, mala Maja



  • Marija Milanković, III razred:


Preko godine sve se znalo: nekoliko sati u školi, petnaestak minuta do kuće, zajednički ručak ili večera sa ocem čija glava jedva viri iza "Politike" i "Sporta" i uvek zamišljenom majkom. Razgovori, isti od septembra do juna:

- Maja je donela još jednu peticu iz matematike.

- Baš lepo, znao sam da će biti pametno dete.

Duži deo dana nosio je samo jednu parolu: učiti i samo učiti, za nove petice, nove pohvale, diplome, priznanja. Nekada im je i godilo što imaju mene, Maju, "pametno dete".

A potom sve manje, manje pitanja, razgovora, zajedničkih ručkova i večera.

- Otac već pet sati sedi na sastanku u preduzeću...

- Zamisli, kada su ga pre neki dan pitali u koji razred ideš, zaboravio je da si treći, pa je rekao: drugi...
Smešno. Žalosno. Tužno.

A majka? Uvek prisutna, u kući, a zapravo nikad tu, sa mnom. Ranije sam je zapitkivala, da mi objasni, štošta. Ni jedan jedini odgovor.

- Majo, dušo, na kraju godine ... Sada je vreme da učiš".

I onda dođe i prošlo leto. Bio je 13. juni. Popodne. Sa knjižicom sam došla kući.

"Sve same petice. Čestitam, dušo. Evo i poklona."

Kratkotrajno oduševljenje. Otac je pošao na poker. Majka kod prijateljice. Kupili su mi petice: zauzvrat sam dobila dvesta hiljada. 

I plaćeno letovanje, na moru, sa drugaricama.

Krenule smo prvog jula. Mira, Sonja, Rada i ja, prvi put same. Na aerodromu su bile naše četiri majke i mi. Očevi su sastančili. Majke - zbunjene.

- Deco, pamet u glavu...

Razmišljala sam: nije li dovoljno biti pametan 16 godina? Pametan - bez pauze. A da pri tom to što si "pametan" niko i ne zapaža?

Da li je pamet u peticama? I da li ću biti pametna samo dok budem donosila petice?

Kada se avion odlepio od zemlje, znala sam šta će se dogoditi, tamo, na moru.

I dogodilo se.

Nisam to uradila zato što su moji sentimenti podlegli zvezdanoj noći, morskim talasima, šarmu tog momka kojem ne znam ni ime i koji je hteo da sedne sasvim blizu mene. Razumete me?

Govorio je ijekavski, baršunastim glasom, trudeći se da dalmatinski izgovor zameni književnim.

Posle smo se prošetali. Dok me ljubio sećam se da sam rekla:

- Moja gospoda roditelji i ne sanjaju da postoje i udobniji ležajevi od francuskih.

Nasmejao se. Posle me dopratio do hotela. Sutradan se nismo prepoznali. I nikad posle.

Bila sam zadovoljna. Rezultat sam znala samo ja: moji roditelji i njihova "slatka, mala Maja" su sada na 1:1.

U Beogradu sve teče upravo onako kao i svih prethodnih godina. Osim što se spremam na novo letovanje ...



Osveta finoj maminoj devojčici



  • Dragan Bobić, IV razred:


Boba, Tirke i ja prodavali smo prošlog jula po Beogradu farmerice. Petak i subota: Trst. Ponedeljak, utorak ... do petka: Terazije. Tezga se raspada od posla. Nas trojica - od love. I tako mesec dana.

Video sam je tada prvi put. Uparađena, ona i keva.

Keva na jednom kraju tezge. Ona i ja na drugom. Ja kao za sebe pričam:

- Al' ovi matori zavode teror. Novi nacizam, gospođice. Slažete se?

Crveni, ćuti, oborila pogled.

Maman se nervira. Sikće:

- Dripac ....

Džep je, ipak, važniji. Kupuje farmerice od dripca za pola love od onih što nudi vlas’. Na kraju čujem:

- Hoćemo li na "32"?

Mislim: sestre iz dobre kuće. Dedinje. Il' Senjak. Ne menja stvar.

Posao je bio gotov 25. Prvo smo krenuli u Trću - po perje.

Tirke tvrdi: u modi su leptirići. Kupim dva komada. Na tufne i teget. Uz svetli smoking - ludo.

Petnajs’ teslijanera i Tirketov "bmw". U "Kroacijanu" ufuramo slučajno. Da vidimo i to čudo. I da se okvasimo.

Kad’! Gospođica u mojim farmericama! Ostajemo, izdajem komandu Bobi i Tirketu. Do daljeg.

Uveče: leptirići izleću iz kofera. Pre toga dao sam crvendaća brici. Sredio me propisno. Kandžice mi nisu nikad bile tako čiste kao tad’. Za gajbu usred sezone morao sam da podmažem onog gulanfera dole sa čitavim teslijanerom.

Prvo veče: Nacionalni salon u "Kroacijani". Muzika. Priđem i zamolim za igru. Odbija. Nema veze.

Drugo veče: dama je pristala. Da igra.

Treće veče: sedim za stolom. Naravno, njihovim. Inženjer, gospođo, pričam. Koliko? Dvajes’tri. Na vreme? A, dabome, na vreme sam svršio. Ja uvek na vreme svršavam.

Četvrto veče: vodim damu u "Ptičicu". Mislim, u "Albatros". Za mamu. Za nas - muzika udvoje.

Peto veče: repriza četvrtog. Mislim, dobra muzika. Udvoje. Pravi orkestar. Svi instrumenti rade ludo. Sve u leptiriću, sa rukavicama. Zbog mame.

Šesto veče: ništić! Otperjao. Završio meč. U Beogradu - ona mene tup: dripac. U Cavtatu, ja nju - preko ćerke.

Petnajs’ teslijanera otplovilo je bez traga već do Splita. Onda trkom u Trću. Po farmerice. I ponovo tezga. Mala će možda jednom i da išeta štapiće pored moje tezge. Mora da me prepozna. Upamtila me ...


Šta ti roditelji misle o meni



  • Srđan Vlajković, III razred:


Moji roditelji, sasvim neopravdano, tvrde da sam još, nesnalažljiv, razmažen, nesposoban, rasejan, zaboravan, plašljiv i, uz put, pripišu mi još stotinu atributa, ne naročito prijatnih i oko dve stotine primera kojima to dokazuju.

Kažu: ti bi se uspavao i ne bi otišao na doručak, zakasnio bi na ručak.

Nije to jedina nevolja koja bi me snašla na letovanju: Izgubio bih svoje stvari, jer ja - tako oni tvrde - nikada ne znam gde šta ostavim.

Sličan slučaj bi bio i sa novcem. Najverovatnije bi mi ga ukrali. A kad počnem da igram šah, ja ne znam šta je dosta, sigurno se ili ne bi kupao ili bih izgoreo na suncu. 

Vidite, ja sam u njihovoj verziji, jedno apsolutno bespomoćno biće.

Njihova zabrinutost zbog moje "bespomoćnosti" dovedena je prošlog meseca do kulminacije.

Jedne nedelje, uveče, došao je predsednik mog kluba da pita moje roditelje da li će me pustiti na šahovsko takmičenje u Puli.

To je veliko takmičenje za Kup maršala Tita.

Šest dana u Puli. Privlačno. Moji roditelji su ćutali. Ćutao sam i ja. Posle dosta duge pauze, moj otac je bojažljivo rekao:

- Znate, mi imamo puno poverenja u njega, mi mu se ne mešamo, neka sam odluči ... Ali škola je u pitanju, sad je kraj godine. 

Videći ga onako zabrinutog, odlučio sam da mu pomognem i rekao sam:

- Ne mogu, baš ove nedelje imam tri pismena zadatka.

Na licima svojih roditelja video sam veliko olakšanje. Ali posle, umesto da budu zahvalni što sam im uskratio velike brige, oni su me zadirkivali: odbio si, jer se plašiš da ideš sam.

Očigledno je da me nisu shvatili.

Ja ne planiram samostalno letovanje zbog njih, da im uskratim brige. A, uostalom, kuda bi oni bez mene. Bilo bi im prazno i dosadno! Samo oni to ne priznaju. Istina je, ipak, na mojoj strani. 


Mi pametni, mi šašavi, mi šesnaestogodišnjaci 



  • Zorica Bobić, II razred:


Izmiču nam iz očiju mahanja, i mame, i maramice, i poneka suza ... Sami smo u vozu što ide na more. Mi bleskasti i luckasti, mi šašavi sa po šesnaest godina - sami smo.

I sledećih mesec dana sami.

Blago nama! Bićemo potpuno slobodni. I nema više maminih reći:

- Pazi dušo, kako ćeš to, pazi kako ćeš ovo! ... Uradi to, donesi ovo ... Poslušaj svoju mamicu!

E, sad ćemo prvi put moći da spavamo do podne, da uopšte ne doručkujemo (čuvajući novac za neki disko ili igranku), da idemo na plažu popodne i da se uopšte ne sunčamo kad izađemo iz vode i, da kašljući jako, popušimo prvu cigaretu u svome životu...

Da nađemo nekog dečka i to prvog dana, i da šetamo borovima, da šetamo - slobodni ...

Mi pametni, mi šašavi, mi šesnaestogodišnjaci - tako slobodni - šta da uradimo sa tom slobodom?

Anketu vodila: Vesna Maran, obrada: Yugopapir (Duga, jul 1975.)



Podržite Yugopapir: FB TW Donate