Melihate Ajeti, glumica: Ne verujem u jezičke barijere, već u moć scenskog jezika (1978)




Dešavalo se da u selu počne dramska predstava a seljaci krenu da negoduju - oni to ne razumeju, i žele pesme i igre. Ne jednom posle samo 15 minuta glume, nastavljala sam da igram šotu. Danas u tim istim mestima, pred tom istom publikom, mi izvodimo i Molijera i Ostrovskog i mnoge albanske, jugoslovenske i svetske klasike. Eto, to smatram svojim uspehom, uspehom svojih kolega 

"Mi plaćamo i danas posledice istorije. Svaki pojedinac se razvija prema razvitku društva i napretku okoline i zato svi mi na Kosovu moramo da žurimo. U tim ubrzanim koračajima umetnost ima veliku ulogu", smatra poznata dramska umetnica.

Potajna je želja svakog glumca da jednog dana ponese zvanje prvaka i nosioca naslovnih uloga. Melihat Ajeti se ta želja već davno ispunila: ona je dramska umetnica, prvakinja Pokrajinskog narodnog pozorišta iz Prištine, nosilac mnogih glavnih i naslovnih uloga.

Ali, predstaviti samo tako ovu umetnicu nepotpuno je i gotovo nepravedno.

Ona je mnogo više od lika glumice - ona je deo svog rodnog Kosova, deo njegove duše i njegovih staza.

Ma o čemu se govorilo, ona se vraća svom kraju i njegovim potrebama...

"Boli me što Kosovo ima samo jedno pozorište... Nedostaje nam pozorište za decu. Mi plaćamo danak istoriji, Kosovo mora žuriti napred... "

Ovog leta zasuli su je aplauzi brojne i znalačke publike dubrovačke tvrđave Revelin i splitskog Peristila. 

Njena kreacija Šekspirove junakinje Ledi Magbet, kažu, bila je uzbudljiva i snažna. Ali šta se zbivalo s njom i u njoj ranije, dok nije stigla do Ledi Magbet?


Detinjstvo u igri



- Od malena sam osećala u sebi neodoljivu ljubav prema sceni. Čari pozornice privlačile su me još u detinjstvu. To je očigledno nešto što u sebi nosim, u svojoj ličnosti i već kao đak, u osmoj godini, na školskoj priredbi igrala sam balet. 

Bila sam leptirić.

Iako do tada nikad nisam gledala balet, a gde bih, televizije nije bilo, a na Kosovu ni baletske škole ni ansambla, ipak su se u meni spojili pokret i ritam i tako je moje detinjstvo proteklo u igri

Za devojčicu Melihat nije bilo ni velikih uzora nii prethodnika. 

Naprotiv, predrasude, obziri i shvatanja sredine, mogli su i nadvladati želje.

Ipak, nisu.

- Jedno kratko vreme igrala sam u ansamblu "Šota", a već 1952. godine došla u pozorište. Tu sam dobila prve uloge i prve časove glume. Učitelji su mi bili Slavoljub Stefanović Ravasi, Abdurahman Šalja i Muharem Ćena.

Oni su pomogli moj put do "Zulumćara".

- Koliko li je snage i smelosti nosila u sebi mlada Albanka Melihat kad je 1952. u 15. godini zaigrala na sceni Eminu, glavnu žensku ulogu u "Zulumćaru"?

- Imala sam sreću što su mi roditelji starosedeoci u Prištini i uglavnom nisu imali ništa protiv mog opredeljenja. Ali baba se ni danas nije pomirila s mojim pozivom. U njenoj svesti još nema razlike između teatra i cirkusa.

Ne treba joj mnogo napora da se priseti početaka.

Ne samo svojih, već pozorišta na Kosovu. Albanska drama Pokrajinskog pozorišta, napori da približe scensku reč narodu, za Melihat su očigledno, deo sopstvenog života.

O tim pionirskim danima govori kao o borbi koju je neko morao vojevati i očigledno se oseća srećnom što je bila jedan od boraca.

- Mi plaćamo i danas posledice istorije. Svaki pojedinac se razvija prema razvitku društva i napretku okoline i zato svi mi na Kosovu moramo da žurimo. U tim ubrzanim koračajima umetnost ima veliku ulogu.

Gorda, gotovo fanatična u propagiranju umetnosti, sigurna u sebe, u svoje kolege i ono što rade i znače za svoj narod, Melihat ne preskače one dane kad se pozorišna reč probijala do najzabačenijeg albanskog sela, do svesti i shvatanja ljudi, koji su do tada živeli samo sa svojim uverenjima i tradicionalizmom.


Dug put do Molijera



- Pedesetih godina, pa i kasnije, nas umetnike je napajao veliki entuzijazam i želja da dopremo do svakog coveka na Kosovu. Da nije tako, kako bi mogao da se tumači odlazak glumaca isključivo kamionima u zabačena mesta.

Ponekad smo za ulaznice dobijali jaja, umesto novca. Dešavalo se da u selu počne dramska predstava a seljaci krenu da negoduju - oni to ne razumeju, i žele pesme i igre. Ne jednom posle samo 15 minuta glume, nastavljala sam da igram šotu.

Danas u tim istim mestima, pred tom istom publikom, mi izvodimo i Molijera i Ostrovskog i mnoge albanske, jugoslovenske i svetske klasike. 

Eto, to smatram svojim uspehom, uspehom svojih kolega. 

Publika danas nas razume, a mogu reći i više od toga - ona nas traži. 

To su rezultati mog 25-godišnjeg rada.

Dok priča o ulozi umetnika Melihat je duboko svesna značaja koji on ima i tog trenutka postaje jasno: ona svoju delatnost nikad nije zamišljala kao prodor u visine, kao zadovoljstvo samo za sebe.

Ona zna i oseća da se treba spustiti do svakog čoveka i probuditi mu svest.

- Otkud toliko snage u ovoj ženi, toliko smelosti i volje?

- Ja sam svojim poreklom gorštakinja. Potičem s planina, od gorske krvi i vazduha i sve to nosim u sebi. Dostojanstvo i istrajnost su deo moje ličnosti. Tako sam i vaspitana. Ja sam pozorište nosila u sebi, a mnogi današnji, mlađi glumci, greše što sebe nose kroz teatar.

Osamdeset glavnih uloga do danas odigrala je Melihat Ajeti. 

Bila je Dezdemona i Margaret (u "Dami s kamelijama"), Ledi Magbet i Emina i ko zna s koliko se još likova poistovećivala i koliko sudbina prenosila publici.

Ipak, najveći broj predstava i najviše glumačkih trenutaka provela je s likom Erveheje.

- To je legendarna ličnost. Muhamet Čami je napisao poemu (i režirao) a kolega Ahmed Čirazi adaptirao za scenu dramu o ličnosti Erveheje. To je poema ne samo o ženi, već o surovosti prema njoj, ali i o humanizaciji ljudske duše. 

Moglo bi se reći da čitava drama govori o tri najlepša ljudska svojstva: o ljubavi, lepoti i vernosti.

Ta naša predstava je izvođena nebrojeno puta s velikim uspehom, a rekla bih i ogromnim značajem za našu sredinu.


Antigona i ja - dve prave drugarice



Ne slaže se da postoji kriza pozorišta, niti publike. 

Ne veruje u jezičke barijere.

Umesto toga ona je uverena u moć scenskog jezika.

Duboko shvata ulogu i značaj umetnosti za razvoj društva, za razbijanje predrasuda i širenje vidika.

Za svoj rad, za istrajnost, dobila je mnoga društvena priznanja, a Decembarsku nagradu Kosova ponela je već u svojoj 26. godini.

- Glumci nemaju radno vreme, a vi u svojoj sredini niste imali ni utrte staze. Baš zato nameće se pitanje da li vam je ostajalo vremena za sebe, za svoj lični život?

- Udala sam se rano, u 16. godini. Imam kćerku Antigonu. Ona je student žurnalistike u Prištini i već radi u Radio-stanici.

Nas dve smo prave drugarice i moram priznati da sam joj godinama više bila drug, nego klasična majka.

Mislim da je ona pravi čovek i da ima već jasan i pravilan životni put.

Melihat Ajeti, umetnica i majka, s ljubavlju govori o svom radu, o lepotama rodnog Kosova i o svojoj kćeri. 

"Danas nas publika uvažava i poštuje, ali do tog uspeha put je bio težak i trnovit, a ja sam ga prošla bez ičije pomoći i nije mi žao".

Spremna na napore, odlučna da uspe, s tako širokim i jasnim pogledima na značaj umetnosti, zar je čudno što je uspešno igrala mnoge glavne uloge. Ulogu borca za razvoj svoje sredine ona svesno i istrajno već godinama nosi - veličanstvenije od svih drugih, pisanih uloga.

Tekst: D. Vlahović, obrada: Yugopapir (Nada, avgust 1978.)



Podržite Yugopapir: FB TW Donate