Anita Mančić, zvezda predstave "Boing-Boing": Nenacrtana granica između života i posla




Nedavno smo bili u Svetozarevu sa "Boingom" i zasmejali smo se na sceni. Desilo se nešto potpuno neočekivano, nisam mogla da se uzdržim, počela sam da se smejem i zasmejala sam i Bodu Ninkovića. On se slučajno udario o dvosed, a onda to pokušao da odigra. Ja sam se iznenadila, pokušala takođe to da odglumim, ali nisam mogla i pukli smo u smeh. Publika je to oduševljeno prihvatila

Jul 1994: Beogradska glumica Anita Mančić studirala je glumu u klasi profesora Predraga Bajčetića. Već je najavila svoj raskošni talenat. Na filmu je igrala u "Početnom udarcu", "Bulevaru revolucije" i "Gorila se kupa u podne" gde je gledaoce zbunila, a potom oduševila izvanredno odigravši, ni manje ni više nego lik Lenjina! O tome je Huper već pisao. U pozorištu je uradila "Ujka Vanju", "Lažu i paralažu", predstave "Kus petlić", "Filumena Marturano", "Iza kulisa". 

Posle "Boing-Boinga" i briljantno, furiozno izuzetno glumački prostudirane stjuardese Marte uslediće odmor, a od sledeće sezone biće i nekih novih poslova.

U pitanju je inostranstvo, reč je o poznatom reditelju, biće velika uloga, ali o tome ne želi da govori dok se ne desi.

U horoskopu je vaga sa podznakom strelca.


Blesava varijanta



- Stjuardesu Martu ste pravili kao bavarsko - Donje šlezijsko - Baden virtenberšku varijantu, prototip ravničarsko-brdsko-planinske žestoke nemačke žene, lik koji je dosta bilzu karikature, ako se ne varam?

- U pitanju je vodvilj. Jedan od mojih problema u toku rada bio je da se izborim za takvu vrstu igre. Vodvilj mi, u stvari, odgovara i to možda baš ovakva vrsta vodvilja, a to je dosta blizu karikature. 

Anita Mančić (foto: Nebojša Babić,
make up: Marija Pavlović)
Volim i humor koji je blizu karikature.

Tekst je sam po sebi simpatičan i nudi dosta komičnih rešenja, ali humor nije zasnovan na tekstu nego je to komedija situacije.

Ali, nisam htela da se oslonim samo na komediju situacije nego sam ubacila nešto od humora kroz neku vrstu samo naizgled karikature.

Pošto sam dobila ulogu Nemice sa kojom se moglo svašta uraditi, izabrala sam agresivniju, ali blesavu varijantu.

Ja sada stvarno ne mogu da priznam i otkrijem sve svoje tajne radeći Martu; to pričam u najužem krugu prijatelja...

Bila sam inspirisana i filmovima.

Tako sam sklopila najosnovnije karakteristike nemačke žene, stujuardese, a znamo da su stjuardese lepe i koliko vode računa o svemu i svačemu.

Pritom je trebalo da pomisliš i na duhovitu Nemicu.

- Znači Marta i jeste i nije karikatura?

- To je ono što ljudi kažu šmira, što se često koristi u našem glumačkom jeziku, ono što je karikatura, ali bez pokrića.

Ovo jeste karikatura, ali ja doživljavam tu osobu i imam apsolutno pokriće za sve što radim. 

Mislim da to nema nikakve veze sa šmirom, zato što kada stanem na scenu, bez obzira kakva sam i ko sam, potpuno sam to što jesam. 

Isto se igra komedija, kao i drama. 

Ti si tu, ti si potpuno u jednom drugom biću. 

E, sada, jedno biće je ovakvo, drugo je malo blesavo. 

Moja Marta negde živi, bez obzira koliko može da zaliči na karikaturu.

- Da li ste prototip nemačke žene skidali preko inserata iz filmova ili isključivo po sećanju?

- Apsolutno po sećanju. Ono što mi je odmah palo napamet, dakle čim sam dobila tekst i saznala da je to Nemica, htela sam da odigram Hitlera, ali su me sprećiii da ne stavim brkove.

U početku sam imala kosu kao Adolf Hitier, ali mi nije lepo stajala pa sam promenila frizuru.

U stvari, u spotovima postoji taj razdeljak sa strane. To je bila ideja, tako je i Čaplin radio Hitlera, pa nije bilo loše da ja nešto slično uradim.

Marta sada, verovatno, ne liči na Hitlera, ali tako je sve krenulo...

- Glumačka ekipa besprekorno funkcioniše: Boda Ninković, Manda, Gorica Popović, Dara Džokić, Bojana Maljević. O partnerima?

- Stvarno je odabrana ekipa ne samo po talentu i mogućnostima, već i po tome kako ćemo se slagati, jer mi imamo nameru da ovu predstavu dugo igramo. Ako se ekipa voli, onda se predstava neguje i tako traje.

Sa Mandom i Bodom nisam ranije radila. Sa Mandom i nemam toliko scena, a Boda je moj direktni partner. Negde smo on i ja slični po humoru i odlično se slažemo. Ne razmišljamo unapred šta ćemo da uradimo i onda se sasvim slučajno desi nešto što nas obraduje. 

Volim da radim sa ljudima koji mi dozvole da mi se dogodi tako nešto na sceni, jer i ja dozvoljavam i radujem se svemu novom, a Boda jeste takav.

Nedavno smo bili u Svetozarevu sa "Boingom" i zasmejali smo se na sceni.

Desilo se nešto potpuno neočekivano, nisam mogla da se uzdržim, počela sam da se smejem i zasmejala sam i Bodu.

On se slučajno udario o dvosed, a onda to pokušao da odigra.

Ja sam se iznenadila, pokušala takođe to da odglumim, ali nisam mogla i pukli smo u smeh. Publika je to oduševljeno prihvatila.


Iza scene



- Ima li često takvih neočekivanih situacija?

- Na predstavi "Iza kulisa" u mojoj matičnoj kući "Ateljeu 212" desilo se nešto čudno, ali publika to, hvala Bogu, nije primetila.

Počeo je drugi čin, kada se predstava "rastura" (naziv komada rečito govori šta se dešava glumcima iza kulisa, iza scene), pa je to u stvari dobrodošlo. 

Međutim, ukoliko nam u tom trenutku zafali i jedna jedina sitnica, ako preskočiš i jednu rečenicu, onda stvarno nastane haos. 

Zaboravili smo neki rekvizit, počeli smo da se snalazimo, došlo je do problema, ali smo se nekako izvukli, ispalo je čak i duhovito. 

Kada je glumac umoran, dese se razni lapsusi, ima dana kada jednostavno ne možeš da govoriš, sve što kažeš, kažeš pogrešno, pa se sve to pretvori u veče lapsusa.

- Pripremate li se posebno za predstavu, za "Boing-Boing", recimo?

- Da, čitavog dana hodam slično kao Marta, s vremena na vreme uhvatim korak kakav ona hvata na sceni. Meni je dosta bitan taj njen hod i to je jedan od načina kako se pripremam za predstavu.

- Mesto gde stičete poslednju koncentraciju uoči predstave. Da li je to garderoba?

- Poslednja koncentracija je iza scene. Meni garderoba služi samo za presvlačenje. Ja mnogo ranije izađem iza scene. Dakle, ne čekam poziv inspicijenta, već tačno znam kada treba da izađem.

To je jedino mesto gde mogu da se koncentrišem.

Anita: Tačno znam kad treba da izađem
(foto: Nebojša Babić/make up: Marija Pavlović)



Pregrade se otvore



- Ako volite, stvarno volite, koliko vam to pomaže kao glumici?

- Meni je gluma život i ja nemam granicu između života i posla, verovatno se zato i bavim glumom. Gluma je sve što mi se dešava, to je moje iskustvo. Ne mogu da budem inspirisana nečim što nisam doživela. 

Sve što radim, sve što mi se dešava, sve pamtim i sve mi to stoji u nekim mojim pregradama koje se onog trenutka, kada su mi potrebne, otvore. 

Ja sam glumica i kada sam najzaljubljenija, glumica sam i kada najviše patim, ja svugde nađem inspiraciju. 

I kad mi je lepo i kada mi nije lepo.

E, sada da li više plačem kada treba da plačem na sceni i kad mi je teško ili više plačem kada mi je lepo, stvarno ne znam, ali meni je to sve ljubav, život, gluma, sve je to potpuno isprepleteno... 

Nikada nisam zadovoljna svojom glumom, što mi je jako drago. Uvek sebi nađem neku primedbu. 

Volim što sam samokritična. 

To, naravno, ne mora da se reflektuje na moj privatni život. Volim da sam zaljubljena, volim da volim, a isto tako volim i da radim...

- Šta radite kad ste sami i skriveni od pogleda?

- Dosta sam crtala... i to uglavnom po zidovima svoje sobe. Bilo je to početkom studija. Povremeno volim da se vratim tome, a imam i neke svoje blokčiče koje ljubomorno čuvam. Nisu neka umetnička dela, ali meni su važna i značajna.

- Ima li i to neke daleke ili bliske veze sa glumom?

- Ne znam, moguće da ima... Uživam da crtam, to je verovatno deo nekog mog raspoloženja, deo moje mašte, neke moje inspiracije. I sada mogu po mesec dana da crtam non-stop.

A ima perioda kada prosto dobijam napade čitanja, potpuno bez veze, svejedno mi je šta čitam, samo da čitam...

- Težite komici, ali prefinjenoj, komici situacije. To ste najavili u "Filomeni Marturano", a "Boingom'’ potvrdili. Da li ćete ići dalje u tom istraživanju?

- Posle "Boinga" želim da napravim malu pauzu. Bolje i dalje sigurno postoji, ali ne znam da li ću ja to naći. Do sada sam se izborila, kako će biti ubuduće ne znam, želim da idem dalje... Otud ti strahovi...


Dobacivala muškarcima



- Kako se sada posle godinu dana sleže uloga Lenjina u vama?

- Ta uloga mi veoma znači! Uopšte nisam verovala da će se to dopasti publici. Strašno volim Lenjina kojeg sam napravila u filmu Dušana Makavejeva "Gorila se kupa u podne".




Volela bih da odigram, recimo, Napoleona. Baš je interesantno igrati muškarce, istorijske ličnosti.

- Zašto?

- Zato što sam žensko, dakle izazov je igrati nešto što nije tvoja priroda, između ostalog i zbog toga što u tom trenutku imaš potpunu transformaciju.

To je pravo prečišćavanje, jer potpuno skineš sve okove. 

Kada radim ženske likove, onda krenem od sebe, a kad radim muškarca, onda ne mogu da krenem od sebe jer sam žensko.

Onda se definitivno i potpuno očistiš i kreneš da praviš nešto što je kao kosmos, nešto potpuno nepoznato tvojoj prirodi.

Tu se drugačije hoda, drugačije stoji, drugačije gleda.

Kad stavim masku muškarca, ja promenim psihologiju.

Kad sam snimala "Gorilu" pripremljena i našminkana kao Lenjin, Cvele/Svetozar Cvetković igra glavnu mušku ulogu, ruskog oficira. U tom filmu me je vozio kolima do objekta.

Ja otvorim prozor, snimali smo u Beogradu i bilo je lepo vreme i počnem da dobacujem devojkama.

Cvele mi onda zabrani jer su ga prepoznali, a ja počnem da dobacujem muškarcima... i tada shvatim koliko ima homoseksualaca po ulicama...

- Huperovcima za kraj razgovora?

- Ono što sam ja otkrila: neka nikada ne planiraju ništa, neka ne žive od prošlosti već uživaju u svakom trenutku koji im se nudi, u svakoj sekundi i neka ne razmišljaju šta i kako će se desiti. 

Jer sutra dolazi novi dan i ne treba da im prođe nijedan trenutak u životu, a da ga nisu svesni.

- Kako će izgledati leto Anite Mančić?

- Pošto sam Huperovcima rekla da ne planiraju, jer ja i sama ne planiram, ko zna gde će put da me odvede... Ono što bih volela je da odem negde van zemlje i možda ću otići...

Volim da se iznenadim, jer onda ono što je lepo bude mnogo lepše...

Razgovarao: Stevan Momčilović, urednik: Dejan Pataković, obrada: Yugopapir (Huper, jul 1994.)



Podržite Yugopapir na društvenim mrežama :-)