Kako postati novinar? Govore: M. Adanja Polak, Tirnanić, Prelević, Radojčić, Minimaks...




Vrlo rano sam doživeo svoj veliki san - počeo sam da pišem u izdanjima "Politike". Iz sna sam otišao kada sam počeo da patim od jave. Ja ni danas, kada sam tako daleko od svega, ne mislim da sam ikada bio novinar. Ja sam samo slušao i ponekad zapisivao diktat svog srca. I nastojao da klincima koji su voleli da budu blizu mene ne budem loš primer

Da li je novinarstvo zaista književnost na brzu ruku, kako se to često kaže? U svakom slučaju, mnogo tajni, zamki, misterija, ali pre svega ljubavi nudi taj uvek atraktivni i intrigantni novinarski poziv. Novinari su sujetniji od balerine ili glumice, prodorni, brzi, uvek na licu mesta. I slavni aforističar Jirži Lec zapisao je: 

Radojčić, Popović, Lazić, Stojićević,
Ćirilović: Junaci knjige Branislava
Kovača (foto: Huper) 
"Prozor u svet može se zatvoriti novinama." 

Kako se ulazi u taj čudesni novinarski svet? Kako se postaje novinar? 

Naš stalni saradnik Branislav Kovač upravo je objavio knjigu "33 puta kako postati novinar". 

Za Huper je od 33 autentične priče izdvojio manje delove 11 poznatih majstora pisane reči na temu "Kako sam postao novinar". 

Knjiga je izašla, u izdanju NU Božidar Adžija, povodom pedeset godina postojanja...


Miroslav Radojčić (Politika)



- U novinarstvo sam ušao zbog Ljubiše Vukadinovića

Za mene je on bio dečačko sanjarenje o romantici jedne profesije u koju ću posle i sam zalutati i, gle, te životne sreće i još raditi u istoj kući s tim junakom davnašnjih svojih sanja. 

Toliko su sanje bile jake da iz onog strahopoštovanja koje osećate prema asu svoje profesije dugo nisam mogao da mu kažem ti, iako smo od prvog dana postali bliski, kako mogu postati profesionalci koji imaju mnoge zaljubljenosti.

Od prvog dana bio sam novinar koji je morao svaki dan da piše. 

Nikada nisam bio urednik, a kamoli glavni. 

Istina je, dakle, da novinar ako je vernik svoga posla, mora o svemu da piše. 

To mora da bude tako, jednostavno, po udesu svog poziva i ako bismo to rekli malo šaljivo, onda bih citirao Pjera Križanića, velikog maga naše karikature, koji je jednom rekao: 

"Novinari su ljudi koji ništa ne znaju, a o svemu znaju da pišu."


Vanja Bulić (Duga)



- Prvo sam počeo, sasvim amaterski, da pišem za list "Novi Beograd". Imao sam po šezdeset naslova mesečno, što je mnogo i za dnevne novine. Pisao sam sve forme, od kratke vesti, do reportaže i satiričnih beleški. 

Mislim da su lokalni listovi najbolja škola za mladog novinara.

Prvi posao kao novinar dobio sam tek u svojoj 32. godini života! 

Bilo je to u "Omladinskim novinama" gde su mi samo posle dva meseca prekinuli pripravnički staž i postavili me na mesto pomoćnika glavnog urednika.

Kasnije sam radio na svim medijima. Na televiziji sam se pojavio sasvim slučajno. Pokojni Raka Đokić, koji je gledao kako intervjuišem narodne pevače, predložio mi je da budem voditelj emisije "ZAM", koja je tek pripremana. 

Đokić mi je rekao da kod mene ceni što poštujem svoje sagovomike, pa zbog toga nemaju tremu kad sa mnom razgovaraju. 

Njegovo zapažanje je u stvari suština mog prilaza gostima. Prvo ih pripremim i opustim, pa potom ravnopravno razgovaramo.


Bogdan Tirnanić (Dnevni telegraf)



"Kako i šta sutra napisati": Tirke (foto: Huper)
- Novinar se postaje na više načina. 

Jedan od njih je - kad te izbace iz svih škola, odeš u novinare. 

Otud i ona moja poznata rečenica:

"Jebeš zemlju u kojoj sam ja najpismeniji."

Ako se već odlučiš na ovaj put, zapečatio si svoju sudbinu. 

Tek kasnije vidiš kako bi ti bilo bolje da si otišao u boksere.

Ili fudbalere.

Ili da si postao džeparoš ili političar.

Bilo šta, samo ne to večno nezadovoljno stvorenje koga svaki dan tera ista muka, s kojom odlazi na počinak: 

Kako i šta sutra napisati. 

Sreća što u ovoj zemlji ima toliko tema koje ne možeš naći ni u jednoj normalnoj zemlji, tako da to umnogome olakšava posao svakom novinaru. 

Šta bih pisao da živim, recimo, u Švajcarskoj?


Slobodan Stojićević (Politika)



- Bilo je leto 1971. godine. Zapazio sam konkurs za novinara-pripravnika u listu "Politika". Iako nisam imao namere da se još zapošljavam, konkurs me je mamio da nešto s njim uradim. Sa svojim "otkačenim" drugarima sastavio sam tekst koji je trebalo one tamo u "Politici" samo da nasmeje, pa da ga bace u koš. 

Otišli smo džumle do poštanskog sandučeta i spustili pismo.

Posle smo na to zaboravili.

Ali, pozvaše me na razgovor. Komisija od tri člana. Pitaju rutinski. Zbog čega želim da postanem novinar, koja me oblast posebno zanima i tako dalje.

Jedva sam čekao da se dokopam "Šumatovca" i društva, pa da udarimo po "vlahovu" (tada je bio u modi).

Posle nekoliko dana pozvaše me na kurs. Od četiri stotine prijavljenih spalo slovo na nas tridesetak.

I taj kurs je trebalo da bude neka selekcija. Ispričaju nam nešto o nekoj novinarskoj formi, pa nas pošalju "na teren" da prikupimo podatke i napišemo tekst.

Pošto sam znao da naše vesti neće biti objavljene, ja odem preko puta u "Grmeč", poručim piće i izmislim tri vesti! 

Jer, računao sam, njih zanima da li ja umem da pišem, a ne da li je sve baš sa lica mesta... (Ovi drugi išli po građevinama, polomili se da nađu šefove, prikupe podatke...)

Tako sam postao novinar "Politike". Prime me za pripravnika. Naš šestoricu. 

Mislio sam da ću tu ostati privremeno. Tako mislim i danas. 

Ostaviću novinarstvo kad-tad (samo još malo), pa ću na neki drugačiji put.


Miloš Lazić (Ilustrovana politika)



- Lako mi je da odgovorim na pitanje: kako sam postao novinar? Jednostavno, rodio sam se i odrastao kao takav. 

Ceo život i sve škole koje sam učio (makar i na kratko) bili su samo usputni događaji do ovog danas i ovoga što jesam.

Tek kada se zaposliš i uđeš u ogromnu zgradu "Politike", dokučiš da niko nikada ne postaje novinar, već se takav čovek jednostavno rađa i živi tako kako živi. 

Novinarski. Drugačije. 


Dušan Prelević (slobodnjak)



- Nastanak prvih radova kod mene je prouzrokovan željom za otkrivanjem relativne istine koja je krenula po varoši, oduzimajući i dodajući po potrebi minuse (ređe pluseve), interpretirajući sasvim slobodno događaje čiji sam akter bio, umanjujući njihovu pravu vrednost i dodajući im nezasluženi oreol boemskih skandala. 

Bilo je neuporedivo gore. 

Na izvestan način morao sam da proverim da li je baš sve tako bilo. 

Pokušavam da budem iskren i otkrijem pozadinu organizovanih džumbusa na pisaćoj traci nekog netalentovanog škrabala. 

Najgore je što mi se razbijanje beline hartije u čijem sam zločinu učestvovao svidelo!

A šta je u međuvremenu bilo sa rokenrolom? 

On je, dakako, zauvek u meni. Pre, za vreme i posle pisanja.


Milovan Ilić-Minimaks (RTS)



S ponosom novinari: Bulić, Ilić, Marković,
Prelević (foto: Huper)
- Skraćeni odgovor na pitanje kako sam postao novinar, mogao bi da glasi: 

Lako! 

Opširniji odgovor izgleda (otprilike) ovako: 

Novine su moja prva ljubav, a prva (naročito prava) ljubav zaborava nema...

Još daleke 1958. usmerio sam se svim snagama prema "Ježu"

U to vreme "Jež" je bio prepun mojih humorističkih tekstova i doživeo sam veliki datum u mom životu: 

1. maj 1960. godine. 

Dan kada svi slave, kad se praznuje, kad se proslavlja Prvi maj - ja sam počeo da radim. 

Tog dana sam postao član redakcije "Ježa".

Posle sam dao otkaz (!) i prešao u Radio Beograd. 

Radio sam mnoge emisije, ali nadimak sam dobio po svojoj prvoj samostalnoj emisiji "Minimaks", koja je bila najpopularnija radio emisija šezdesetih godina. 

U međuvremenu sam radio na televiziji, objavio sedam knjiga, crtao karikature, bavio se estradom, igrao u pet filmova...

Ali kad god se ispred mene pojavi barikada u vidu rubrike "zanimanje", uvek napišem: "s ponosom novinar!"


Milorad Ćirilović (Politika)



- Prvo sam uživao u svom imenu i prezimenu ispod tekstova u "Studentu". Pa sam završio novinarstvo na Fakultetu političkih nauka. Pa je (1974) u "Politici" izašao konkurs za novinare. 

Pa mi Vlada Bulatović VIB dokazao da novinar može (zbog izgubljene opklade) sažvakati i pojesti hiljadarku. 

Velika šminka je mogla da počne. 

Anđeo-čuvar mi je dojavio da "Politika" nije moja ambicija nego moja sudbina.

Na probnom radu dobro sam zapeo. Uobičavao sam da beleške malko "okitim". Da niko ne primeti. Prvi sam preko novina jednoj devojci uputio (neljubavnu) poruku u obliku akrostiha. 

Kada je osvanuo dan da mi saopšte da sam primljen u stalni radni odnos, Vasko Ivanović, tada prvo pero "Politike", mi je rekao: 

"Ako sad strepiš od njih, strepećeš uvek."

Još ne strepim. 

Pomislim da je novinarstvo za mene samo spisak oljuštenih uspomena, ali onda anđelko-đavolko dojavljuje da to nije tako. 

Da nas posao tek čeka.


Mira Adanja Polak (RTS)



- Kako sam postala novinar? Slučajno, može se slobodno reći. Nisam imala razvojni put. Nudila sam svoje tekstove raznim redakcijama i oni su, uglavnom, bili puštani jer su bili dobri i mnogo puta ekskluzivni. 

Ništa ne dugujem ni jednom uredniku. 

Ni jedan me nije voleo i stalno sam ih uznemiravala nekim idejama koje se nisu uklapale u njihov način gledanja na stvari. 

Dakle, novinar sam postala sasvim slučajno i do ovog trenutka ne znam kako je sve počelo. 

Nemam anegdotu i nemam značajan susret. 

Nemam novinare prijatelje i mislim da radim u fabrici koja treba da proizvede najbolji mogući proizvod u vidu reportaže ili intervjua.


Marko Marković (slobodnjak)



- Novinarstvo mi je dalo sve. Ja njemu takođe. Koliko sam uspeo, nije moje da prosuđujem. No, činjenica je da, ipak, iza mene ostaje neki trag. Obeležen je sa 38 godina provedenih u samo jednoj kući - Radio televiziji Srbije. I brojnim priznanjima i nagradama. 

A kako je počelo? 

Prvo školski list, pa Radio Priština, pa profesionalac u Radio televiziji Beograd. 

Mladima koji žele da uđu u ovu najlepšu profesiju na svetu izneo bih jedan stav koji je meni bio moto tokom čitave karijere. A on glasi: 

Novinarstvo je pisanje po pesku. 

Sad si predao tekst, već moraš da razmišljaš o novom. 

Ako to ne uradiš, brzo ćeš biti zaboravljen. 

To je jedino pravilo profesije, ako hoćeš da ostaneš stalno prisutan i nezaboravljen.


Petar Popović (slobodnjak)



- Nikada nisam maštao da budem novinar. Prosto, mislio sam da je to obaveza za bolje i talentovanije. Mene je zanimao rokenrol. Smetalo mi je što se o rokenrolu kod nas, tih šezdesetih godina, pisalo sa nedovoljno strasti i razumevanja.

Znao sam da mi klinci to osećamo na nov način. Za nas je rokenrol bio MI i to MI unutra. 

Tako sam počeo o rokenrolu da pišem na zidnim novinama u osnovnoj školi. 

Drugi su tada pisali o NOB-u, školskoj svakodnevici i lektiri, a ja delio prva saznanja o malo poznatim Bitlsima, Kinksima, Stonsima, Hu...

Kasnije, tokom čitave karijere, mene nikad nije zanimalo da budem novinar. 

Moje je bilo da budem na liniji moje dužnosti. 

Vrlo rano sam doživeo svoj veliki san - počeo sam da pišem u izdanjima "Politike". 

Iz sna sam otišao kada sam počeo da patim od jave. 

Ja ni danas, kada sam tako daleko od svega, ne mislim da sam ikada bio novinar. 

Ja sam samo slušao i ponekad zapisivao diktat svog srca. I nastojao da klincima koji su voleli da budu blizu mene ne budem loš primer.

zabeležio: Branislav Kovač, obrada: Yugopapir (Huper, oktobar 1998.)



Podržite Yugopapir na društvenim mrežama :-)