Zlatni dečaci, najpopularniji beogradski sastav: Bebi puder za negovanu dugu kosu / Boba kreće solo




On želi da radi više od ostalih članova svog ansambla, kojima fakultet ne dozvoljava da se posvete muzici i uvežbavanju novog repertoara. On je podjednako dobar za klavirom, sa gitarom i usnom harmonikom, za bubnjevima, podjednako nadaren i kao imitator, i kao slikar. On ne nalazi adekvatan način da izrazi svoju višestruku umetničku ličnost, a drugi se ne trude da mu to omoguće

Decembar 1966: U Ulici generala Ždanova broj 8 - 10 na šestom spratu stanuje jedan Dule. Pa šta? - upitaće neko. Ništa, kad bi to bio neki obični Dule. Ali, nije! Celo čudo je u tome što u naznačenoj zgradi stanuje jedan zlatni (dečak) Dule.

- Dobar dan, Dule. Kako si? Nadam se da su i ostali tu.

- Treba da stignu svakog trenutka. Otišli su na ručak (udarac o gong označio je tačno šesnaest časova). Znaš, poslednjih nedelja mnogo radimo pa ručavamo kad stignemo. Sad će oni...

I zaista. 

Tek što mi je Dule ispričao da su od jedne sobe u stanu, naravno uz dozvolu predusretljivih roditelja i blagonaklonih suseda, napravili "zvučni radni kabinet" stižu zlatni Borko (s pet novih usnih harmonika koje treba da obogate "sound" orkestar), zlatni Boba, zlatni Duda i jedna neodoljivo simpatična i meni dotad sto posto nepopoznata individua.

- Ovo je Đani, naš novi bas-gitarista - obaveštavaju me ostali i tako razrešavaju užasnu dilemu u koju tek što sam bila zapala.

Prava je sreća što je bila kratkotrajna: BIT-ne dileme nikom nisu prijatne.

- Zdravo, Đani - pokušavam da kažem bar upola onoliko srdačno koliko je srdačan Đanijev osmeh - Pošto si ti "novi" dozvoli da ti prvom postavim pitanje: po čemu si ti sve zlatan kad si primljen baš u ovaj orkestar?

- Kod prvog pitanja se uvek užasno zbunim - kaže Đani i smeška se. - Zato mi odmah postavite drugo...


Ko nema smisla za humor?



Ostali mu spremno priskaču u pomoć:

- Primili smo ga zato što je on bio zlatan još mnogo pre no što je došao u naš orkestar.

Tako je Đani i zvanično postao zlatan momak. 

Neverovatno plastičnim crtama lica Đani divno uspeva da dočara čitavu skalu najraznovrsnijih grimasa na kojima bi mu pozavideo i sam veliki Dizni.

Nije bilo teško utvrditi da Đani, uz nesebičnu pomoć Bobe, uveseljava ostale.

S tim momcima je uvek tako: smeh, samo smeh.

Ozbiljan je samo Borko.

- Zašto, Borko?

- Pa, mora neko da bude i ozbiljan. Osim toga, ja nemam baš nikakvog smisla za humor.

- A kakvog ti imaš smisla?

- Verujem da imam smisla za logiku i matematiku. Je li to za potcenjivanje?

- Ja ne potcenjujem ni tvoju bujnu kosu pa što bih onda potcenjivala logičke darove prirode i smisao za matematiku koja i nadalje ostaje baba-roga za mnoge. Reci, kako je neguješ? Mislim - kosu.

- Najvažnije je da kosa bude čista. Pošto ne mogu da je perem svakodnevno upotrebljavam bebi-puder.

- Odlično sredstvo nadopunjuje ga Đani. - Kosa se najpre pospe talk-puderom a zatim dobro iščetka. Posle toga izgleda kao oprana. Praktično, zar ne?

- Svakako. Preporučiću recept, ako dopustite. Nego: kako susedi reaguju na vaše svakodnevne višečasovne probe?

- Pre podne su obično kod kuće samo bake-domaćice. Za njih odsviramo pesmu "O, dona Klara", tako ih pridobijemo, a onda nastavljamo s bitom.


I drugima smo otvorili vrata studija



- Mada se sada zlatite punim sjajem ne možete poreći da ste preživljavali period ozbiljne krize. Uzroci i posledice?

- Do krize je neizbežno moralo da dođe. Naime, mi smo godinama išli zajedno u školu: vreme učenja i vreme sviranja savršeno se podudaralo.

Bili smo neprekidno zajedno i znali za svaki uzajamni korak.

Zatim smo se upisali na različite fakultete i sve je pošlo nizbrdo. Nismo mogli da uskladimo slobodno vreme i muzika je neko vreme bila sasvim u drugom planu. 


Trebalo je nečem dati prednost: izabrali smo muziku i bacili se na posao. 

Krenuli smo na veliku turneju po Jugoslaviji, a zatim počeli da se pripremamo za nastup u beogradskom "Domu omladine". 

Ovih dana snimamo četvrtu samostalnu (ukupno petu) ploču. 

A potom? Nadajmo se da će sve ići kako treba.

- Kolege su vas svojevremeno ozbiljno optužile da se "ulagujete" starijima, tačnije radio i TV "ocima" svirajući "narodnjake" i operske arije u bit-obradi. Prozborite koju i o tome!

- Kolege mogu samo da nam budu zahvalne što smo im otvorili vrata radio i TV studija. Pre nas nijedan VIS se nikada nije pojavio u radio-programu. 

Bili smo spremni na ustupke te vrste.




Zar bismo, možda, morali zbog toga da se stidimo? 

Neuporedivo je teže napraviti originalni aranžman, recimo, "Nabuka" nego skinuti s ploče neki hit. 

Ostajemo verni onom da je i najlošiji original bolji od savršene kopije.

- Optužuju vas i zato što ste, navodno, došli do skupe opreme zahvaljujući "mamama i tatama" (Mama’s and Papa’s). U čemu je, dakle, draž te opreme zbog koje ste žrtve "zlih jezika"?

- Imamo "Fender" kravate, "Gretsch" košulje, a Boba čak i "Vox-ov" vokal.

- Kad smo već kod Bobe: tvom glasu se dive mnogi. Čijem se glasu ti diviš?

- Mahalija Džekson. Dasti Springfild, Dion Vorvik...

- Znači, u pitanju su samo dame? Muške vokalne soliste ne pominješ: zavist, ljubomora, nipodaštavanje, što li?

- Ništa od svega toga. Ja samo dajem damama prednost. Inače, slušam Sinatru, Toma Džonsa...


Samo da se ne uobraze!



- Šta mislite o sebi ako mislite?

- Popularni smo.

- Reči, samo reči. A dokazi? Šta je bilo s dokazima?

- Pisma. Mnogo pisama. Osim toga, i vi kažete da smo četvrti u vašem referendumu, prvi od beogradskih sastava. Dakle, ipak smo popularni.


Da, popularni su. 

Popularni su zato što rade, što su razumeli reč "profesionalizam" i prihvatili njene zakone i nadasve što se - slažu.

Slažu se u svemu - u željama, u sviranju, u navikama, u prijateljstvu i ambicijama.

Slažu se u još nečem: svi su zlatni. Ne samo dečaci već i - onako.

Naravno, to im nisam rekla. Da se ne uobraze. No, izgleda da oni to znaju i bez mene...

Napisala: Višnja Marjanović, obrada: Yugopapir (Džuboks, decembar 1966.)





Boba Stefanović: Solo karijera na vidiku



April 1967: Viđen izbliza još je simpatičniji nego na pozornici ili malom ekranu: visok je, vitak, nežnih crta, nemirne smeđe kose koja se ne slaže uvek sa češljem. tamnoplavih i dubokih očiju. Nosi pantalone od rebrastog somota, svetlo plavu košulju i kašmirski sveter. Mnogo je naučio za pet godina, koliko se aktivno bavi pevanjem, i ne želi da školuje glas kako ga ne bi suviše "raspevao" i postao sličan Klaudiju Vili. 

Glas je potreban, to svakako, ali u njemu mora da bude malo "divljine". 

Samo tako može da očuva jednostavnost koja se traži od današnjih interpretatora bit-stila.


Boba se ponaša na pozornici sasvim prirodno i u tome je njegova velika prednost. Mnogo želi da sve bude savršeno; nekad je čak pomalo dosadan, izgubi nerve, uzbuđuje se, drhti. 

Činjenica da je postigao uspeh, da je zadobio divljenje i simpatije, i priznanja, i pohvale, gubi svoj značaj.

Sad želi samo jedno: da nađe unutrašnju vedrinu koja za njega znači pre svega mir s njegovom savešću mladog čoveka i pevača, znači adekvatno postizanje cilja koji je sebi nametnuo: uspeh.

Nije, dakle, zadovoljan onim što je do danas postigao?

Ploče, radio, televizija, turneje, čak i London?

Ne.

Uprkos svemu tome, Boba nije zadovoljan:

Hteo bi više da radi, novo da radi, hteo bi više pažnje od ljudi koji ne umeju da iskoriste ono što imaju, već tragaju za novim, želeo bi da ga cene zbog njegove bravure na nekoliko instrumenata, zbog sposobnosti da podjednako privlačno otpeva italijansku kanconu, kompoziciju Reja Čarlsa, narodnu pesmu i bit-melodiju, umesto što kažu:

"Šteta je što još malo ne skrati kosu". 

Kakve veze ima kosa? 

On daje svojoj ličnosti svoja osećanja, on se brine da pesma bude besprekorno otpevana, on strepi da njegov kolega ne pogreši, on nudi sve ono što nosi u sebi i izgovara reč "ljubav" tako da je prisna i šezdesetogodišnjaku i desetogodišnjaku.

Želja da upozna svaki kutak života, ambicija, izvestan nemir koji srećemo kod svih mladih našeg vremena, nežan izgled koji stvara utisak bespomoćnosti: to će mu pomoći da krene putem koji je sebi odredio.

Taj put je jednostavan: rad, a zatim uspeh.

- O čemu ćemo razgovarati? - pita. A zatim nastavlja: Želim da budem iskren: intervjui me deprimiraju. Uvek iste stvari.

Intervju može da bude izvanredno interesantan i zabavan, ali kad je u pitanju bit-muzičar sve se razbija o uobičajene grebene.



Boba je izabrao!



"Uobičajeni grebeni" na koje aludira Boba Stefanović su argumenti razgovora koje često nameću novinari u razgovoru s članovima pojedinih vokalno-instrumentalnih grupa: šta najradije jedete, kakve devojke volite, kakve devojke vas vole...

Postavite mu pitanje o njegovom radu i razgovor nikad neće biti iscrpljen. 

Rad, za njega, dolazi pre svega drugog: neprekidan, neumoran rad. 

Dakle, čovek koji je sav predan svojoj profesiji. U ovom slučaju pevanju: Boba je izabrao! 

Tu je smisao njegovog života i odatle treba krenuti u otkrivanje njegove ličnosti, njegovih maštanja, njegovih nemira, njegovog opiranja, njegovih prividnih kontradikcija. 

To znači upoznati ozloglašenog "čupavca" (o, kakve li zablude!), staviti ruku na srce i priznati: 

"Mnogo je inteligentniji no što smo se i u najsmelijim pretpostavkama mogli nadati; sve mu polazi za rukom jer zna šta hoće, a hoće šta može i zato će još sutra od Bobe postati Slobodan".

Boba Stefanović, vokalni solista grupe "Zlatni dečaci" pevaće na "Beogradskom proleću" kompoziciju "Oprosti" Aleksandra Koraća.

On želi da radi više od ostalih članova svog ansambla, kojima fakultet ne dozvoljava da se posvete muzici i uvežbavanju novog repertoara.

Koliko profesionalizam to zahteva, Boba Stefanović nosi u sebi višestruki talenat koji nije iskorišćen.

On je podjednako dobar za klavirom, sa gitarom i usnom harmonikom, za bubnjevima, podjednako nadaren i kao imitator, i kao slikar...

On ne nalazi adekvatan način da izrazi svoju višestruku umetničku ličnost, a drugi se ne trude da mu to omoguće.

Napisala: Višnja Marjanović, obrada: Yugopapir (Džuboks, april 1967.)




Podržite Yugopapir na društvenim mrežama :-)